Šta ako možemo iskoristiti veštačku inteligenciju (AI) za obogaćivanje biotehnologije, obrazovanja i religije? I koje bi mogle biti etičke posledice za naše zajednice ili crkve? Ova pitanja postavljena su na panel diskusiji koju je organizovao Hafington Ekumenski institut na Helenskom koledžu Sveti Krst, u februaru 2024. godine, istražujući novonastali svet AI-a iz teološke perspektive i u duhu društvenog etosa Crkve. Naučnici u genetici i genomici svakako bi trebali razmišljati o takvim pitanjima, zajedno sa teolozima, računarima, društvenim naučnicima i bioetičarima.
Oslanjajući se na dokument „Za život sveta: prema društvenom etosu pravoslavne crkve“ (u daljem tekstu FLONJ), osećam potrebu da dalje istražim kako misli i teme iz ovog dokumenta, kao i citati poput gornjeg, mogu biti značajni, uz etički pristup AI-u: „Želja za naučnim znanjem dolazi iz istog izvora kao i vera koja teži da sve dublje uđe u misteriju Boga.“ (Paragraf 71) FLONJ nas podseća da, u društvenom etosu pravoslavne crkve, kao zajednice vernika, „moramo ostati stalno svesni čak i značajnijih dešavanja u drugim ili povezanim oblastima istraživanja, kao što su novi algoritmi za veštačku inteligenciju ili nove tehnike genetskog uređivanja.“ (Paragraf 70) FLONJ takođe napominje: „Naša era je doba sve bržeg tehnološkog razvoja; moć čovečanstva danas da transformiše fizičku stvarnost, i to i za dobro i za zlo, je neuporediva u ljudskoj istoriji, i predstavlja i opasnost i odgovornost.“ (Paragraf 68)
AI crpi iz svake dimenzije kosmičke egzistencije i usvaja podatke i obuke u svojim algoritmima koje ljudi odluče da koriste ili ugrađuju u njih, sa svim svesnim ili nesvesnim pristrasnostima koje donose. Uostalom, pravedno, bez pristrasnosti, legitimno i neophodno naučno istraživanje je zaista deo onoga što FLONJ opisuje kao „misiju hrišćanina da preoblikuje svet u svetlu Božijeg kraljevstva.“ U ovom kontekstu, AI i njegov napredak „seže do celog stvaranja, do celog života, do svake dimenzije kosmičke egzistencije.“ (Paragraf 69)
Ali kako to tačno funkcioniše? I kako to izgleda u jednostavnom jeziku? Implementacijom programa za AI-generisane jezičke modele poznate kao GPT-3, kao i dizajna slika generisanog AI-jem pod nazivom DALL-E 2, profesor Konstantinos Daskalakis sa MIT-a, glavni govornik na panelu Huffington instituta, predstavio je nekoliko primera njegovih mogućnosti, od kojih su mnogi bili izvanredni, iako sa ograničenjima. Na primer, iako je DALL-E 2 bio veoma efikasan u proizvodnji brojnih verzija utisaka Endija Vorhola „u svemiru“, bilo je intrigantno saznati da prethodni program (GPT-3) i njegova tehnologija ostaju neefikasni u planiranju čak i najjednostavnijeg strateškog manevra igre „kamen, papir, makaze“!
Profesor Daskalaktis pokušao je da objasni na jednostavnom jeziku sve mehanizme i složenu arhitekturu koju AI, njeni algoritmi i LLM-ovi (veliki jezički modeli) koriste kako bi radili ono za šta su programirani u službi čovečanstva. Međutim, ovi mehanizmi nisu ni dizajnirani ni predodređeni da služe čovečanstvu ili čak sebi samima. U tom smislu, profesor Daskalaktis je jasno zaključio da je AI trenutno mnogo manje pretnja ili zabrinutost nego, na primer, klimatske promene, i da smo svi pozvani da prepoznamo ta ograničenja ako želimo da sačuvamo nadu da ćemo videti šta će AI moći da učini u narednoj generaciji. Jedno od pitanja koja su se razmatrala na panelu bilo je da li je čovečanstvo zaista spremno za ova ograničenja. Da citiram FLOU: „Da li bi hrišćani trebali da se raduju napretku svih nauka, [radosno] učeći od njih i promovišući naučno obrazovanje?“ (Paragraf 71)
Profesor Gejl Vološak sa Norsvestern univerziteta, jedan od članova patrijaralne komisije koja je sastavila FLOU, govorio je o razlici između AI i mašinskog učenja (ML), objašnjavajući kako AI koristi računare i mašine da oponaša sposobnosti rešavanja problema i donošenja odluka ljudskog uma, dok ML koristi velike podatke kako bi poboljšao način na koji mašine uče.
Arhon Tevo Nikolakіs, glavni informacioni službenik Grčke pravoslavne arhiepiskopije Amerike, govorio je o svojim prvim sećanjima na „nove tehnologije“, u vreme kada je faks prvi put uveden u Čikagu. Takođe je opisao infrastrukturu Grčke pravoslavne arhiepiskopije, ističući tehnološki napredak i korišćenje AI kao i drugih inovacija koje predvodi u svetlu njihovih pastirskih implikacija i implementacije. Naglasio je da je teozis cilj svih hrišćana i svih hrišćanskih inicijativa. U tom pogledu, njegove reči su se uklopile u društveni etos Crkve kako je to navedeno u FLOU: „Svakog takvog razvoja donosi brojne korisne mogućnosti… Ipak, ove iste tehnologije stvaraju nove prilike za zloćudnu zloupotrebu ili nenamerno štetne upotrebe. Danas su razlike između stvarnosti i fantazije, između činjenica i mišljenja, između vesti i ideološki motivisane propagande, i između istine i laži postale sve nejasnije i fluidnije.“ (Paragraf 70)
U potrazi za „veritasom“, motom moje institucije na Harvardu, uveo sam bitnu bioetičku perspektivu za razmatranje unutar AI, ali i u naučnim istraživanjima uopšte—naime, socijalnu pravdu kao vodiča u bioetici šire. Ponudio sam upoređivanje između strašnih i malefičnih ponašanja koja se često počinju u ime nauke i javnog zdravlja (kao prethodnika pristrasnosti u AI) i kako ono što smo naučili da radimo na koristan način da izbegnemo štetu (kako je oblast bioetike nastala šezdesetih i sedamdesetih godina) može pomoći u iskorišćavanju jedinstvene prilike AI kako bi ga učinili pravednijim i korisnijim za opšte dobro. Krajnji cilj (telos) trebalo bi da bude eliminacija predrasuda i nepravde, kao i malefičnog ponašanja i pogrešnog razmišljanja koje je ranije perpetirano naukom. Drugim rečima, konačni cilj bi bio uključiti sve bez diskriminacije prilikom dizajniranja novih tehnologija, uključiti sve ne kao ‘objekte’ već kao članove jedne ljudske porodice, pozivajući sve za sto dijaloga o tome šta je etički i moralno prikladno za sve dok napredujemo u nauci. Krajnji cilj je omogućiti svima—stvarno, realno i značajno—da ostvare svoje „ljudsko pravo na nauku“, kako je to navedeno u UNDHR (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija iz 1948. godine) u članu 27: „Svi imaju pravo slobodno da učestvuju u kulturnom životu zajednice, da uživaju u umetnosti i da dele naučni napredak i njegove koristi.“
