Zraci izlazećeg sunca jedva se probijaju kroz guste krošnje hrastovog drveća.
Miris vlažne zemlje, memle i trulog lišća para nozdrve.
Jutro je, četiri sata, a Ivana Stanojević iz Beograda već je na radnom mestu – u šumi u srcu Šumadije, centralnom delu Srbije.
Desetak metara ispred nje trče Čupka i Bak, njuše, traže.
Iz šume će izaći tek kad padne mrak, jer je počela potraga za tartufima, najskupljom i najcenjenijom pečurkom na svetu.
Posao sa tartufima započeo je moj pokojni otac, koji je bio tragač 25 godina.
„Tako sam i ja odrasla sa tartufima, kada su dolazili kod nas ljudi iz Hrvatske, Italije i Slovenije, kupovali pečurke, prenosili ih preko granice i obeležavali kao njihove“, priča Ivana za BBC na srpskom, dok kroz šumu ubrzanim hodom prati pse.
Srbija leži na prirodnom bogatstvu zvanom tartufi, ali za taj posao nije dovoljan pas, grabulje i nož, jer je teren koji se pretražuje često strogo čuvana tajna, objašnjava Miomir Nikšić, profesor tehnološke mikrobiologije na Poljoprivrednom fakultetu u Beogradu.
Tragač godišnje pređe više od 80.000 kilometara kako bi na različitim terenima pronašao tartufe.
„Uz to, velika je strepnja jer se ide kroz tuđe šume, negde postoje i lovočuvari pošto su mesta gde se pečurke sakupljaju zaštićene zone, kao što je Obedska bara ili Zasavica“, kaže Nikšić.
Država dozvolama kontroliše potragu i promet tartufima i divljim pečurkama, ali ljudi koji se bave ovim poslom kažu da propisi nisu baš detaljni i jasni.
Za sakupljanje tartufa, belog, crnog letnjeg i crnog zimskog, u proseku se godišnje izdaju 43 dozvole, navode iz Ministarstva zaštite životne sredine Srbije za BBC na srpskom.
Tartufi se najviše skupljaju na teritoriji Vojvodine, dodaju iz Ministarstva.
Za komad kobasice do velikog plena
Psi Bak i Čupka imaju glavnu ulogu u potrazi za tartufima.
Ivana ih prati u stopu.
Njihova rasa, lagoto romanjolo, poznata je odličnom tragačkom njuhu, iako tartufe mogu da traže i drugi psi, poput labradora, zlatnog retrivera ili ptičara.
Oni su naša porodica i ne gledamo na njih kao na radnike.
„Kada idem u potragu, vodim dva psa, a imam ih više od 10 koji odmaraju kod kuće“, govori Ivana dok pokušavamo da uhvatimo korak za Bakom i Čupkom.
Kaže mi da ću sama primetiti kada nanjuše tartuf.
Oko podneva stižemo do gustog dela šume.
Razdragani psi uzbuđeno su njušili zemlju, a na Ivanino „stop“, samo su se ukopali.
Požuri, nešto su nanjušili, možda budemo imali sreće.
„Moramo brzo da ih sklonimo odatle i da kopamo, a ako su pronašli nešto, sledi nagrada: viršla ili kobasica“, u dahu izgovara Ivana dok jurimo ka psima.
Malo lopaticom, malo rukama, razgrtali smo zemlju dok pod prstima nismo osetili, ovog puta, sitne tartufe.
Srećni mi, srećni Bak i Čupka.
Kako se rađa prirodni dragulj
Tartufi su podzemne gljive i sa korenovim sistemom su u posebnoj zajednici koja koristi i drvetu i pečurki, objašnjava profesor Nikšić.
Smatra se da svako drvo ima pet različitih gljiva koje su povezane sa njegovim korenom i u određenom periodu života pomažu stablu da prebrodi teške situacije.
„Korenov sistem omogućava gljivama da lakše dobiju vodu i hranjive materije, a iskopavanjem se uništava ta veza“, kaže.
Mladi tartuf nema neku vrednost, za razliku od zrelog.
Crni tartuf bere se tokom cele godine i razlikuje se je li letnji, jesenji ili zimski.
Čuveni beli tartuf, za kojim žude svi, i u Srbiji i u svetu, traži se isključivo od oktobra do januara, objašnjava Ivana.
Tartuf je berzanska roba i cena mu varira od oko 150 pa do 6.000 evra za kilogram, koliko trenutno košta pojedini beli.
Jesenji crni tartuf se prodaje za 500 evra, a kada ih nema mnogo na tržištu, može da bude i skuplji“, otkriva Ivana.
Važno je da tartuf bude zdrav i neoštećen, a komad veći od oraha.
„Najskuplji beli tartufi prodaju se na aukcijama u Americi, Japanu ili Kini, a prošle godine u Hongkongu, za komad od kilogram i po plaćeno je 150.000 dolara“, kaže Ivana.
Sav beli tartuf koji prikupi, Ivana izveze u Ameriku.
Transportuje ih od aerodroma do aerodroma da bi put trajao što kraće – najduže 24 sata.
Najbolje je što pre poslati tartuf do kupca, a to je dan posle branja.
„Neko ih čuva u pamučnim kesama, a mogu da se skladište i u teglama sa pirinčem“, priča Ivana.
Obuka pasa skrivena od konkurencije
Ivana ne želi da otkriva detalje o dresuri pasa „zbog konkurencije“.
„Mogu da kažem da su za obuku najbolji psi stari od tri do šest meseci, jer su tad radoznali i vole da uče“, objašnjava.
Štencima bace tartuf i prate ko će prvi da mu priđe, da mu bude zanimljiv i da ga pojede.
Takvi psi kasnije nagonski traže tartufe, iako to ne znači da i ostali iz legla ne mogu da se obuče, priča Ivana.
Tartufe traže i sa svinjama, ali od nje ne može da se otme i ona ga na kraju pojede.
„Psi su dobro obučeni, ne idu svaki dan u šumu, i retko kad unište i pojedu tartuf, kada ga pronađu“, kaže.
Dozvole za sakupljanje i promet zaštićenih vrsta divljih biljaka, životinja i gljiva, država izdaje samo firmama na osnovu konkursa Ministarstva zaštite životne sredine, kažu za BBC na srpskom u ovoj instituciji.
Kompanije koje dobiju dozvolu za skupljanje zaštićenih vrsta dužne su da organizuju stručnu obuku sakupljačima, proveravaju njihovo znanje i izdaju potvrde o stručnoj osposobljenosti sa rokom važenja za skupljačku sezonu.
„Uređenje tržišta tartufa nije u našoj nadležnosti, a skupljanje može da se obavlja na teritoriji cele Srbije, na osnovu izdatih dozvola“, ističu u Ministarstvu.
Tartufa u Srbiji ima maltene svuda.
Crni se može naći na teritoriji čitave zemlje, dok se beli, koji raste na dubini od 10 do 70 centimetara, traži u Šumadiji i Sremu, objašnjava Ivana Stanojević.
Profesor Nikšić priča da su tragači tartufe nalazili i u Beogradu – u Pionirskom parku, na Adi Ciganliji, u Košutnjaku.
Tamo su pronađeni slučajno, jer onaj ko ih traži i zna gde ih ima, nikad ne otkriva lokaciju, zaključuje Nikšić.
