Nedavno je iz štampe izašla luksuzna, bogato ilustrovana monografija „Zoran Radmilović na radiju i televiziji“, koju su zajednički objavili RTS izdavaštvo i Narodno pozorište Timočke krajine „Zoran Radmilović“, a priredio Marko Misirača. Iz ove knjige donosimo tekst koji govori o ličnosti i karakteru velikog glumca, koji je na televiziji igrao u više od 50 TV drama, 30 serija, isto toliko emisija zabavnog i dečijeg programa. Uloge je tumačio i u više od 200 radio drama, a u radijskom serijalu „Jovanovići“ snimio je više od 1000 epizoda.
Kao najsigurniji odgovor na pitanje „Ko je bio Zoran Radmilović?“, kad nije bio na daskama i pred kamerama, kradem iz literarnog štiva Brane Crnčevića Knjiga zadušnica deo iz poglavlja Uloga pretvorena u život:
„…Bio sam član Bifea 212, a to je bila privilegija i čin. Bife Ateljea 212 imao je svoju masonsku ložu, svoj Krunski savet, svoj CK, bio je država u državi. Titula prvaka bifea prepuštana je onome ko je tog dana bio u formi. Tu se votka takmičila sa viskijem, vino sa rakijom, dar sa darom i duh sa duhom. Svako je svakome i svakoj davao šlagvort i niko se, pogođen uspešnom rugalicom, nije ljutio na strelca.
Uživao sam uvek kad Radmilović prihvati ulogu prvaka bifea. Tu je prerađivao i dopisivao Radovana Trećeg, sve dok se Radovan nije u njega pretvorio. Nikada, i nigde u svetu, nije se dogodilo da izuzetan glumac preinači komad valjanog pisca služeći slavi oba autora. Jemčim za to. Znam oba Radovana, i onog kojeg je stvorio Dušan Kovačević i onog kojeg je igrao Zoran Radmilović.
Kad bi preuzeli ulogu prvaka bifea briljirali su i Slobodan Aligrudić, Petar Kralj, Danilo Stojković, Bora Todorović, Dragan Nikolić i drugi, ali niko to nije radio kao Zoran Radmilović kad mu je do igre.
…Zadesio sam se u bifeu Ateljea 212 kada je neponovljiva Mira Trailović javila da će Radovan Treći te večeri biti otkazan. U avionskoj havariji poginuo je predsednik vlade SFRJ Džemal Bijedić (18. januara 1977. prim. R.S.). Radmilović, Mihiz i ja svratili smo u Srpsku kafanu. Lokali smo, naravno. Docnije nam se pridružio i Dragan Nikolić. U Beograd su stizali zvaničnici iz BiH na već zakazanu komemoraciju. Evo nekoliko zvaničnika i u Srpskoj. Svi su govorili u pola glasa, svako je svakome izjavljivao saučešće, i odjednom je Radmilović počeo da činodejstvuje. Napunivši oči suzama presretao je ljude i izjavljivao im saučešće. Mihiz je prvi naslutio da se Zoran pretvara u Radovana. Čekao je šlagvort. I dobio ga je. Neko ga je, sve jedno ko, zamolio da smiri, i da je život, eto, čudan i prolazan.
‘Kako da smirim kad mi je poginula Kardelj’, rekao je Zoran.
Čuvši da Zoran Kardeljevo ime pominje u ženskom rodu, Mihiz mi je došapnuo da će nas pohapsiti. Radmilović čeka i dobija šlagvort.
‘Nije poginuo Kardelj, poginuo je Džemo Bijedić’, rekao mu je neko.
I eto metamorfoze. Zoran je pljesnuo rukama, na licu mu se pojavio onaj neodoljivi osmeh.
‘Dobro je’, rekao je smejući se, ‘uplašio sam se da je poginula Kardelj, Kardelj mi je obećala stan…’
Mihiz je, shvativši da je Radmilovića naselio Radovan, zamolio Dragana Nikolića da Zorana otprati do kuće.
‘Uhapsiće ga negde, idioti će ga ubiti od batina’, rekao je Mihiz.
Ko je mogao sprečiti Radovana III da te noći ne luduje po prestonici? Gaga Nikolić je docnije ispričao da je Zoran preko kafane Brioni duboko posle ponoći stigao kući. Svuda je pričao o Džemi i Kardelju koji mu je obećao stan.
Ako se danas kakvom osetljivom manijaku pričini da umanjujem Radmilovićevu slavu pričom o Džeminoj tragičnoj smrti, osetljivi manijak nije u pravu. Zoran se svaki dan rugao svačijoj smrti, posebno svojoj. Znajući da ga jede neprebolka, igrao je Radovana III pod nepodnošljivim bolovima. Bio je trista puta Radovan, a poslednjih pedeset predstava igrali su on, život i smrt zajedno. Svaka noć mu je mogla biti oproštajna.“
Reših da odem u glumce
Samo je tako lucidan i ciničan Zoran Radmilović mogao da izgovori da je sa deset godina probao da igra vuka u jednom komadu gde su glavni junaci bile životinje. Međutim, bolji vuk od njega bio je jedan njegov drug, i Zoran je teško primio taj neuspeh. „Kada sam se oporavio“, svedočio je u „TV novostima“ 10. decembra 1966. godine, „jednog mutnog jesenjeg popodneva, oko pola četiri, reših da odem u glumce. Obukoh svoj trenčkot, nabih šešir duboko na oči i uši i zakoračih u carstvo gospođe Talije…“
Da mu deda po ocu nije menjao prezime, Zoran bi se prezivao Lang. Jer, inženjer Rihard Lang je bio Nemac koji je krajem 19. veka gradio železnice po Srbiji. Tu se zaljubio u Stevku, prešao u pravoslavlje, oženio se njom i postao Radmilo koji je slavio slavu Đurđevdan.
Sin njegov, Momčilo, uzeo je prezime Radmilović. Imao je 16 godina kada je prešao Albaniju i završio prava u Bordou u Francuskoj, vratio se u Srbiju i bio sudija.
U Drugom svetskom ratu Momčilo je bio vojnik kraljeve vojske koji je interniran u nemačko zarobljeništvo.
Kada mu je 1967. otac umro, Zoran je napisao tekst naslovljen Otac je mrtav, koji je objavljen u knjizi Ane Radmilović:
„…Oca više nema. Neće ga nikada, nikada biti, nestao je, a mogao je da ostane uz mene, prosto da bude moj otac, zbog duga koji mu ne odužih, zbog moje čežnje za njim. Sve zbog nepromišljenog, nekontrolisanog gesta neodgovorne i besmislene Smrti.
