Srpska pravoslavna crkva danas slavi praznik Svetih i ravnoapostolnih Ćirila i Metodija. Od 2019. godine u Srbiji se ovaj dan praznikuje i kao Dan slovenske pismenosti i kulture.
O vremenu u kojem su živeli Ćirilo i Metodije
U 9. veku, na prostorima Evrope, postojala su dva velika hrišćanska carstva: jedno je bila Vizantija sa glavnim gradom u Carigradu, drugo je bilo Franačko carstvo. 843. godine podeljeno je među naslednicima kralja Karla Velikog na nekoliko carstava. Između ovih carstava prostirale su se zemlje na kojima su uglavnom živeli neznabožački Sloveni. Tada je grčki jezik bio zvanični jezik u Vizantiji, a latinski u Franačkoj, iako su u svakodnevnom životu stanovnici ovih država koristili razne jezike. ć
Na obalama Egejskog mora nalazi se vizantijski grad Tesaloniki ili, kako su ga Sloveni zvali, Solun. U ovom velikom gradu živeli su predstavnici različitih naroda. Ovde je bilo i mnogo Slovena, pa su mnogi na ovim mestima govorili slovenski jezik. Poznavali su ga i u porodici oficira po imenu Lav. Najstariji od njegovih sedam sinova, najjači i najhrabriji, zvao se Mihajlo. Mlađi, bolešljiviji, ali vrlo nadaren dečak, zvao se Konstantin.
Braća su bila prijatelji, stariji je uvek brinuo i štitio mlađeg. Mihajlo je, po uzoru na oca, izabrao vojnu karijeru. Ubrzo je postigao veliki uspeh u službi – postao je upravnik jedne od provincija Vizantije, u kojoj su živeli Sloveni. Deset godina je časno vladao zemljama koje su mu poverene, a zatim je odlučio da se povuče iz sveta i otišao na goru Mali Olimp, na južnoj obali Mramornog mora. Tamo je bio manastir. Mihajlo je primio monaški postrig uzevši ime Metodije.
A mlađi brat Konstantin otišao je na školovanje u Carigrad. Tamo se toliko dobro pokazao da je postavljen da pomaže u školovanju budućem vizantijskom caru – mladom nasledniku Mihailu. Najcenjeniji učitelji tog doba podučavali su dečake gramatici i astronomiji, geometriji i filosofiji, muzici i računanju … Konstantin je naučio više od šest jezika! Uključujući savršeno – slovenski.
Mladić je odbio unosan brak, čvrsto odlučivši da se posveti naukama. Tada su vizantijska carica i patrijarh, želeći da Konstantina približe sebi, nagovorili ga da prihvati sveštenstvo i postane bibliotekar u crkvi. Kasnije je Konstantin postao učitelj filosofije i čak je dobio nadimak Filosof. Vizantijski car i patrijarh su izuzetno cenili mladog naučnika, pozivali su ga na savete i debate, gde je Konstantin ravnopravno razgovarao sa uglednim mudracima.
852. godine, kada je Filosof imao samo 24 godine, čak je poslat u glavni grad arapskog kalifata, Samara. Poslali su je zato što su Arapi često kritikovali hrišćansku veru tokom pregovora sa Vizantijom. Bili su nam potrebni pismeni ljudi koji bi mogli da promene mišljenje Arapa o hrišćanstvu. Konstantin je postao član ambasade i učestvovao je u dugim sporovima oko vere. U Samari je mladić zadivio arapske učene ljude inteligentnim izjavama i odličnim poznavanjem Svetog Pisma. Kući, u Carigrad, Arapi su ga ispratili sa čašću i darežljivim darovima.
Ubrzo po povratku, Konstantin je napustio prestonicu i otišao na Mali Olimp, kod svog starijeg brata Metodija. Ovde su se braća konačno okupila nakon dugog razdvajanja. Živeli su zajedno u manastiru, proučavali dela svetih otaca, molili se i radili. Ali njihovo tiho isposništvo se ubrzo završilo.
Metodije i Konstantin među Hazarima
Tada su kod cara Mihaila dolazili ambasadori Hazara. Tako su se zvali ljudi koji su živeli daleko severnije od Vizantije, u Hazarskom kaganatu, u blizini budućih drevnih ruskih zemalja (sada je to Dagestan, deo Krima, Don i Donja Volga). Hazari su tražili da im pošalju mudre ljude koji će pričati o Hristovom učenju. Hazarski kagan – vrhovni vladar, „kan hanova“ – birao je, u to vreme, koju veru da prihvati: islam, judaizam ili hrišćanstvo.
