Zamislite da uđete u muzej gde vise dela velikih majstora: Sezana, Pikasa, Direra, Van Goga. Svako od tih platana je neprocenjivo, jer nosi pečat genija koji ga je stvorio. Sada zamislite čoveka koji bi uzeo četku ili sprej i počeo da šara preko tih slika. Šta bismo rekli za njega? Ne bismo ga poslali u zatvor, nego u ludnicu, jer samo bezuman čovek bi se usudio da ulepšava delo koje je već savršeno.
Ali ako tako čuvamo slike ljudi, šta tek da kažemo o delu samoga Boga? Jer telo čovekovo nije naše vlasništvo – ono je platno koje je oslikao Tvorac. Sveto Pismo kaže: „Ne urezujte znake na telima svojim, niti pravite reze po sebi“ (Lev. 19, 28). A Sveti apostol Pavle pita: „Ne znate li da ste hram Božiji i da Duh Božiji živi u vama? Ako neko razori hram Božiji, razoriće njega Bog; jer je hram Božiji svet, a to ste vi“ (1. Kor. 3, 16–17).
Svako ko tetovira svoje telo kao da kaže: „Ono što je Bog stvorio nije dovoljno, ja ću da popravim, ja ću da ulepšam.“ Ali ko je čovek da ispravlja Tvorca? Ko je glina da prigovara Grnčaru? To nije ulepšavanje – to je skrnavljenje, izobličavanje Božjeg lika u nama.
Naše telo je hram, a hram se ne šara i ne prlja. U hramu se pale sveće, prinose molitve i darovi Bogu. Tako i naše telo treba da ostane čisto, da bude dostojno da u njemu prebiva Duh Sveti.