Moj otac neće mi više nikad dati prilike da ovu tešku, napaćenu, opsednutu dušu oslobodim tereta duga prema njemu, čežnje, kajanja, i gangrenoznog bola za njim. A mogao je da poživi još samo delić vremena. Ostajem uklet.
Otac beše čudno nasmešen u smrti, da li mi to prašta ili mi se podsmehuje? Gledao sam ga dugo, bez suza, da upamtim, i ne bejah siguran da li je to osmeh ili prekor.
Otac moj da mi oprosti ne sme i ne treba. Mnogo sam kriv i molim ga da me sačeka, doći ću kod njega i sve objasniti. Nikada nikoga neću zanemariti više, ja prokletnik!“
Prokletnik je posle očeve smrti poživeo još 18 godina. Tek je napunio 52 godine kada je tog 21. jula 1985. otišao da sve što ima objašnjava ocu. Baš kao i kod nekih drugih velikana, njegovo srce je prestalo da kuca u leto, po vrućini, van sezone, da se ne remeti pozorišni red i repertoar.
Ukradeni Ibi i Radovan
Nepobitna je činjenica da je od dve uloge, Ibija i Radovana, Zoran Radmilović stvorio period života u kome se identifikovao kao glumac i sa njima ostavio neprikosnovenu glumačku baštinu. Ostaje i istina da je Zoran Radmilović ukrao Ibija i Žariju i Muciju, kao što je Radovana oteo i Kovačeviću i Draškiću. A Mucijeva analiza o Zoranu kao glumcu i Zoranu privatno, predstavlja jedno zanimljivo tumačenje koje je svojevremeno zabeležio Risto Vitanov:
„…Mislim da su njegova glumačka priroda i privatna ličnost u permanentnoj koliziji, zbog čega često upada u situacije koje su van njega. On je čovek koji i privatno, kada sedi u bifeu, ili u kafani, sa društvom, nije u stanju da podnese da bude samo jedan od prisutnih. Ili će biti čovek koga će svi slušati, ili uopšte neće učestvovati u razgovoru već će se povući. Znači, kod njega su takve situacije jako izoštrene, tako da, kad bih sve sabrao, mogao bih da kažem da on poseduje jednu izrazitu i neophodnu glumačku sujetu, i želju da dominira koja hrani taj njegov dar, a na neki način ga obeležava i kao ličnost.“
I još je Muci govorio o Zoranu, iskreno i tačno, u „Presing magazinu“ 30. novembra 1998. godine:
„Ne mislim da sam ja njega stvorio, što meni mnogo puta kažu. On je bio veliki glumac. Mi smo se sreli u zgodnom trenutku. Ista smo generacija i radili smo puno zajedno. Koliko sam ja njemu učinio, toliko je i on meni. On je bio izvanredan glumac koji se, mislim, rađa jedanput u sto godina i obeležava jedno vreme. Nažalost, on nije završio svoje delo, jer on je bio izuzetan karakterni glumac a to nije uspeo da ostvari nikad, sem u dva-tri navrata. Ostao je u sećanju po dvema ulogama, koje možda nisu njegove najbolje uloge, imao je boljih. Meni se čini da je taj period sa Zoranom bio i lep, a u neku ruku i tužan, jer on nije ostvario ono što je mogao, zbog kratkog života, a i zbog uslova u kojima smo tada radili. Tako da meni Zoran Radmilović u sećanju znači jako mnogo, bez obzira što privatno nismo bili nikakvi prijatelji, čak je možda postojao i neki mali animozitet između njega i mene. Imali smo različita shvatanja života. On je bio malo netačan, razbarušen, ja tačan, što je njemu išlo na nerve, a meni je išlo ovo drugo, tako da nismo privatno baš bili neki prijatelji, ni kafanski ni kućni, ali na poslu smo se fenomenalno slagali – ja sam tolerisao njegova zakašnjenja, on je tolerisao moju pedantnost.“
Mnogi su voleli da tumače Zoranovu privatnost na sceni, trudeći se da dokažu kako je od te privatnosti stvorio novi žanr, novu umetnost, a on je objašnjavao da se glumačka privatnost vidi samo kad je uloga loše urađena:
„Ja mogu u Radovanu III da budem naizgled privatan. Ali, ne bi ljudi koji dolaze na predstavu 20 i 25 puta došli da gledaju mene privatno. Zašto? Nisam ja privatno tako zanimljiv, i ne znaju oni mene privatno. Oni dođu da vide kako glumac to uradi. Od osam sati uveče do pola jedanaest, jedanaest, on dâ sve od sebe, pocepa se pred gledaocem, toliko da posle jedne takve teške predstave ne može da zaspi do četiri ujutro, jer su mu nervi rastreseni! E, pa, jedan takav prilaz poslu ja ne bih nikada nazvao privatnošću. Ja bih privatno mogao da budem lenj, kao što jesam lenj po prirodi, i mrzovoljan, ali kad počne predstava ničega od toga nema.“
Zoran i Dina
Ponešto od onog sasvim privatnog zabeležila je ćerka Ana Radmilović, dok je supruga Dina Rutić celog života ćutala o njihovom braku.
Venčali su se 25. juna 1966. godine. Dina je bila kćer glumačkog bračnog para, Ivke i Josipa Jože Rutića. Njih dvoje su bili partizani, komunisti, prvoborci, glumci „Kazališta narodnog oslobođenja“ od 1942. do 1944. godine.
Usred rata, 1943. godine, dobili su ćerku Dinu kojoj je kum bio Josip Broz Tito. Nastavili su svoj glumački život posle rata u Beogradu. Njihova kći Dina je studirala književnost kada je počela da igra na filmu, verujući da će to biti tek mali izlet pred kamere. Pobrala je aplauze već posle prvog filma Prometej sa otoka Viševica.
Kada se oženio Dinom, Zoran je imao Isusove godine, 33, a ona 24.
O njihovoj ljubavi je pisao Zoran u svojim dnevničkim beleškama, a njihova kći Ana je u knjizi koju je priredila pod naslovom Zalažem se za laž zapisala:
„…U periodu njihovog zaljubljivanja Dina je bila verena za jednog mladog i lepog hemičara ‘iz dobre kuće’. Za nju se govorilo da je lepa kao Odri Hepbern… U svoju lepu kuću (to jest kuću svojih roditelja) u Cavtatu, umela je da dovede sve prijatelje i poznanike koji nisu sebi mogli da omoguće ovako ekskluzivna letovanja. Zoran nije bio zaljubljenik u more i mondenski Cavtat, ali ga je strpljivo podnosio, prvo zbog žene koju je voleo, a kasnije i zbog deteta, jer, ‘deca moraju da budu što više na moru’.“
Život sa Zoranom nije bio lak. Piće je uzimalo svoj danak, ali njegov neodoljiv šarm je godinama sve to pokrivao. Bilo je i dramatičnih situacija, kao kada se zaključao u kupatilu svog stana da ne bi išao u Zagreb na gostovanje Radovana. Po jednoj legendi Mira Trailović mu je troškove za te dve neodigrane predstave naplaćivala od plate sledeće dve godine. Ipak, odmah mu je dala ulogu u nekoj TV drami koju je radila, jer ga je naprosto obožavala. Drugi su tvrdili da je otišao u Zagreb, a da je bio kažnjen zbog neigranja nekih drugih predstava.
