Kada govorimo o našoj srednjovekovnoj istoriji, obično se setimo veličanstvenih osvajanja, junačkih odbrana od neprijateljskih najezda, velikih vladara i monumentalnih crkava i manastira koje su oni podizali. Sve je u duhu epske veličine i duhovne uzvišenosti. Međutim, postoji i jedna druga, znatno manje slavna, ali ništa manje važna strana života – ona koju su crkveni dokumenti diskretno nazivali „javnim ženama“ ili „bludnicama“.
Termin „bludnica“ u srednjovekovnim tekstovima nije bio jednoznačan. Obuhvatao je i profesionalne prostitutke, ali i žene koje su samo jednom seksualno „zgrešile“. Crkva je, međutim, bila otvorena za njihovo iskupljenje.
Iskupljene bludnice bile su jedna od najomiljenijih tema pravoslavne književnosti. Ako bi prostitutka napustila svoj „grešni put“, ispovedila se i obećala da će živeti pobožno i časno, duhovni otac je trebalo da joj odredi blažu kaznu i ponovo je primi u crkvenu zajednicu – „kao što je i Hristos primio drugu prostitutku“. Ako pak ne bi dala takvo obećanje, vrata zajednice bi joj ostala zatvorena.
I Pravoslavna i Rimokatolička crkva delile su praktično mišljenje: za muškarca koji nije u stanju da obuzda svoje nagone, bolje je da ih zadovolji sa prostitutkom nego sa tuđom ženom ili devojkom koja će se udati. Takav odnos se tretirao gotovo isto kao seks sa udovicom ili sluškinjom. Muškarac koji bi bio uhvaćen u takvom grehu, ako nije bio oženjen, dobijao je kaznu od oko dve nedelje posta. Međutim, ako bi se veza sa prostitutkom produžila ili ako bi bio oženjen, Crkva je reagovala oštro – izopštenjem iz svete zajednice. Isto je važilo i za svodnike.
Najviše podataka o ovome imamo iz srpskog primorja, pre svega iz Dubrovnika, Kotora, Budve, Trogira i Splita. Dubrovački statut iz 1272. godine bio je izuzetno precizan: ako je ćerka postala prostitutka, porodica je imala pravo da je kazni kako želi – najčešće razbaštinjenjem. U gradu je postojala i zvanična javna kuća – „castellum“ – kojom je upravljala „opatica grešnica“.
Godine 1409. određeno je i tačno mesto gde su prostitutke smeljele da rade: od kuće Marina Crijevića do ograde hospitala Marina Bodačića, od ulice prema moru do gradskih zidina.
Slična pravila važila su i u Splitu po statutu iz 1312. godine. Gradovi su propisivali gde prostitutke smeju da žive, da li moraju da nose posebnu oznaku i da li smeju da se oblače kao „poštene“ žene.U Kotoru nismo sigurni da li je postojala zvanična javna kuća, ali znamo da je bilo prostitutki. Sredinom 14. veka Bazo de Salve optužio je izvesnu Dragaju da je svoju konobu izdavala bludnicama, iako je statut to izričito zabranjivao. Drugim rečima – bordeli su postojali, samo su radili u sivom polju.
Statut Budve, donesen u vreme cara Stefana Dušana, bio je još konkretniji. Prostitutka koja je u „karijeri“ imala više od tri muškarca nije smela da nosi koprenu (veo) kao udate žene, već samo maramu. Nije smela da živi blizu plemkinja i monahinja. Ako bi prekršila pravila, sledila je kazna od osam perpera. Ako bi počinila neko zlo ili se bavila svodništvom – morala je da napusti grad u roku od tri dana. Ukoliko bi ostala, bila bi bičevana i plaćala četiri perpera.Žene iz svih južnoslovenskih krajeva odlazile su i dalje – u Veneciju, gde su najčešće radile u kvartovima Kastelo i Sveti Marko, u tamošnjim javnim kućama.
O kontinentalnoj Srbiji, unutrašnjosti Balkana, znamo znatno manje i uglavnom posredno. Krčme su se smatrale opasnim mestima, leglima kriminala i bludničenja. Pravoslavna crkva je pijanstvo i blud stavljala u isti koš. Ples, naročito ženski, smatran je direktnim putem ka grehu. Držati krčmu ili javnu kuću bilo je greh, a sveštenicima je bilo strogo zabranjeno da ulaze u njih. Znamo, na primer, da su se u jednoj dubrovačkoj krčmi dva Srbina iz zaleđa potukla zbog jedne prostitutke „sa Ivanom trubačem i njegovim prijateljima“.
Čak i u „Romanu o Aleksandru“ (srpskoj Aleksandridi) pominje se organizovana prostitucija – u svrhu zadovoljavanja telesnih potreba vojnika.
Na kraju, možemo zaključiti: prostitucija u srednjovekovnoj Srbiji i na našim primorskim prostorima nije smatrana dostojnim zanimanjem niti je iko ohrabrivao da se njome bave. Ali je bila tolerisana.
Crkva i gradske vlasti su je regulisale, ograničavale i kažnjavale kada bi izašla iz okvira, ali je nisu u potpunosti ukinule. Jer, kao i u ostaloj Evropi, smatralo se da je bolje imati kontrolisano zlo nego haos koji bi nastao njegovim totalnim zabranjivanjem.
To je bila, na kraju, još jedna od onih ljudskih stvarnosti koje istorija često prećutkuje – ali bez kojih srednji vek ne bi bio potpun.