Car Mihailo III imenovao je Konstantina izaslanikom Hazarima i nagovorio je svog brata, da mu pomogne na opasnom i dugom putu.
Put kroz stepe nije bio lak! Divlja plemena Ugara, koja su, kako svedoči hroničar, hodala u kožama i zavijala poput vukova, napadali su karavane putnika. Prema legendi, razbojnici su, takođe, napali braću kada su se zaustavili u stepi na molitvu. Konstantin se nije uplašio, samo je nastavio da ponavlja: „Gospode, pomiluj se!“ Kada je sveti završio molitvu, žestoki Ugri se iznenada smirili, počeli da mu se klanjaju i traže pouke. Dobivši blagoslov, razbojnici su pustili monahe, a oni su bezbedno nastavili put.
Konstantin i Metodije imali su važno i dugo zaustavljanje na putu do Hazarije u krimskom gradu Hersonu ili, po slovenskom Korsun, koji je nedaleko od današnjeg Sevastopolja. Pripremajući se za predstojeću misiju, sveta braća su nastavili da izučavaju hazarski i jevrejski jezik i kao usavršavanje slovenskog.
U Hersonu se, zahvaljujući Metodiju i Konstantinu, dogodilo pravo čudo! U onim mestima nedaleko od obale u moru bile su sakrivene mošti poštovanog hrišćanskog svetog Klimenta, najbližeg učenika apostola Petra. Kliment je pogubljen u Hersonu, u izgnanstvu, na samom početku 2. veka nove ere. Ćirilo i Metodije nagovorili su lokalnog episkopa da pronađe mošti svetitelja.
Po zalasku sunca, braća su se, zajedno sa vladikom i mnogim sveštenicima, ukrcala na brod i isplovila na more. Dugo su se usrdno molili. U ponoć je s mora iznenada zasjalo svetlo! Svete mošti su se pojavile pred zaprepašćenim sveštenicima. Stavili su ih na brod, odneli u grad i smestili u Apostolsku crkvu. Braća su poneli deo moštiju sa sobom na putovanje da bi ih na kraju odneli u Rim.
Iz Hersona su Konstantin i Metodije putovali dugim putem morem i kopnom sve dok nisu stigli do Kavkazkih planina, gde se tada nalazio kagan, vladar Hazarije.
U hanskoj palati braća su dočekana sa počastima. U dugim razgovorima sa muslimanima, Jevrejima i Hazarima, Konstantin je objašnjavao suptilnosti hrišćanske vere, pozivajući se na Stari zavet, drevnim prorocima i precima, koje priznaju i poštuju i Jevreji i muslimani – Adam, Avram, Noje, Mojsije, David, Saul …
Plemenitim Hazarima, koji su čuli duge sporove između Jevreja, muslimana i hrišćana, toliko su se svideli govori mladog vizantijskog propovednika Konstantina da je njih dve stotine primilo hrišćansku veru. U znak zahvalnosti, Hazari su pustili više od dve stotine grčkih zarobljenika iz Kaganata, zajedno sa Metodijem i Konstantinom.
Braća su krenula putem natrag u Carigrad. Vraćeni glasnici su u carskom dvorcu primljeni sa trijumfom, poput pravih apostola.
Metodije je postao iguman Polihronijevog manastira na Malom Olimpu, a Konstantin se nastanio u crkvi. I opet, njihov odmor je bio kratak.
O pismima za veliku Moravsku
Veliku Moravsku (danas teritorija Češke Republike) nemački misionari su pokrstili davno. Prevodili su i na slovenski, ali prevodili samo najneophodnije molitve i učenja za parohijane. U crkvama su vernici slušali samo latinski jezik, nisu ga razumeli i zato su nemački sveštenici mogli da im objasne hrišćanska učenja onako kako su želeli.
862. godine moravski knez Rastislav obratio se caru Mihailu: „Naš narod je odbacio neznaboštvo i usvojio hrišćanski zakon. Samo što mi nemamo učitelja koji bi nam na našem jeziku objasnio veru Hristovu. Pošaljite nam vladiku i učitelja! “
Car Mihail je odgovorio na Rastislavljevu molbu i pre svega obratio se dobrom poznavaocu jezika, Konstantinu Filosofu:
– Na kraju krajeva, ti i tvoj brat ste iz Soluna (ovo je drugo ime za grad Tesaloniki, odakle su bili poreklom Ćirilo i Metodije), a svi Solunjani dobro govore slovenski. Pa idite k Slovenima u Moravskoj.
Konstantin, se u to vreme nije osećao dobro, ali je pristao da ode u daleku zemlju. Samo je pitao:
– Imaju li stanovnici Moravske slova u svom jeziku?