Drugi put je ceo dan presedeo u Srpskoj kafani sa Duškom Kovačevićem da bi mu oko sedam uveče saopštio da treba da ide na predstavu. U Zoranovoj interpretaciji, na Duškovo pitanje koju predstavu treba da igra, odgovorio mu je: „Tvoju. Radovana III.“ Tu mu je dramski pisac autoritativno saopštio: „Sedi tu, večeras nećeš igrati!“
Nije Zoranu trebalo da mu se to dva puta kaže. Nastavili su da piju, iz Ateljea su dolazili da zovu Zorana na predstavu, a on je saopštavao da mu pisac ne dozvoljava da igra… I tako je to trajalo. Onda im je to bilo malo, pa su otišli na trgić ispred Ateljea gde je narod čekao da uđe u salu i govorili da predstave neće biti i da se mirno raziđu kućama. A svi su mislili da je to deo predstave i slatko su se smejali. Naravno, i za to mu je sutradan stigao od upravnice račun za naplatu.
U svedočenju Dušana Kovačevića priča je manje bizarna. Zoran je tog dana saznao da je odbijena njegova molba da mu država dodeli stan i rekao je Dušku: „Ja danas neću igrati Radovana, opet nisam na spisku za dodelu stanova.“
Bio je razočaran jer je u to vreme sa ženom i detetom živeo u malom stanu u potkrovlju. Onda se pustio glas da se predstava odlaže zbog njegove bolesti. Zbog tih glasina, posle godinu dana dobio je stan.
Afera „Sutlijaš“
Ostale su i priče o Zoranovim političkim komentarima koje je prosipao po kafanama, sve zezajući se na račun Tita i Partije. A posebno na račun Hrvata, na primer, usred Cavtata, tamo gde je njegov tast imao kuću. Umeo je da smišlja viceve i na račun svoje supruge, obrazlažući kako je on, kao Srbin, izložen teroru jedne Hrvatice…
Ali, umeo je ozbiljno da se uzbudi kada bi ga dirala neka politička nepromišljenost aktuelne vlasti. Ana Radmilović beleži u svojoj knjizi Kad je svet imao brkove kako su otac i ona išli po Beogradu da prkose onima koji su se na svoj način obračunavali sa Albancima:
„Jednom su, početkom osamdesetih, u Beogradu bojkotovali ‘šiptarske’ lokale. To su, zapravo, mahom, bile poslastičarnice koje su držali Goranci, ali Beograđani su mislili da su sve to Šiptari. U Bulevaru revolucije je bila jedna poslastičarnica u kojoj smo tata i ja često jeli sutlijaš i pili onu poslastičarski ledenu limunadu koju i dan danas obožavam. Ta ‘naša šiptarska’ poslastičarnica bila je tih dana sasvim prazna. Povodljivi Beograđani obilazili su je u širokom luku i nije ih bilo sramota.
…Zoran je jednog dana uzeo mene za ruku i poveo me u našu poslastičarnicu, kod ‘našeg Šiptara’, na naš sutlijaš. Seli smo direktno u izlog. On se nalaktio na sto i toliko se nagnuo ka staklu izloga da je svaki prolaznik koji slučajno baci pogled u tom pravcu mogao da ga ugleda. Kako ga ko ugleda, Zoran mu se javljao klimanjem glave. Hteo je da nas svi vide, da ga svi prepoznaju, što mu je, inače, bilo prilično mrsko jer nismo mogli nikada na miru sami u grad… uvek taksi, uvek auto, nikad na ulicu…
Kad smo se vratili kući hvalili smo se Dini kako smo im ‘pokazali’, kako smo bili kod ‘našeg Šiptara’, kako smo mahali prolaznicima, javljali se i zezali ih, i kako smo uradili pravu stvar.
‘Ma, ‘ajde, bre’, pričao je, ‘to je naš komšija. Sram ih bilo.’
Bilo je to ranih osamdesetih, mnogo se pričalo o Kosovu, i moj tata je s jedne strane potpisao verovatno svaku peticiju koja je do njega došla za oslobađanje ovoga ili onoga iz zatvora, protiv zabrane ove ili one knjige, a tada se uglavnom zabranjivalo ono na šta su tadašnje garniture stavljale žig ‘nacionalizam’. S druge strane, besneo je na Beograđane i njihovo bojkotovanje šiptarskih poslastičarnica.“
Bekim Fehmiju se sećao tog vremena i godinama kasnije mi je pričao kako su se ponašale neke njegove kolege. U malobrojne svetle primere izdvajao se Zoran Radmilović. Kada su po Beogradu počeli da razbijaju albanske poslastičarnice i lokale, Zoran Radmilović je svake noći išao od jedne do druge radnje koje su držali Albanci i od jedne do druge poslastičarnice, pokazujući na taj način solidarnost sa onima koji su bili na meti, koji su bili ugroženi. Onda bi obavezno svratio u bife Ateljea 212 i tražio da mu donesu vode.
„Šta je, Zorane?“, pitali su ga. „Najeo si se baklava, pa si žedan?“
„Jesam, majku li vam nacionalističku!“, odgovarao je Zoran Radmilović.
Kada je bio sasvim mlad glumac u Beogradu, gde je završio Akademiju i ostao da igra, Enver Petrovci je uživao simpatije Zorana Radmilovića, koji je imao običaj da ga voda po celom gradu, tačnije po svim kafanama koje ovaj nije znao. I gde god bi ga neko pitao ko mu je to, Zoran bi se namrčio i preteći odgovarao: „Ovo je moj lični Šiptar. Bolje vam je da se ne zezate, da ga ne dirate, sve će da vas pokolje!“
Jednog leta je u Cavtatu, u Taverni, počeo da meditira, glasno naravno, kako bi baš bilo dobro da Cavtat bude „naš izlaz na more“. To naš, značilo je srpski, naravno. I sve je Radmilović lepo objasnio: njemu je u Cavtatu bila tazbina, tu je puno vremena provodila njegova mala Ana, i na sve to je, prema Aninom svedočenju, dodao: „Ionako ovde samo Srbi letuju, ovi iz Zagreba vas ne obožavaju. Najbolji smo gosti po kafanama.“
Lako je zamisliti kako se u punoj Taverni odmah našao neko iz čije ruke je poletela čaša prema Zoranu. Zamalo mu nije povredio oko. Počela je tuča u kojoj je gazda branio Zorana ne bi li sačuvao inventar, Dina je ljuta otišla kući vičući da je njen muž „nacionalista“, a on je ponavljao da ne vidi ništa loše u tome da Cavtat bude „naš izlaz na more“, jer se, eto, sa njegove tačke gledišta, sve dobro uklapa.
