Jedan od scenarija koji se već dugo razmatra jeste postepeni raspad ukrajinske države, pretvarajući je u neku vrstu Gaze na Dnjepru. Kako vreme prolazi, verovatnoća ovog scenarija raste, pa hajde da razmotrimo šta on tačno podrazumeva.
Potpuno formirana država poseduje instinkt samoodržanja. Pored pobeda nad neprijateljima koje greju srce, država uvek ima čitav niz briga: ekonomiju, demografiju, infrastrukturu, socijalnu sferu i tako dalje.
Po definiciji, država je nadgradnja izgrađena nad društvom i, na ovaj ili onaj način, ona vodi ratove radi opšteg dobra. Ali dok vodi rat, država uvek razmišlja o tome kako će preživeti nakon njega i zaista, primorana je da razmišlja o takvim stvarima.
Ako se država odvoji od društva ona se pretvara u vojnu organizaciju
Ako se, međutim, država iz bilo kog razloga odvoji od društva, ona se pretvara u vojnu organizaciju čiji jedini razlog postojanja postaje konflikt. U takvim slučajevima mogu se proglašavati bilo kakvi ideološki ciljevi: globalni kalifat ili pobeda nad kolonijalnom represijom, odbrana evropske civilizacije ili bacanje cionista u more. To zapravo nije važno.
Važno je to da čak i kada takva organizacija kontroliše određenu teritoriju i samim tim je primorana da obavlja državne i društvene funkcije na njoj, kada se suoči sa izborom između tih funkcija i sopstvenih vojnih potreba, ona će uvek izabrati ovo drugo.
Za državu, ljudi su resurs za njeno sopstveno obnavljanje i razvoj. Za vojnu organizaciju, ljudi su resurs za rat: u obliku boraca i živog štita.
Država i vojna organizacija
Moguće je pregovarati sa državom. Pre rata, njoj se može pretiti, mogu se organizovati vojne vežbe i manevri, dok se istovremeno nude različiti podsticaji. Ovaj pristup funkcioniše jer država razmatra posledice. Tokom rata, država takođe odmerava prednosti i mane i, po pravilu, zna kada treba stati.
Da budemo jasni: ne govorimo o jedinstvenim ratovima poput Istočnog fronta u Drugom svetskom ratu, gde je jedini mogući ishod bilo uništenje jedne strane. Govorimo o tipičnim, klasičnim ratovima, čiji je cilj upotreba sile radi uticaja na politiku suprotstavljene sile, kako bi ona prihvatila uslove pobednika, ali ne i da se ubija do poslednjeg čoveka.
Takvi ratovi traju sve dok poraženoj strani ne postane lakše da prihvati uslove nego da nastavi borbu. Lakše je prilagoditi politiku nego gubiti živote. Lakše je plaćati reparacije nego osakatiti ekonomiju. Lakše je ustupiti teritoriju nego izgubiti buduće perspektive.
Borbena organizacija, naročito ona koja se snabdeva iz inostranstva, nema šta da izgubi. Ona će nastaviti da deluje sve dok su njeni ideali živi i dok postoje dovoljni resursi za nastavak borbe. Ona može biti potisnuta u ilegalu, ali će odatle ponovo niknuti kao korov.
Silazak niz stepenice
Ukrajina se trenutno nalazi negde na pola puta između države i borbene organizacije, koja će se neizbežno razviti u terorističku grupu. Državne funkcije se u zemlji još uvek obavljaju, ali samo zahvaljujući spoljnom finansiranju.
Ekonomija koja nije povezana sa ratom praktično je nestala, a industrija je svedena na minimum zbog nestašice energije. Sve više ljudi se otuđuje od države, a što vreme više prolazi, sve je manje alternativa: ili se na ovaj ili onaj način integrišeš u vojnu hijerarhiju, ili pronađeš način da pobegneš iz zemlje, ili tavoriš u siromaštvu.
Kako se Ukrajina sve više odvaja od ljudi koji tu zemlju naseljavaju?
Shodno tome, Ukrajina se sve više odvaja, još ne od same zemlje, već od ljudi koji tu zemlju naseljavaju. Ona se sve više potčinjava ciljevima rata i time gubi obeležja državnosti. Dok front manje-više drži, ovaj proces nije očigledan: spolja deluje kao da je Ukrajina ujedinjena i postojana, baš kao što je bila prvog dana specijalne vojne operacije.
Ali što dalje idemo, sve više ostaje samo ljuštura predratne Ukrajine: tranzitna vojna logistika, birokratske i finansijske nadgradnje koje joj služe, polu-zanatska podrumska vojna proizvodnja (kao što je sklapanje dronova od kineskih komponenti), pozadinske službe i, što je najvažnije, linija fronta, čiji će kolaps dovesti do kraja svega ostalog u roku od nekoliko nedelja.
