У доба када се чини да су многе наде сахрањене и да је људско срце постало налик долини сувих костију, вера пророка Језекиља – кога данас прослављамо – открива могућност препорода. Бог и данас тражи онога ко ће чути Његово питање: „Хоће ли оживети ове кости?“ У борби између духовне смрти и живота, свети Језекиљ сведочи да реч Божија и данас може да оживи оно што је свет одавно отписао. Над прахом и рушевинама ниче нада – не као утопија, већ као плод послушности и поверења у живог Бога.
Данас Црква прославља Светог пророка Језекиља. А можда је најисправније рећи: подсећа се на његове речи, јер оне нису остале у прошлости. Има у њима нечег живог – нечег што звучи и данас, и то усред нашег савременог немира.
Језекиљ није био пророк из удобности. Није говорио из храма, него из изгнанства. Далеко од Јерусалима, поред реке Хевар у Вавилону, у туђој земљи, окружен народом који је изгубио све – али није изгубио Бога. Управо у таквом часу, Бог му се јавља. Не из Храма, него из небеске Славе, из Своје слободе и свемоћи.
И та Слава – бар онако како је он описује – делује као да не стоји, него се креће. Не чека да јој се дође, него сама иде напред. Као да говори да Бог није остао у прошлости – већ иде испред, и данас.
Има ли у нашем времену ропства, има ли изгнанства?
Слика вавилонског ропства звучи као нешто што се тиче далеке историје. Али ко год је осетио да му је душа притиснута, да га нешто вуче даље од оног што је истина, да не препознаје више себе ни свет око себе – тај зна шта значи бити у изгнанству.
У времену кад се толико људи осећа усамљено, раслабљено, изгубљено у буци и брзини – слика пророка који говори у ропству добија изненађујућу блискост. Као да се поново јавља неки тихи глас из дубине: могуће је да Бог говори и када све изгледа мртво.
„Сине човечји, хоће ли оживети ове кости?“
Једна од најпознатијих и најпотреснијих визија из Књиге пророка Језекиља јесте она о долини пунoj сувих костију.
У њој Господ пита пророка: „Сине човечји, хоће ли оживети ове кости?“
А он одговара онако како само човек у Божијем присуству може да одговори: „Господе, Ти знаш.“
И управо тада – Дух Господњи силази, и у кости улази живот. Мртво почиње да се покреће. Обнавља се оно што је изгледало изгубљено.
Светитељи и тумачи у овој визији виде симбол васкрсења, али и обнове душе, заједнице, народа. Јер суша и пустиња нису само географске појаве – понекад човек носи пустињу у себи.
Данас, као и некад, тражи се дах
Може се и данас приметити како многи живе, а као да не дишу. Као да је дах живота, онај унутрашњи смисао, некад давно изгубљен. Много је лица у којима се не види радост. Много је дана који пролазе као терет, не као дар.
И као некада, у тој древној долини костију, питање остаје: може ли ово поново да оживи?
Уместо одговора, Свето Писмо опет и изнова сведочи: може – ако уђе Дух.
„Даћу вам срце ново…“ – пророштво које и данас дотиче
Језекиљ не само да упозорава – он и наговештава. У сред најмрачнијих времена, Бог преко њега изговара речи које су један од најлепших позива у целој Библији:
„Даћу вам срце ново и дух нови даћу у вас…“ (Јез. 36, 26)
Ту није реч о спољним променама – већ о промени у дубини. Не у уређењу света, него у уређењу срца. Свети Оци кажу: највећа борба је она која се води унутар човека. Ако ту дође мир, онда се мења и све око њега.
Зато није узалудна ниједна молитва, ниједан уздах, ниједна суза – ако воде ка том новом срцу.
Језекиљ није пророк прошлости, него и нашег доба
Много је речи у овом свету, али мало оних које доносе мир. Много је порука које обећавају, али мало оних које исцељују. Пророк Језекиљ не говори из себе – он је само примио и пренео. Његова порука остаје као једно велико сведочанство:
Да је могуће устати из расула,
Да је могуће оживети, чак и ако све изгледа суво,
Да није све изгубљено, ако Дух поново уђе у човека.
И на крају, у његовој књизи, Господ му опет каже: „Сине човечји…“
То је реч коју Бог упућује човеку – не анђелу, не савршеном бићу – него нама, у свој нашој слабости. И то је порука која остаје отворена и данас: Бог не престаје да зове.