Izgubljeni prsten
Jedna nesvakidašnja epizoda dogodila se kao da ju je Zoran smislio, a nije. Život se poigrao. Dve godine pre nego će umreti, 1983. godine, Zoran je dobio najveće pozorišno priznanje, Dobričin prsten. Bio je, posle Ljube Tadića, Mire Stupice i Mije Aleksića četvrti dobitnik ovog prestižnog priznanja, o kojem je brinuo tadašnji direktor Muzeja pozorišne umetnosti, reditelj Dragovan Jovanović.
Dan uoči uručenja Dragovan je podigao prsten iz Zlatare „Majdanpek“, koja ga je uradila, i pošao u Sava centar na svečanost povodom 29. novembra, tada Dana Republike. Kasno uveče se njegovoj supruzi Vesni Prlji javila upravnica Ateljea 212 Mira Trailović i tražila Dragovana. Kada je čula da nije u kući, počela je uzbuđeno da objašnjava Vesni kako je Dragovan izgubio „Dobričin prsten“. Ubrzo je kući stigao i Dragovan, veoma zabrinut i objašnjavao Vesni da ne zna gde mu je prsten ispao, u Sava centru ili u taksiju.
Te noći nije bilo spavanja, a Vesna Prlja je reagovala proverenim novinarskim nervom – predložila je da „Studio B“, u to vreme najslušanija beogradska radio stanica, obavesti slušaoce o nestanku prstena i da apeluju na onoga ko ga je našao da ga vrati. Uz pristojnu novčanu nadoknadu, naravno. Ujutru se Dragovanu javio čovek koji je našao prsten u taksiju. A umesto bilo kakve nagrade, samo je molio da uveče bude na dodeli prstena svom najomiljenijem i najdražem glumcu.
Tako je dotični Toma Mihajlović bio počasni gost Zorana Radmilovića na dodeli u hotelu „Metropol“, a prsten je sijao na Zoranovoj ruci. Nažalost, 10 godina kasnije, Zoranova udovica Dina prodala je prsten jer nije imala novca za život!
Kada čitate knjige njegove Ane, može se lako zaključiti da je Zoran morao ozbiljno da radi kako bi izdržavao nezaposlenu ženu i ćerku. A bio je slab na Anu, Anku, Anicu, kako ju je sve zvao, i voleo je svašta da joj kupuje.
Zoran je obožavao i sestričinu, Selenu Vicković, kćer sestre Mirjane koja je bila udata za Crnogorca Franju Vickovića. Selena je bila više od 15 godina starija starija od Ane, slikarka, lepa, živela je u Parizu i ima sina kome je po ujaku nadenula ime Zoran. Kada se Ana pojavila u kući Radmilovićevih, Selena je bila ljubomorna jer je navikla da je ujak samo njen. Posle je bila veoma nežna prema Ani.
U kući Radmilovićevih su se slavili svi praznici, samo Zoran nije voleo svoj rođendan. Naročito je voleo čuveno prednovogodišnje raspoloženje kada su Cigani išli od kuće do kuće, svirali i pevali.
Kod Zorana se znalo – svi su morali da pevaju njegovu omiljenu pesmu Sa Ovčara i Kablara. On bi je pevao naglas, više se drao nego pevao, ali nije bilo ni jednog slavlja bez Ovčara i Kablara. Ana će kasnije zapisati da je na nju preneo svoje dve ljubavi: i ona najviše voli baš tu pesmu, a jednako navija za Partizan kao i on.
Dnevnički zapisi Zorana Radmilovića koje je Ana objavila u svojoj knjizi Zalažem se za laž, svedoče o njegovim raspoloženjima, ali pre svega o njegovom odnosu sa ćerkom. Tu se jasnije sagledava i njegov i Dinin odnos, sa mnogim teškoćama kroz koje su prolazili. Tako je u novembru 1979. napisao:
„U ovom prošlom mesecu su se razrešile mnoge stvari. Dina je u teškom stanju, sve je, kao i uvek, ona iznela na svojim plećima. Kroz desetak dana putuju Anica i Dina u Ganu kod Milice i Dragana. To će biti dobro i za jednu i za drugu. Dina da sredi nerve, da promeni sredinu, da se odmori od svega. Anica da se igra sa njihovom decom u Africi.“
I Ana u svojoj knjizi Kad je svet imao brkove svedoči o jednoj kućnoj drami koju je upamtila kao dete:
„…Onda je Dina jednom rekla meni da to tako više ne može, i zatvorila se u svoju spavaću sobu (iz koje kasnije nije izašla gotovo dvadeset godina, ali to je druga priča). Onda sam ja otišla i rekla im: ‘To tako ne može, tako se rasturaju brakovi.’ No, nisu me fermali ni dva posto.
Dina je posle toga, ne baš odmah, ne sećam se tačno kad, otišla. Za mene, bila je na operaciji oka. Ostala je tamo dugo i, pošto znam da je njena omiljena knjiga Čarobni breg Tomasa Mana, mislim da je ona tamo malo pobegla. Posetila sam je samo jednom, ne sećam se ko me je vodio. Delovala mi je sasvim zdravo, bez obloga na oku, čitala je knjigu u parku, valjda bolničkom, pušila je i bila srećna što me vidi… Dok smo se rastajale, bila je nesrećna što odlazim, ali rešena da ne krene sa mnom…
Onda se Dina jednom vratila, s njom i bulumenta koja je inače tih zadnjih meseci umela da banči, što je Dini smetalo ali nikada nije sprečavala. I sve je bilo ‘normalno’, s onom pređašnjom normalnošću – u neko gluvo doba Zoran dovede neki svet, bilo je tu i Cigana muzikanata, glumaca, radnika pozorišta, konobara, boga pitaj koga sve ne… To će kasnije biti neki razni ljudi koji će mi do kraja života prilaziti i pričati kako su drugovali s mojim ocem, opisivati mi moj tadašnji stan do u detalj kao dokaz da se sećaju kuće, mene, mame…“
Pismo o glumcu
Teško je danas reći šta je bio pravi razlog da je Zoran napisao jedno pismo 1980. godine i poslao ga redakciji NIN-a a objavio tek 1985. godine. Povod za taj tekst bilo je ‘skidanje’ jedne predstave sa repertoara. U tom obraćanju javnosti Radmilović je rekao mnogo toga što i danas, posle četiri decenije, zvuči veoma aktuelno:
Glumci su uvek bili plašeni, zaplašivani, prepadani. Vekovima. Sobom i drugima. Sistematski. Glumci su, od kada postoje, bili niža bića. U glumce se bežalo od kuće, glumce u kuće nisu primali. Glumci su sahranjivani van grobljanskih zidina. Čak i veliki Molijer. Glumcu se nije davala hrana u ruke da se dodirom sa njim ne bi bio okužen.
