Dobri govornici ushićuju ostavljajući bez daha svoje slušaoce, slično majstorima na muzičkim instrumentima. Međutim, ushićenje publike ubrzo se stišava, a onima koji nisu prisustvovali besedama ostaje samo ono što je stavljeno na papir. Latini su rekli da reči lete, a napisano ostaje (verba volant scripta manent). Iz udžbenika istorije upoznali smo imena mudrih govornika Demostena, Sokrata i drugih, ali njihovih pisanih dela nema, osim nekoliko anegdota i tvrdnje savremenika o njihovoj mudrosti. Ono vredno što imamo iz svetske i srpske literature postoji zahvaljujući sačuvanim zapisima pisaca koji često nisu bili osobito rečiti.
Letopisci srpskog kulturnog života s kraja 19. veka Kosta Hristić i mladi Nušić ostavili su vedre uspomene na ličnost Žarka Ilića, sina pesnika Jovana i brata Vojislava Ilića. Žarko je provodio mnoge boemske noći u „Dardanelima”, kafani koja je postojala na mestu današnjeg Narodnog muzeja. Žarko je bio nadaren da zasmejava i zabavlja prisutne izmišljenim naivnim anegdotama. Međutim, to što je zabavljalo i zasmejavalo prisutne nikako nije moglo da se stavi na papir kao književna celina. Iz vremena prve polovine 20. veka o majstorstvu usmene zabave ostavio nam je zapise Stanislav Vinaver, i sam sjajan humorista i parodičar. On kao rečitog zabavljača ističe Veljka Petrovića, nama poznatog kao pisca pripovedaka iz naših školskih čitanki. Vinaver je u svom članku pokušao da po sećanju rekonstruiše anegdotu kojom je Veljko Petrović zabavljao prisutne na jednom prijemu, pričajući o razgovoru između oronulog i krhkog cara Franje Josifa i jednog još starijeg, ali krepkog igumana, kad je cara zainteresovalo kojim načinom iguman uspeva da očuva svoju fizičku svežinu. Veljko Petrović je dobio svoje zasluženo mesto u istoriji srpske književnosti, ali ne i u njenim prvim redovima.
U međuratnom i posleratnom periodu zanimljiva ličnost je velikan govorene reči Raško Dimitrijević, viši predavač na Filološkom fakultetu. On je verovatno jedini profesor Beogradskog univerziteta na čija su predavanja dolazili, kao na priredbe ili literarne predstave, čak i studenti s drugih fakulteta. Međutim, iza njega je ostala samo jedna manja knjiga putopisa. Na predahu tokom jednog sjajnog predavanja, jedan oduševljeni student uputio je profesoru ne baš umesno pitanje: „A zašto vi, profesore, niste doktorirali?”. Dimitrijević je odgovorio pitanjem: „Ali recite mi, koji bi mogli da budu članovi komisije koja bi mene trebalo da ispituje?”, nakon čega je usledio aplauz prisutnih slušalaca. Slavni majstor govorene reči u posleratnom periodu bio je Dragoslav Mihailović Mihiz. Pripadao je čuvenom književnom klubu iz Simine 9a, čiji su članovi bili Dobrica Ćosić, Antonije Isaković, Mića Popović i drugi. Mihizova blistava rečitost činila je da njegova kritičarska reč bude najuvaženija i konačna, pa su svi njegovi prijatelji bili uvereni da će on postati naš novi Skerlić. Međutim, Mihiz to nije postao iako nam je podario uspešnu dramu „Banović Strahinja” i dve knjige memoara.
Moj školski drug Vladimir Jovanović, operski pevač, profesor fakulteta i istoričar Beogradske opere, imao je zadovoljstvo da studira svetsku književnost početkom šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od profesora bio mu je i akademik Dragan Nedeljković, majstor pisane reči i autor tri nezaboravne memoarske knjige. Na moje pitanje kakva su bila Nedeljkovićeva predavanja, moj drug je, pored pohvale, slegao ramenima rekavši da je profesor svoja predavanja čitao iz donesenih papira. Međutim, na studente su najveći utisak ostavljala predavanja jednog drugog profesora, sjajnog govornika, čije ime neću navesti. Po običaju, ovaj profesor kao drugi briljantni oratori nije imao napisana svoja skripta ili udžbenik. Zato je jedan od marljivih studenata počeo da zapisuje svojim brzopisom profesorove reči, s namerom da stvori skripta, što nije bilo lako u vreme kad nije bilo elektronskog zapisivanja govora. Na jednom predahu predavanja, student zapisivač je zamolio predavača da ponovi rečenice koje je pre jednog minuta izgovorio. Profesor je odgovorio: „Pa zar vi mislite da ja znam šta sam izgovorio pre jednog minuta?”
Dragan Stanković,
Beograd