Mihailo odgovori:
– Ne, nemaju.
– Kako ću im propovedati? – uznemirio se Konstantin. – To je poput zapisivanja razgovora na vodi. Uz to, ako me Sloveni pogrešno shvate, ispostaviće se da ja propovedam jeres – pogrešno crkveno učenje!
– Ako želiš, Bog će ti dati ono što tražiš! – uveravao je vizantijski car Konstantina. Shvatio je da je stvaranje pismenog slovenskog jezika potrebno ne samo za Moravsku – novi jezik će pomoći Vizantijskom carstvu da hiljade i hiljade paganskih Slovena prevede u hrišćanstvo!
Konstantin je ponovo otišao na Mali Olimp do Metodija. Tu se pomolio, postio četrdeset dana, a zatim se upustio u posao. Braća su se suočila sa veoma teškim zadatkom, ali Ćirilo je uspeo da dođe do slova koja su uzimala u obzir sve osobenosti izgovora Slovena. Sveta braća uzeli su za osnovu dijalekte Slovena koji su živeli u blizini Soluna, i stvorili glagoljicu – azbuku koja je razumljiva stanovnicima drugih delova slovenskog sveta. Zašto? Jer u to vreme Sloveni su imali jedan jezik – različita slovenska plemena i narodnosti govorili su otprilike jednako i savršeno se razumeli.
Konstantin je morao da prevede Sveto pismo na novi jezik, vrlo složen tekst. Mnogo reči koje su tamo korišćene jednostavno nisu postojale u slovenskom jeziku, već su morale da se stvore iznova. Sveti filosof se prihvatio tako teškog posla. Do Vaskrsa je bio preveden početak Jevanđelja po Jovanu na novi slovenski jezik. Završivši svoj trud, sveta braća su ponovo krenula na putovanje.
U Moravskoj su Metodije i Konstantin započeli sa školom za lokalnu decu. Škole su pripremale buduće duhovnike. Braća su učenicima pokazala novu, slovensku azbuku i knjige prevedene na slovenski jezik.
Lokalni knez Rastislav je, pod vođstvom Konstantina i Metodija, počeo da gradi nove crkve, gde su se službe održavale na slovenskom jeziku.
Konstantin i njegovi učenici nastavili su da prevode crkvene službe; ljudi u Moravskoj konačno su počeli da razumeju o čemu govore molitve i kako pravilno da slave Boga.
Na nesreću, nemački sveštenici nisu blagonaklono gleadli na apostolsku aktivnost braće. Nemci su bili uvereni da se bogosluženja mogu vršiti samo na tri jezika – latinskom, jevrejskom i grčkom. Ovo je bilo pogrešno mišljenje rasprostranjeno tada u latino-zapadnoj Evropi, koje je kasnije nazvano „trojezična jeres“. Konstantin se žestoko raspravljao sa Nemcima, prisećao se reči drevnog proroka Davida: „Hvalite Gospoda na svim jezicima!“ i reči Jevanđelja: „Dođite da naučite sve jezike …“, tj. uverio je sve da je Boga moguće slaviti na bilo kom jeziku.
Konstantin i Metodije proveli su više od tri godine u Moravskoj. Obišli su puno zemalja, opremili škole, svuda su ljude učili slovenskom pismu i reči Božjoj. Mnogi učenici bili su spremni da postanu sveštenici i đakoni, ali samo je episkop mogao da im podari čin sveštenstva. A tada u Moravskoj nije bilo episkopa. Pored toga, zapadno visoko rangirano sveštenstvo, nezadovoljno popularnošću vizantijskih misionara, poslalo je u Rim žalbu da Konstantin i Metodije uče Slovene da bogosluže na slovenskom jeziku.
Da bi odbranili svoju nevinost, Konstantin i Metodije morali su da odu u Rim. Sa sobom su poneli mošti Svetog Klimenta koje su doneli iz Hersona.
Kako su sveta braća došla u večni grad?
Na putu za Rim, Konstantin i Metodije zaustavili su se u Panoniji, u kneževini Blatenskoj (nalazilo se u blizini Blatenskog jezera, modernog Balatona – teritorija Mađarske, istočne Austrije i jugozapadne Slovačke – Kneževina Donja Panonija ili Balatonska, Blatenska kneževina). Tamo je vladao princ Kocelj. Braću je primio vrlo srdačno, a Vizantinci su ostali kod Kocelja oko šest meseci. Knez je, u svom narodu, okupio 50 učenika i zajedno sa njima naučio je slovensko pismo od Konstantina i Metodija. Opraštajući se, Kocelj je ponudio misionarima bogate poklone, ali oni su to odbili. Tražili su samo puštanje devet stotina grčkih zarobljenika, što je i učinjeno.