Glumce su devojke volele, ali su se za njih teško udavale sem po cenu roditeljskog prokletstva. Glumice su po pravilu proglašavane za kurve, čak i posle njihovih pedesetih godina. Onoga trenutka kad je stari čika Eshil izmislio prvog glumca, počelo je to hiljadugodišnje bežanje.
Bežanje od ljudi ka ljudima. Kažu da je jedan od prvih bio neki Tespis, ali teško da bi ostao zapamćen da nije bilo njegovih čuvenih Histrionskih kola, kojima je bežao, sklanjao se. Sve u suludoj nadi da će naići na pravog čoveka.
Gledalaca je uvek bilo i biće ih, ali on je, eto, tražio onoga među njima koji bi mu omogućio da dostojno proživi taj svoj smešno blesavi život. Nije to našao. Do danas.
Znam da će se sada odmah naći neki mudroser, koji će me obavestiti da `do danas` – ne stoji! Pokušaću da ga ubedim da je to tako. Baš tako!
Današnjem glumcu, doduše, daju da jede iz ruke, u glumce se ne beži, čak roditelji u šašavoj nadi da se tu dobro zaradi, guraju svoja čeda u taj posao. Glumci se čak i žene pristojnim devojkama, mada ipak radije glumicama. Glumice su kurve eventualno do svoje tridesete godine, posle ih ionako tretiraju samo kao `umetnice`. Dosta se, dakle, izmenilo za ovih dve hiljade godina. Sem straha koji je iskonski. Ostao je taj pusti, sada već teško objašnjivi strah, strepnja koja glumce čini nižim bićima.
A hoće glumac, hoće! Hoće da bude i hrabar i dostojanstven, i superioran kad – kad, hoće i želi to više čak i od svog umetničkog uspeha (ili mu se tako čini?), pokušava da se oseća ravnopravnim, značajnim. Hoće i da podvikne, da raspravlja, da odluči ponešto.
Ali, sve je to ono njegovo nesvesno ja. Onaj jači, glavni deo njegove ličnosti – GLUMA, iliti pokazivanje onakvim kakav nisi, a hteo bi, o kako bi hteo!
U osnovi, u temelju, u krovu i okolo te trošne kuće leži pusti strah! Strah od juče za koje nisi siguran da li je bilo dobro, strah od danas koga nisi svestan, strah od sutra, koje mimo ostalih, normalnih ljudi čekaš sa zebnjom hoćeš li biti u stanju da ono `juče` ponoviš?
Strah od neuspeha, strah od uspeha, užas od nesposobnosti da odvojiš jedno od drugoga.
A ko nas to plaši? Naravno, prvo mi sami sebe. Potom `ostale strukture`, da upotrebim tu neuhvatljivu reč mladih političara. Strukture koje odlučuju, drže snagu i moć. Snagu naše nevelike pameti, i moć našeg straha. A stvar je vrlo jednostavna! Na dohvat ruke, takoreći. Treba samo reći – NEĆU VIŠE TAKO! Svega tri reči, neizgovorene ili zaturene negde za ovih 2000 godina. I možda još dve – MARŠ TAMO! Znači, sve zajedno pet reči.
Koliko i kako treba stisnuti dupe za tako nešto zna samo onaj koji je tako nešto ikada pomislio da kaže. Bio na ivici, na vrhu jezika mu bilo, samo što nije lanuo, da ga nešto važno i neminovno nije sprečilo, sasuo bi itd… itd… Normalno, to nije učinio, ali bar zna kako mu je bilo! Strukture to znaju i osmehuju se (čak bez zluradosti!), tu i tamo i sa simpatijama. Ko bi se ozbiljno i dugo ljutio na decu? Strukture su stabilne i večite, mi smo prolazni, jednodnevni. Kao takav, EFEMERAN (izraz pozorišnih kritičara!) nastavljam, eto, ovo moje nevoljno razmišljanje. Pokušavam, naime, ove noći s kraja ’80. godine, da prestanem da se plašim. Naravno, koliko mi to moj strah dozvoli. Da uđem u Novu godinu miropomazan.
Odlučio sam da se ne bojim više ljudi, već samo Boga, za svaki slučaj. I eto, ja od ovog časa više ne strepim. Ne plašim se svojih pretpostavljenih, svojih reditelja, svojih SIZ-ova, svojih načelnika, direktora, svojih kritičara, svojih sudija, svojih ocenjivača, podcenjivača, precenjivača. Jednostavno, nije mi više stalo! Treba mi verovati na reč, kad već ja sam sebi ne verujem.
Zato neka se nose strukture, neka se nose pretpostavljeni: mnogo puta sam ih uhvatio u laži (a da nisu ni trepnuli!), neka se nose SIZ-ovi, njima je bolje bez nas, neka se nose kritičari, ocenjivači i drugi, oni ionako mrze to što rade, oni ionako nemaju dovoljno vremena, obaveštenosti i stručnosti za taj moj smešni poslić koji se zove pozorište, taj skrajnuti fenomen, koji sebi skromno prisvaja naziv jedne od najstarijih kulturnih disciplina tokom milenijuma.
Neka se nose telefoni (mnoga predstava je skinuta putem telefona) i neka se nosi TV (skupa mi pretplata i gubi mi se boja) i radio (još uvek ne verujem da nema malih ljudi unutra!) i novine, jer me plaše i kao umetnika i kao čoveka…
Neka se nose… no, moje vreme hrabrosti je već isteklo, kao što sam i očekivao. Pa bih da prekinem i da se izvinim, ako je nekako moguće! Šta mi je to trebalo!? Ne znam šta drugo da kažem! Ne nađite se uvređeni, šalio sam se, majke mi.