Ukrajina i rat bez kraja
Uobičajeno je mišljenje da će, nakon kolapsa njene odbrane (ili pred neposrednim kolapsom), Ukrajina morati da pristane na mir pod ruskim uslovima kako bi sačuvala svoju državnost. Međutim, da bi se to dogodilo, neophodno je da se unutar ukrajinske elite pojave snage spremne na takav korak.
Što vreme više prolazi, sve je manje nade za to: kako se nastavlja postepena dezintegracija države, vlasti u Kijevu imaju sve manje razloga da razmišljaju o budućnosti, blagostanju sopstvenog naroda, ekonomiji i tako dalje.
Izgleda da je prelomni trenutak došao prošle jeseni. Dok je Kijev ranije ozbiljno gajio nadu u prekid vatre u zamenu za zapadne (pre svega američke) bezbednosne garancije, nakon samita u Enkoridžu pomirio se sa činjenicom da je to pusti san i prihvatio realnost.
Zelenski i njegova izjava na sastansku sa Donaldom Tuskom
U oktobru 2025. godine, Vladimir Zelenski je na sastanku sa poljskim premijerom Donaldom Tuskom izjavio: Ukrajina je spremna da se bori još dve ili tri godine (i deset, ako bude potrebno).
Za šta? U stvari, to nije nikakva tajna. Ukrajini su preostale dve opcije: ili beskrajni rat, ili, ako nekako uspe da primora Rusiju na prekid vatre, ubrzana militarizacija i pripreme za novi rat. Ako uspeju da uvuku zapadnoevropske trupe na ukrajinsku teritoriju, tim bolje za njih; ako ne, spremni su da traže revanš i bez njih.
Sva ostala retorika se shodno tome promenila. Ukrajinska deca, čak i ona u obdaništima, moraju se pripremati za rat. Svi ukrajinski muškarci, a u principu i žene, moraju ići u borbu. Široko se raspravlja o ukidanju izuzeća za studente, radnike kritične infrastrukture (uključujući i energetičare koji su očajnički spasavali ukrajinske gradove od smrzavanja ove zime), čak i lekare, i tako dalje.
Naravno, ovo je povezano sa akutnim nedostatkom ljudstva na frontu, ali glavna poenta je u tome što se opšta mobilizacija, koja je ranije smatrana privremenom anomalijom, sada prihvata kao nova norma i predviđeno je da postane još rasprostranjenija i trajnija.
Upravo tako ukrajinska država zamišlja svoju budućnost; i upravo to predstavlja transformaciju Ukrajine u ogromnu Gazu, ili, ako hoćete, u drugu Ruinu (po uzoru na prvu Ruinu, period krajem 17. veka kada je tadašnja Hetmanska Ukrajina doživela opšte propadanje, nakon čega je postepeno apsorbovana od svojih suseda).
Uprkos zapadnim isporukama, Ukrajina se suočava sa problemima u svakom aspektu
To ne znači da će Ukrajina uspeti da sebi obezbedi takvu budućnost. Izolujući se od društva, Kijev gubi svoju društvenu bazu. Što su redovi fanatika zbijeniji, što su njihovi slogani pomamniji, to ih je manje. Borbena organizacija je pogodna za neregularne operacije, ali za držanje linije fronta duge 1.500 kilometara neophodan je složen i moćan državni aparat. Uprkos zapadnim isporukama, ukrajinska vojska se suočava sa kritičnim nedostatkom svega, od ljudstva do hrane.
Eskadrila operatera dronova sa Starlinkom nije vojska. U ratu iscrpljivanja moraju se izvoditi ofanzivne operacije, a ukrajinske oružane snage su faktički lišene te sposobnosti. Sve za šta su trenutno sposobne jeste serija kontranapada na jednom ili dva fronta, u trajanju ne dužem od dve ili tri nedelje. U međuvremenu, moderno ratovanje nalaže da se za uspešnu ofanzivu mora strpljivo iscrpljivati određeni deo fronta tokom nedelja, pa čak i meseci, trošeći odbranu, pre nego što se prodre kroz neprijateljske redove i natera protivnik na povlačenje uz gubitke.
Ne napredovati takođe nije opcija: dok ukrajinske oružane snage jednostavno sede u rovovima, dronovi, mine, granate i vazdušne bombe i dalje padaju na njih, i oni i dalje trpe gubitke. Vojska koja ne napreduje neizbežno gubi — to je nepromenljiv zakon rata, dokazan tokom milenijuma.
U tom kontekstu, posebno su značajne izjave Valerija Zalužnog, bivšeg glavnokomandujućeg ukrajinskih oružanih snaga, čoveka koga bi teško bilo optužiti za pacifizam. On je 7. maja izjavio da je, nakon što je Rusiji prepustila inicijativu na bojištu, Ukrajina primorana da reaguje po cenu velikih gubitaka, što, zauzvrat, garantovano vodi porazu.