Dalje, sveci su stigli i na Jadransko more, odakle su sa svojim učenicima stigli u italijanski grad Veneciju. U gradu na vodi sastali su se i opet su se mnogi, žestoko raspravljali sa sveštenicima, koji su,takođe, pali u jeres „trojezičnosti“. Dokazujući svoju nevinost i ovde, Konstantin se prisetio reči apostola Pavla: „ Ne pada li kiša od Boga podjednako za sve? ne sija li sunce za sve? ne diše li sva materija jedan vazduh? Kako vas nije sramota kad mislite da osim tri jezika, sva ostala plemena i jezici moraju biti slepi i gluvi “.
Vizantinac je nabrojao narode koji se mole hrišćanskom Bogu na svom jeziku – Jermene, Persijance, Gruzine, Abhaze, Ivere, Sugde, Gote, Obre, Turke, Kozare, Arabljane, Egipćane, Sirijce i mnoge druge: „Sve što diše neka hvali Gospoda! (Ps 116, 1)
U Rimu je, papa Hadrijan sa sveštenicima pozdravio Konstantina i Metodija „kao anđele Božije“. Mošti svetog Klimenta smatrane su najvećom svetinjom, stoga su ljudi koji su doneli svetinju dobili sve vrste počasti i zaštite. Papa Hadrijan je odobrio bogosluženje na slovenskom jeziku i blagoslovio prevode braće. Slovenske knjige položene su na oltar u hramovima Santa Marija Mađore i u San Paolo fuori le Mura, najvećim rimskim hramovima tog doba. Braći je bilo dozvoljeno da glavno bogosluženje obavljaju na slovenskom jeziku – liturgiju u crkvi apostola Petra.
Putovanje u Rim bilo je poslednje putovanje za Konstantina. Godinu dana po dolasku u „Večni grad“, siromašni četrdesetovgodišnji učitelj bio je ozbiljno prehlađen. Konstantin Filosof zaveštao je svom starijem bratu, vernom drugu i zaštitniku: „Ti i ja smo poput dva vola: jedan je pao od teškog tereta, drugi mora da nastavi svojim putem“.
Pedeset dana pre svoje smrti, Konstantin se zamonašio i uzeo Ćirilo. Metodije je želeo da telo svog brata odnese i sahrani u njegovoj otadžbinu, ali je, po savetu rimskog pape, Ćirilo sahranjen u crkvi Svetog Klimenta, pored moštiju koje su braća donela u Rim. Od tog trenutka, Ćirila, su počeli da poštuju kao sveca. A Metodije je morao da nastavi rad koji su braća zajedno započela. Nakon izvesnog vremena, panonski knez Kocelj zatražio je od rimskog pape da mu ponovo pošalje Metodija.
Rimski papa Hadrijan II potvrdio je da Metodije ima pravo da Liturgiju služi na slovenskom jeziku i imenovao ga za svog službenog izaslanika. Velika Moravska i Panonska kneževina sada su bile zemlje poverene Metodiju.
Na putu za Panoniju, Metodije se zaustavio u Velikoj Moravskoj. I tamo se već sve promenilo. Knez Rastislav, koji je ranije tako toplo primao svetu braću, više nije vodio zemlju. Na prestolu je bio njegov nećak Svjatopolk. Ovaj vladar je ponovo otvorio zemlju nemačkim misionarima, a oni, naravno, nisu želeli da u blizini vide suparničkog misionara koji uči i služi na „pogrešnom“ jeziku. 870. godine, tokom pohoda nemačkog kralja Ludviga na Moravsku, Metodije je zarobljen. Nemački episkopi su ovo iskoristili: Metodije je optužen da je zauzeo strane crkvene teritorije, uhapšen, suđen i poslat u progonstvo u Švabiju, regiji na jugozapadu današnje Nemačke, u jedan od manastira. Tamo je u zatvoru, zajedno sa nekim od svojih učenika, proveo skoro tri godine. Niko o tome nije ništa prijavio Rimu; nije bilo nikoga da zaštiti svetitelja.
Metodije je u zatvoru pretrpeo mnogo – i glad i nevolje … Na kraju je vest o njegovim nedaćama ipak stigla do novog rimskog pape Jovana VIII. Odmah je dao stroga naređenja da oslobode zatvorenika. Metodije je oslobođen, vraćena su mu prava i vraćena mu je zemlja o kojoj se brinuo, tj. bio odgovoran.