Vaš uvek i do kraja
Zoran Radmilović
Tako je pred kraj života govorio, pisao, taj tužni komičar i vedri tragičar, glumac koji je umeo da voli i prezire ono što je radio, sa podjednako ubedljivim dokazima da je uvek u pravu, i kad voli i kad se gadi glume.
Nije imao iluziju o značaju pozorišta, još manje o glumačkoj superiornosti, i često je govorio da je njegov otac bio gospodin advokat, a da ga je lepo odvraćao da ne ide u cirkuzante. Mada, kada je Zoran na početku karijere dobio Sterijinu nagradu, Momčilo je promenio odnos prema sinovljevom poslu, počeo je ozbiljno da ga uvažava i da iz Zaječara dolazi u Beograd na Zoranove premijere.
Zabranjena predstava
Zoranova poslednja pozorišna premijera bila je u predstavi Politika kao sudbina, rađena na osnovu dramatizacije knjige filozofa i sociologa Esada Ćimića. Kao prilog fenomenologiji političkog stradalništva, ovaj tekst su te 1984. godine, kada je objavljen, pratile burne reakcije, pre svega političke javnosti. I predstava Politika kao sudbina je bila zabranjena, preciznije skinuta sa repertoara – istim onim načinom i metodama o kojima je zapravo i govorila.
Reditelj je bio Slobodan Milatović, a igrali su Zoran Radmilović, Slobodan Aligrudić, Petar Božović, Miloš Žutić, Danilo Lazović, Branko Cvejić, Bogdan Diklić, Žarko Laušević, Dragan Maksimović, Boris Komnenić, Goran Sultanović, Ljilja Međeši, Mima Karadžić i Josif Tatić.
Treba reći da je ova predstava igrana u Studenskom kulturnom centru u Beogradu, koji je u to vreme bio centar opozicionog mišljenja i okupljanja, i gde su nalazili pribežište mnogi umetnici i intelektualci koji u tom trenutku nisu imali gde da saopšte svoju drugačiju misao. U toku rada na ovoj predstavi, u SKC-u je dva puta podmetnut požar, a treći put je izgorela glavna sala, na čijem je zgarištu ova predstava na kraju premijerno odigrana. Pretpostavlja se da su požari namerno podmetani kako bi se sprečio rad na predstavi.
Premijera je okupila tadašnju kulturnu i intelektualnu elitu bivše Jugoslavije, a neposredno posle premijere u SKC je upala specijalna policijska jedinica, izbacila svu publiku, rekavši da imaju dojavu o podmetnutoj bombi.
Zoran Radmilović je povodom tog svog poslednjeg teatarskog angažmana, prvog ove vrste u svojoj karijeri, u intervjuu Feliksu Pašiću objasnio:
„Ja ne verujem da pozorište može da menja svest… na pozorištu je da izvrši svoj časni zadatak, da zabeleži trenutak… Nemam ništa protiv takozvanog političkog pozorišta. Mnogo se pljuje po političkom pozorištu… a svako građansko pozorište je i političko… Skidanje predstave sa repertoara sam doživeo kao glupost… ne kao šok, nego kao očekivano razočaranje, što ne bih, siguran sam, doživeo da mi skinu predstavu koja ne ide iz umetničkih razloga, zato što je loša, što mi loše glumimo… Bio sam baš ljut na ljude koji su zabranili Politiku kao sudbinu, baš ljut… I onda počneš da ne veruješ u ljude koji određuju tvoj život, tvoju sudbinu, počneš da ih gledaš sa zadrškom, sa sumnjom. Kažeš: dogodilo se ono čega sam se plašio da će se dogoditi.“
Povodom političkih igara oko ove predstave, Zorana je posebno pogodilo što je shvatio da su političari sumnjali u svest gledalaca, da ljudi iz vlasti nemaju poverenja u publiku:
„Zato i mislim da taj politički teatar ima svog smisla, jer kao nijedan drugi grubo skida zavesu sa života. Odjednom se sve ogoli. Ne mogu da verujem da pametan čovek misli da je to loše, da je nepotrebno. Zašto da se ne kopa po ranama?“
Zapisi iz života
Kada je Zoran umro, supruga Dina je pozvala muzičara i pisca Dušana Prelevića Preleta i dala mu dve pune kese beležaka rekavši mu: „Evo, on bi voleo da imaš to.“ Bilo je tu raznih slika i njegovih rukopisa. Zoran je pisao, a da to niko nije ni znao.
Prele je napravio odabir iz rukopisa i „Telegraf“ je to, zahvaljujući Slavku Ćuruviji, objavio. Naziv monografiji je dao Muci Draškić, koga je Prele pitao:
„’Je li bre, kako ovo da nazovem?’ ‘Nisam verovao da ćeš to da uradiš’, kaže on, pa naslovi ga Njim samim!’ I tako je i ostalo. Drago mi je da sam to uradio, Zoki je to i zaslužio. Ja sam bio njegov pulen i prijatelj, ali ne pričam mnogo o tome, pošto sada vidim da su svi sa svima bili prijatelji.“
Prele je, svojim smislom za hvatanje trenutka, u Slovu priređivača za ovu knjigu ispisao svoja sećanja na Zorana. Jedno od tipičnih odnosilo se na ono što je bio deo njihovog životnog rituala. Zazvonio bi telefon, oko pola pet, Zoran bi pozvao Preleta da dođe u kafanu, na primer u „Zlatibor“ kraj Kalenića guvna, i tu bi počela priča kojoj su samo njih dvojica bili primereni.
Naravno, bilo je i drugih druženja, koje je Prele zabeležio:
„Sećam se noći u Džez klubu, u kojoj mi je Stjepko svirao Sentimental journey, da me je za šankom uz 0,3 pitao što gubim talenat (?!) i život uludo? Što, kaže, ne zapisuješ to što ti se dešava i što dešavaš sam sebi? Ovaj me zajebava, oćutim! Kod kuće nisam imao ni plajvaz, u glavi ideju, noću vremena, danju snage. A morao sam da naslutim da on to čini!
