Sofija Ječina je ruska slikarka, koja godinama živi u Srbiji, i naravno, slika Beograd i Srbiju. Dakle, njen predmet je svet koji je je okružuju, nadahnjuje se ovde-i-sada viđenim prizorima. Ali njeno slikanje nije fotografsko, nije precizno-realističko odražavanje, dakle nije dokument, ili bar ne dokument spoljašnjeg vida stvari, već – ako tako nešto uopšte postoji – dokument njenog unutrašnjeg života, unutrašnjeg sveta, samo njenog (subjektivnog) pogleda, ili nečeg skrivenog u stvarima i iza stvari; viđenje nevidljivog u svakom slučaju. A najveća vrlina svake umetnosti i jeste da nam vidljivim sredstvima pokaže, da nam naznači i nasluti ono što ne vidimo ili što uopšte ne možemo da vidimo.
Ječina slika u velikim bojenim površinama, bez postepenih prelaza i bez mnogo detalja, svedeno i stilizovano, sa prepoznatljivom paletom (ne samo, ali dominantno) žutih, zelenih i plavih nijansi, koja njene slike čini smesta i izdaleka prepoznatljivim. Ona koristi zakrivljenja i deformacije predstavljenog karakteristične za istorijski ekspresionizam, ali dejstvo njenih slika je pre usmereno na utisak, koji se kao takav odigrava u perceptivnom procesu, odnosno i „oku“ i „duhu“ posmatrača.
Njene slike imaju određene osobine apstrakcije, utisak dominantno stvarajući odnosom oblika i boja na samom platnu, kao donekle autonomnoj estetskoj i poetskoj realnosti, ali s druge strane, one upućuju na atmosferu, „ukus i miris“ predstavljenog prizora, na njegovu jedinstvenost i neponovljivost, bez obzira na svu meru svedenosti i stilizacije.
Gradski prizori i vangradski pejzaži koje slika Ječina živi su, autentični, njene slike vas prenose u njih, njihov jedinstven duh mesta i trenutka. Ljudi na njenim platnima takođe su veoma svedeno i stilizovano predstavljeni, često bez detalja lica, ali opet poseduju konkretnost, jedinstvenost i neponovljivost, određenih, baš tih-i-tih, slikarkinim potezom zahvaćenih ličnosti. Njihova prividna „bezličnost“ na taj način ne deluje ukleto i demonski, već pre priziva utisak tišine, mirnoće i usamljenosti, ali opet ne u smislu egzistencijalno beznadežne izolovanosti, već izdvojenosti u određenom trenutku vremena i odsečku prostora, koja pre doprinosi konkretnosti prizora i predstavljene ličnosti, fokusiranosti na ono bitno u njima, nego njihovoj apstrahovanosti i time egzistencijalnom i ontološkom ništenju.
Ovaj spoj stilizacije, svedenosti, autonomnosti slike i njene predstavljačke, imaginativne i evokativne moći predstavlja najveću vrednost radova ove umetnice, i čini ih, bez obzira na sve prethodnike i uzore, nesporno jedinstvenim. Ona, kao neko iz druge sredine, njima autentično svedoči zemlju u kojoj živimo i kulturu kojoj pripadamo, baš zato što to čini tako što viđeno prelama kroz svoj jedinstveni i autentičan pogled, i tako doprinosi našem samospoznanju i samopoimanju bolje nego bilo koji direktan izričaj, opis ili fotografski veran odraz. Duh svedoči i duhom se svedoči bolje, više i dublje nego bilo kakvom ideološki, interesno ili tehnički usmerenom namerom, i u njemu je istina ovih slika.
(U Centru za kulturu Kovin, 21. maja 2024. godine biće otvorena izložba Sofije Ječine pod naslovom „Lichtgestalt“. Tekst za katalog izložbe je napisao Vladimir Kolarić.)
