Pozvali su me jednog dana Rusi u njihov klub, da održim predavanje i pročitam nekoliko svojih pesama – pričala je kasnije Desanka Maksimović, sećajući se susreta koji će joj promeniti život. Tamo je upoznala Sergeja Slastikova. „Da li je to bila ljubav na prvi pogled? Verovatno! Ali sigurno je bilo da je on bio moja prva ljubav i prvi muškarac s kojim sam se poljubila.“
Desanka je u tom trenutku već bila zrela devojka, po mnogo čemu izgrađena i u svojoj poeziji, i u ličnosti. Ali, u ljubavi je tek pravi početak bio pred njom. Svarnice koje su planule između nje i mladog ruskog emigranta nisu mogle da ostanu neprimećene. Ipak, kada je Sergej poželeo da je odvede pred oltar, ona nije odmah pristala.
Kao najstarija u svojoj porodici, smatrala je da pre udaje mora da „izvede na put“ mlađu braću i sestre. U njenoj skromnoj i duboko odgovornoj prirodi bilo je nečeg što joj nije dozvoljavalo da sebi priušti ličnu sreću dok njeni najmiliji nisu bili obezbeđeni. Sergej je čekao, strpljivo, godinama. I kada je dan venčanja konačno došao, bilo je to kao kruna jednog tihog, ali snažnog iščekivanja.
Sergej Slastikov nije bio bilo ko. Bio je kadet ruske vojne škole, koga su tokom Prvog svetskog rata zarobili Turci. Njegova sudbina bila je ispunjena lutanjem i neizvesnošću, sve dok nije pronašao put do Beograda. Tamo, u tuđoj zemlji, našao je ljubav svog života.
Venčali su se 1933. godine. Ubrzo po venčanju, Sergej je završio glumačku školu i dobio ponudu za angažman u pozorištu u Skoplju. Ipak, tu priliku je odmah odbio, jer nije želeo da napusti Beograd, niti da se odvoji od Desanke. Njegova ljubav nije tražila pozornicu – njegova ljubav bila je ona, i njihov zajednički dom.
„Udala sam se za čoveka koga je moje srce tražilo,“ govorila je Desanka kasnije. „Bez obzira na to što je bio siromašan. U njemu sam našla ono što sam želela.“ Ta rečenica je bila dovoljna da zauvek ućutka sve koji su je savetovali da je mogla da izabere „bolje“.
Sergej je preminuo dve decenije pre Desanke. Ona je ostala verna njihovoj ljubavi do samog kraja. Nikada više nije pogledala drugog muškarca, nikada nije dopustila da bilo ko zauzme mesto koje je jednom bilo dato. Njen život je bio proživljen u poeziji, ali i u tišini jedne duboke ljubavi, koja je nadživela vreme, pa čak i samu smrt.
Za ljude koji su je poznavali, ta priča je bila svedočanstvo da umetnost i ljubav često idu ruku pod ruku – jedna hrani drugu, jedna osnažuje drugu. Za sve nas, to je ostao dokaz da istinska ljubav postoji, ali da traži srce dovoljno snažno da je prepozna i dovoljno hrabro da je čuva.