Videće se, Zoran je pisao srcem (mrzim trivijalnosti) i bolom koji ga je pratio poput bata sopstvenih životnih koraka. Razgovarao sa sobom. Mi ga svakako ne bismo razumeli. Taj namrgođeni dobričina morao je da se oslobodi tapšanja po ramenima i ispraznih pohvala. Trebalo mu je, želeo je, više…“
Iz tih sakupljenih tekstova Zorana Radmilovića čitalac sagledava jednog drugog čoveka od onoga koga je poznavao kao glumca, kao javnu ličnost. Pojavljuje se tanano, misleće biće, nežno i ophrvano boli, ali i umetnik koji promišlja o onome što radi. U zapisu Priprema za scenu, Zoran je zabeležio i ovo:
„Za mene se može reći da sam rodonačelnik psovača na sceni. Jedan od prvih, svakako, ko je počeo i na taj način da komunicira sa gledalištem. Ali, čudno je to da se niko nikada nije zapitao kome su te psovke zapravo upućene i šta su one?! To su, u stvari, jedna vrsta optužbe. Optužba protiv tzv. kritičara, između ostalih, koji su samo neminovni produkt jadnog stanja duha. Optužujem ih tako na posredan način, za glupost i površnost, za lenjost duha i tela, za često malo znanja o predmetu kojim se bave (a to je nažalost pozorište), za nezainteresovanost… Postoji i neki svetli izuzetak, ali to je malo u celoj toj smejuriji.“
Bavljenje umetnošću
Godine 1969. Programski savet Osnovne organizacije Saveza komunista Ateljea 212 skinuo je s repertoara pozorišni komad Aleksandra Popovića Druga vrata levo, u režiji Ljubomira Draškića. Danas je prava dragocenost čitati šta je Zoran tada zapisao pod naslovom Druga vrata levo, Aleksandar Popović – razmišljanja:
„Moja razmišljanja mogu se shvatiti i kao odgovor onima koji idu za simplifikacijom umetničkog dela, u konkretnom slučaju, pozorišnog komada Druga vrata levo A. Popovića.
Nazivam to slučajem, jer mislim da ponovljeni slučaj prestaje to da bude. Imam utisak da su ljudi koji se bave stvaralaštvom ljudskog duha koje zovemo umetnošću još jednom stavljeni u poziciju da izaberu tri mogućnosti: biti branilac, biti tužilac, ili tek svedok suđenja! Bavim se umetnošću. Ja sam glumac. Pod ‘baviti se’ podrazumevam spremnost na komplikovana pitanja, zbir pitanja, sumnji, spremnost na neočekivano, istrajnost razuma, humanost (to podrazumeva baviti se čovekom), verovanje u univerzalnost umetnosti, u njenu mogućnost potvrđivanja post mortem i neverovanje u jednoličnost umetničkog dela.
Sledstveno tome, a obzirom da sam na pripremanju finalnog, dakle izvođačkog dela pozorišnog komada Druga vrata levo A. Popovića, radio skoro dva meseca, i uložio u to priličan deo svog psihofizičkog kapitala i obzirom da je predstava, buduće novorođenče, unapred proglašena proizvodom vanmaterične trudnoće, osećam se pozvanim da kao umetnik izrazim svoje sumnje. Duboko, naime, sumnjam u takav način ‘suđenja’. Duboko sumnjam u potrebu takvog određivanja prema grani ljudskog stvaralaštva koje društvo i život može učiniti samo plemenitijim. Sumnjam duboko da jedno umetničko delo može da predstavlja atak na ono što je ZDRAVO u organizmu jednog društva.
Zato odbijam nedvosmisleno sve tvrdnje, pretpostavke ili nagoveštaje da pozorišni komad Druga vrata levo A. Popovića otelotvoruje bilo koju ODREĐENU ličnost, bilo koju prošlost ili sadašnjost. Tako vulgarno pojednostavljivanje umetničkog dela smatram ili glupošću ili određenom tendencioznošću. Likovi dela A. Popovića predstavljaju po mom mišljenju ne određene delove društva, ne određenu ličnost, političare, pa čak ni jedno određeno generacijsko društvo, već POJEDINE delove, POJEDINE ličnosti, što ne isključuje da samo ONI slepo napadaju sve ono što izlazi iz okvira njima pogodujuće dogme i tim svlače ideju o slobodi umetničkog dela na najniži lični nivo!
Zato mislim da Druga vrata levo A. Popovića ne treba da bude skinuta sa repertoara. Pogođeni oštricom, stvarnom ili zamišljenom, umetničkog dela, mogu se osetiti samo oni subjekti koji već sami sumnjaju u komponente humanosti, poštenja, i zdravog razuma u sebi. Prvo u sebi, što se dalje putem progresivne neminovnosti reflektuje na sve što oko njih živi i poprima duboku (možda čak iskrenu?!) uverenost da nešto nije u redu – SAMO U DRUGIMA. Pripisati svoje izvitoperenosti drugima – u ljudskoj je prirodi. U vezi sa tim, ja kategorički odbijam da budem učesnik sramnog suđenja!“
Posle ovih rečenica jasnija je tvrdnja Jovana Ćirilova da je Zoran Radmilović bio „dirljiv filozof“ jednog sveta, glumačkog. Lako je utvrditi da nije imao mnogo uloga. U pozorištu trideset i neku. Priznavao je da je to zbog njegove inertnosti, tačnije lenjosti. Nije hteo da se krije iza onih poznatih floskula da je birao uloge, tražio pravu ulogu, pravi zadata:
„Osnovno je ovo: mrzelo me je! Igrao sam kad me nateraju ili se steknu okolnosti da mi se dopadnu i uloga i društvo sa kojim radim. Uvek sam, recimo, voleo da radim predstavu gde ima mnogo glumaca. Zato nisam voleo da radim monodrame. Nisam voleo da igram ni u komadima sa dva lica. Za mene nema ništa strašnije nego kad u garderobu sednu dva glumca i čekaju početak predstave. Ćute i čekaju da izađu na scenu.“
Dušan Kovačević, pisac koji mu je poklonio Radovana, ostao je uz Zorana do kraja. Pričao mi je da se više nikada neće pojaviti glumac koji će odigrati ulogu Radovana kao što je to činio Zoran Radmilović. Takođe je javno rekao da je Zoranova smrt mogla da se spreči, samo da se on nije stideo svoje bolesti. Umro je od raka debelog creva, a da se na vreme lečio preživeo bi.
