U doba kada se čini da su mnoge nade sahranjene i da je ljudsko srce postalo nalik dolini suvih kostiju, vera proroka Jezekilja – koga danas proslavljamo – otkriva mogućnost preporoda. Bog i danas traži onoga ko će čuti Njegovo pitanje: „Hoće li oživeti ove kosti?“ U borbi između duhovne smrti i života, sveti Jezekilj svedoči da reč Božija i danas može da oživi ono što je svet odavno otpisao. Nad prahom i ruševinama niče nada – ne kao utopija, već kao plod poslušnosti i poverenja u živog Boga.
Danas Crkva proslavlja Svetog proroka Jezekilja. A možda je najispravnije reći: podseća se na njegove reči, jer one nisu ostale u prošlosti. Ima u njima nečeg živog – nečeg što zvuči i danas, i to usred našeg savremenog nemira.
Jezekilj nije bio prorok iz udobnosti. Nije govorio iz hrama, nego iz izgnanstva. Daleko od Jerusalima, pored reke Hevar u Vavilonu, u tuđoj zemlji, okružen narodom koji je izgubio sve – ali nije izgubio Boga. Upravo u takvom času, Bog mu se javlja. Ne iz Hrama, nego iz nebeske Slave, iz Svoje slobode i svemoći.
I ta Slava – bar onako kako je on opisuje – deluje kao da ne stoji, nego se kreće. Ne čeka da joj se dođe, nego sama ide napred. Kao da govori da Bog nije ostao u prošlosti – već ide ispred, i danas.
Ima li u našem vremenu ropstva, ima li izgnanstva?
Slika vavilonskog ropstva zvuči kao nešto što se tiče daleke istorije. Ali ko god je osetio da mu je duša pritisnuta, da ga nešto vuče dalje od onog što je istina, da ne prepoznaje više sebe ni svet oko sebe – taj zna šta znači biti u izgnanstvu.
U vremenu kad se toliko ljudi oseća usamljeno, raslabljeno, izgubljeno u buci i brzini – slika proroka koji govori u ropstvu dobija iznenađujuću bliskost. Kao da se ponovo javlja neki tihi glas iz dubine: moguće je da Bog govori i kada sve izgleda mrtvo.
„Sine čovečji, hoće li oživeti ove kosti?“
Jedna od najpoznatijih i najpotresnijih vizija iz Knjige proroka Jezekilja jeste ona o dolini punoj suvih kostiju.
U njoj Gospod pita proroka: „Sine čovečji, hoće li oživeti ove kosti?“
A on odgovara onako kako samo čovek u Božijem prisustvu može da odgovori: „Gospode, Ti znaš.“
I upravo tada – Duh Gospodnji silazi, i u kosti ulazi život. Mrtvo počinje da se pokreće. Obnavlja se ono što je izgledalo izgubljeno.
Svetitelji i tumači u ovoj viziji vide simbol vaskrsenja, ali i obnove duše, zajednice, naroda. Jer suša i pustinja nisu samo geografske pojave – ponekad čovek nosi pustinju u sebi.
Danas, kao i nekad, traži se dah
Može se i danas primetiti kako mnogi žive, a kao da ne dišu. Kao da je dah života, onaj unutrašnji smisao, nekad davno izgubljen. Mnogo je lica u kojima se ne vidi radost. Mnogo je dana koji prolaze kao teret, ne kao dar.
I kao nekada, u toj drevnoj dolini kostiju, pitanje ostaje: može li ovo ponovo da oživi?
Umesto odgovora, Sveto Pismo opet i iznova svedoči: može – ako uđe Duh.
„Daću vam srce novo…“ – proroštvo koje i danas dotiče
Jezekilj ne samo da upozorava – on i nagoveštava. U sred najmračnijih vremena, Bog preko njega izgovara reči koje su jedan od najlepših poziva u celoj Bibliji:
„Daću vam srce novo i duh novi daću u vas…“ (Jez. 36, 26)
Tu nije reč o spoljnim promenama – već o promeni u dubini. Ne u uređenju sveta, nego u uređenju srca. Sveti Oci kažu: najveća borba je ona koja se vodi unutar čoveka. Ako tu dođe mir, onda se menja i sve oko njega.
Zato nije uzaludna nijedna molitva, nijedan uzdah, nijedna suza – ako vode ka tom novom srcu.
Jezekilj nije prorok prošlosti, nego i našeg doba
Mnogo je reči u ovom svetu, ali malo onih koje donose mir. Mnogo je poruka koje obećavaju, ali malo onih koje isceljuju. Prorok Jezekilj ne govori iz sebe – on je samo primio i preneo. Njegova poruka ostaje kao jedno veliko svedočanstvo:
Da je moguće ustati iz rasula,
Da je moguće oživeti, čak i ako sve izgleda suvo,
Da nije sve izgubljeno, ako Duh ponovo uđe u čoveka.
I na kraju, u njegovoj knjizi, Gospod mu opet kaže: „Sine čovečji…“
To je reč koju Bog upućuje čoveku – ne anđelu, ne savršenom biću – nego nama, u svoj našoj slabosti. I to je poruka koja ostaje otvorena i danas: Bog ne prestaje da zove.