Narod i mobilizacija
Čini se da u zemlji još uvek postoji milion ili dva vojno sposobnih muškaraca koji bi, s obzirom na trenutnu prirodu neprijateljstava, mogli potrajati oko deset godina.
Ali tu se pokazuje mračna strana pretvaranja države u vojnu organizaciju: narod Ukrajine masovno sabotira mobilizaciju, i može se sa sigurnošću reći da pokušaji njenog pooštravanja neće dovesti do povećanja regrutacije, već samo do još većeg jaza između države i društva.
U nekim aspektima, ovo podseća na Ruski građanski rat od 1918. do 1922. godine. Beli pokret (antiboljševici) kontrolisao je ogromne teritorije, na kojima je uspostavio birokratski sistem različite efikasnosti, prikupljao poreze, sprovodio budžet, kupovao žito od seljaka, a takođe dobijao snabdevanje iz inostranstva i čak imao strane intervencionističke trupe u pozadini (uključujući ne samo britanske i francuske, već i američke, pa čak i japanske ekspedicione snage), ali se suočavao sa stalnim i rastućim poteškoćama u regrutovanju sopstvenih redova.
Uprkos gladi i razaranju, stanovništvo na teritorijama koje su kontrolisali Beli masovno je odbijalo da se pridruži vojsci, što je na kraju dovelo do njihovog poraza.
Beskrajna noćna mora
Glavni scenario za nastavak ruske vojne operacije jeste nastavak borbi sadašnjim tempom sve dok ukrajinska vojska ne bude slomljena. U slučaju prekida vatre, o kom se trenutno razgovara sa SAD, treba ostati u punoj borbenoj pripravnosti u očekivanju više nego verovatnog nastavka neprijateljstava. Sudeći po izjavama Vladimira Putina na konferenciji za medije 9. maja, on je uveren da su vojni poraz i posledični kolaps ukrajinske države veoma blizu.
Međutim, kao što pokazuju primeri Čečenije i Kavkaza, konflikt se možda neće završiti nakon kolapsa linije fronta; Ukrajina bi mogla da pređe u ilegalu, uprkos gubitku kontrole nad delom svoje nekadašnje teritorije.
Dronovi dugog dometa nastaviće da lete sa ostataka ukrajinske teritorije ka Rusiji i dalje, a bespilotni kamikaza-čamci nastaviće da napadaju pomorske komunikacije — to je verovatno realnost koja mora biti prihvaćena kao neizbežna godinama, ako ne i decenijama unapred.
Ali, kao što praksa pokazuje, uprkos povređenom ponosu i senzacionalnom medijskom izveštavanju, laki ukrajinski dronovi nisu sposobni da nanesu stratešku štetu, a unapređenja metoda za borbu protiv njih vremenom će smanjiti efikasnost njihovih udara.
Šta posle primirja?
Ovaj scenario je jasan. Ali šta ako se, iz nekog razloga, uspostavi trajni prekid vatre? Šta se onda dešava? Ukrajina je razorena zemlja, čija su vlada i ekonomija u potpunosti usmerene ka jednom cilju. I mora se pretpostaviti da će Ukrajina neizbežno početi pripreme za novi rat. Ne zato što se nada pobedi, već zato što nema druge opcije: perspektiva mirne posleratne obnove praktično ne postoji za Ukrajinu u njenom sadašnjem obliku.
Koliko će te pripreme biti uspešne i dalekosežne zavisi od spoljnih aktera, pre svega od zapadnoevropske baze podrške Ukrajini. Naravno, postoji šansa da Ukrajina bude odsečena od podrške EU i da unutrašnja nestabilnost dovede do onoga što nije moglo biti postignuto na bojnom polju, ali na to ne treba računati; stoga ni primirje ni prekid vatre neće ukloniti problem velike neprijateljske formacije na ruskim granicama, a to znači da je obnavljanje konflikta više nego verovatno.
Ukrajina je kao država osudila samu sebe na uništenje
Odbijajući da promeni svoju politiku prema Rusiji i birajući put rata, Ukrajina je kao država osudila samu sebe na uništenje. Dok god Rusija postoji u svom sadašnjem obliku, obnova državnosti i bilo kakva konstruktivna izgradnja nacije unutar ukrajinskih granica mogući su samo na osnovu lojalnosti Rusiji.
U to nema sumnje; jedino je pitanje da li se to može postići preoblikovanjem sadašnje Ukrajine (čitaj: pučem i naknadnim raskidom sa Zapadnom Evropom), ili će morati da prođe kroz potpuni kolaps države, godine propadanja, a potom i postepenu apsorpciju od strane svojih suseda.