Glumac Danilo Bata Stojković i Duško Kovačević posetili su svog prijatelja u bolnici samo dve nedelje pre nego što je preminuo:
„Kada smo Bata i ja otišli da ga vidimo, imao je nadu da će se oporaviti. I u tim trenucima je bio duhovit. Rekao nam je da mu od svih lekova koje pije najviše prija špricer od boze, piće njegovog detinjstva.“
Mira Banjac, koja je bila njegova partnerka na sceni i na televiziji, razumela ga je, volela i trudila se da mu u bolesti pomogne koliko je mogla. Bio je svestan da se polako rastaje sa svetom, i zato je bilo bolno kad su igrali Radovana, a on jedva stajao na nogama. Međutim, Mira se seća kako joj je govorio:
„’Sad ćemo da im igramo dok se ne useru.’ Dakle, dokle gledaoci hoće. Izletao je na scenu i padao je na mene iza kulisa, potpuno bolan, znojan, i tako se malo odmarao. I opet sa svojom piruetom izleti, iskoči… Nešto neobjašnjivo. Ja to neću nikad moći da objasnim, nikada. Svako drugi bi umro na toj sceni. To je moje poslednje viđenje njega u pozorištu. Posle predstave on bi obično svratio u klub, tada nije svratio. Ogrnuo je kaput, i ja ga vidim kako kroz dvorište odlazi. Naravno, ni slutila nisam da to može biti kraj. Videla sam ga, tako pogurenog, kako je otišao, i nije se više vratio. Taj njegov put sam videla.“
Devetog juna 1985. godine odigrana je 299. predstava Radovana III. Pet dana kasnije Zorana su prebacili u bolnicu. Tih godina u Srbiji se još uvek slavio 7. juli, Dan ustanka naroda i narodnosti Srbije, kao državni praznik. Umetnici koji bi dobili Sedmojulsku nagradu imali su pravo na posebnu penziju. Zoranu su već bili izbrojani dani, nije imao Sedmojulsku nagradu i na najvišem mestu je odlučeno da mu se dodeli. Tako je 11. jula na Prvu hiruršku kliniku u Beograd došao tadašnji predsednik Predsedništva SR Srbije Dušan Čkrebić i uručio mu ovo priznanje. Bila je to poslednja objavljena fotografija Zorana Radmilovića. Tačno deset dana kasnije je umro, a 3. septembra je kremiran i sahranjen u Aleji velikana na Novom groblju. Porodica je želela da bude sahranjen u porodičnoj grobnici i da ne bude kremiran. Država ih nije poslušala.
Branin oproštaj
I kako na početku, sa Branom Crnčevićem, tako i na kraju sa njim. Zoran i Brana su podelili kafanske trenutke u kojima su se rađale neverovatne duhovitosti, a u svom tekstu Uloga pretvorena u život (Knjiga zadušnica), dvadesetak godina posle Zoranove smrti, Brana je zapisao:
„Često razmišljam o tome kakve bi danas glumačke radove izvodio nenadmašni Radmilović… Pred smrt je trebalo da odigra batlera u mom pozorišnom komadu Srebrni svećnjaci u režiji Ljubomira Draškića. Muci me je nagovorio da pitam Zorana zašto ne dolazi na probe. Sedeli smo u kafani ‘Kalenić’.
‘Gotov sam prijatelju’, rekao je Radmilović, ‘umirem na nogama. Igram Radovana i lutam gradom opraštajući se od ljudi, kuća, drveća, neba i kafana. Ne mogu sebe da prevarim probama novog komada. Hajde da odigramo još jednom izvođače glumačkih i pisačkih radova. Naručićemo dve flaše viskija. Dudlaćemo svaki svoju flašu, da vidimo ko će prvi zaplakati.’
Bio sam brži. To ga je obradovalo. Sedeli smo kao dva kretena i lokali viski rugajući se životu i smrti. I još se nismo rastali. Radmilović ponekad iskrsne noću u nekoj sačuvanoj televizijskoj drami, ili filmu, a ja ga gledam neutešan. Sećam se života koji je pretvorio u pozorište.“
Posle Zoranove smrti, u sledećem broju „Duge“, Brana Crnčević je napisao tekst pod naslovom I reči su ga slušale. Evo dela tog Crnčevićevog oproštaja od Zorana:
„Neka uz sve društvene nagrade koje mu lepo stoje (kao šešir, kao kapa!), ostane zabeleženo i da je šezdeset i osme preskočio univerzitetski zid da bi se priključio studentima koji su štrajkovali glađu.
Neka ostane zabeleženo da je uvek smeo ono što su drugi samo nameravali.
Bio je, tako, sâm političko pozorište.
Psovao je nekažnjeno sa scene. U ime naroda uznemiravao je javnost.
Umeo je kafanu u kojoj je sedeo da pretvori u pozorište. Umeo je, razgoropađen i ljutit zbog svega što se događa, teatar da pretvori u kafanu, opijao je publiku rečima.
Opčinjeni ljudi dolazili su da vide šta Radmilović večeras može i sme, a svi su znali koliko i kako tu ume! Kad njegovi podanici odu sa kraljevskog prijema koji je u teatru samo za njih, i samo zbog njih priredio, kralj je ostajao tužan.
Na takvim predstavama dao je svojim podanicima sve, a u njemu je ostajala strašna, žedna praznina.
Ibijevci nisu obična publika, bila je to Radmilovićeva sekta. Sve su to ljudi koji misle drugačije. Specijalna, Radmilovićeva grupa!
Mislio sam da će prevariti smrt. Verovao sam da i to ume. nadao sam se da će i samu smrt zasmejati kao kakvog tužnog čoveka, verovao sam da će smrt zbrisati sa VII odeljenja Hirurške.
Mislio sam, kao i drugi koji su sebe podmićivali tom nežnom mišlju, da mu ta soba nije suđena.
Branio se Radmilović onim svojim očima, dušom i duhom, branili su ga njegovi Ana i Dina, i Mirjana, i doktori i bolničarke, branio ga je kiseonik, pilule su bile na njegovoj strani, ali smrt koja ne bira (ili, izgleda, bira!), prikrala se Majstoru.
Radmilović je do kraja bio lep i pametan, i Majstor, radovao se svakom posetiocu i onda kada se njegov veliki svet polako sužavao na mali, i najdraži, svet: na Anu, Dinu i Mirjanu. Branio je Radmilović do kraja svoj veličanstveni smisao za radosti življenja, svoje dostojanstvo.
Ispisujem svaku reč o Radmiloviću oprezno. Znajući snagu njegove podsmešljivosti kad se o rečima radi, škrtarim. Siguran sam da će mu život dodati jednu ulicu u glavnm gradu, verujem da će jedno pozorište uskoro nositi njegovo ime. Kad bi se takve stvari dogodile za njegova života, Radmilović bi se divno izmotavao. Govorio bi da ne pristaje da razgovara sa ljudima koji još nemaju svoju ulicu! Gledajući nas onim svojim očima izvinjavao bi se prijatelju što je već sve kućne brojeve podelio, možda da mu da kuću tek kad dobije drugu ulicu.
Šta bi tek taj veselnik radio sa pozorištem koje nosi njegovo ime!
Smrt, izgleda, birka.
Prošle godine Studio B ostao je bez Duška Radovića, Atelje 212 ostaje bez Zorana Radmilovića. Ne rastajemo se za uvek, Radmiloviću. Do viđenja, Majstore.“