Došavši do Velike Moravske, svetitelj je, okružen svojim učenicima, nastavio apostolski trud: preveo je bogoslužbene knjige na slovenski jezik, propovedao Hristovo učenje meštanima, a češkog kneza Borivoja i njegovu suprugu Ljudmilu preobratio u hrišćanstvo.
Metodijev rad nije prolazio bez problema. Vlast se promenila, a on je ponekad bio počastvovan i pomagao u svemu, pa opet optuživan za jeres, potlačen, ometano je vršenje službi na slovenskom jeziku. U takvim trenucima samo je intervencija Rima spašavala svetitelja. Metodije je postao arhiepiskop, preveo na slovenski jezik gotovo čitav Stari zavet, zbirku crkvenih kanona, svetovne zakone i mnoge knjige.
Metodije je morao mnogo da putuje: od Panonije do Moravske, odatle – do Rima, ponovo do Moravske, do Carigrada i ponovo do Moravske … Razbojnici su ga putem napali u šumi, na moru su ga zahvatele oluje, na rekama se skoro utopio u dubokim kovitlacima. Ali uprkos iskušenjima, svetac nije napustio službu sve do svoje smrti 885. godine. Sahranjen je u glavnom gradu Velike Moravske, Velehradu. Opojali su ga na slovenskom, grčkom i latinskom jeziku. Uoči smrti, Metodije je odredio sebi naslednika. Gorazda Ohridskog – Slavjanina, arhiepiskopa, koji je ne samo sačuvao zaostavštinu Ćirila i Metodija, već je zajedno sa ostalim učenicima svete braće učestvovao u stvaranju ćirilice zasnovane na glagoljici, koju danas koristimo.
Zašto je bila potrebna ćirilica ako je već postojala glagoljica? U ćirilici je stil slova veoma sličan grčkoj azbuci. A nju su tada svi znali – grčki je, kako bi sada rekli, bio „jezik međunacionalne komunikacije“, poput engleskog danas. Ćirilica je izgledala više poznato i naučnici, trgovci, prinčevi i obični ljudi su je lakše shvatali, iako su sva slova, svi zvuci u njoj prebačeni iz azbuke Ćirila i Metodija – glagoljice.
Sva pisma nastala posle Rođenja Hristovog neraskidivo su povezana sa usvajanjem hrišćanstva od strane naroda. I Goti, Etiopljani i Sloveni dobili su svoje pismo i svoje književne jezike tek nakon krštenja. Sveta braća su shvatila da je Hristovo učenje upućeno svim narodima, a nepismenim ljudima je teško da propovedaju. Zahvaljujući Ćirilu i Metodiju, Sloveni su dobili ne samo Jevanđelje i božanske službe na svom maternjem jeziku, već i priliku da čitaju vizantijske knjige.
Glagoljica
Konstantinova azbuka (obla glagoljica-primedba prevodioca) prvobitno je imala je 41 slovo (kasnije je smanjena na 30). Naziv Glagoljica možda je došao od četvrtog slova azbuke – „glagol“, što bi značilo „reč“. „Glagolati“ – govoriti.
Konstantin je smislio potpuno novu azbuku. Njegova slova po svom obliku bila su idealna za propoved, jer su bila kombinacija hrišćanskih elemenata koji simbolizuju hrišćansko učenje: krst – Hristove muke, krug – Božansko savršenstvo, trougao – Sveta Trojica.
Glagoljica je najduže trajala u Hrvatskoj. Poslednje štampano izdanje objavljeno je u Rimu početkom prošlog veka, međutim, slova su se malo promenila u izgledu pod uticajem gotičkih zapadnih slova.
Ćirilica
Ćirilični alfabet – ćirilica – sastavljena je kasnije, nakon smrti svete braće, na osnovu glagoljice po zvučnosti i grčkog pisma po pravopisu. Veruje se da su novu azbuku sastavili Metodijevi učenici koji su utočište pronašli u Bugarskoj nakon što su ih vlasti proterale iz Velike Moravske.
Zašto je bila potrebna ćirilica i koja je naknadno postala popularna, ako je već postojala glagoljica? Činjenica je da je ćirilica u pravopisu veoma slična grčkoj azbuci, koja je tada bila široko rasprostranjena. Bogoslužbene knjige prepravljane su na grčkom, pa je Slovenima bilo zgodnije i razumljivije pisati sličnom ćirilicom. Danas pišu ćirilicom u Belorusiji, Bugarskoj, Srbiji, Severnoj Makedoniji, Rusiji, Ukrajini, Kirgistanu, Mongoliji, Tadžikistanu, Abhaziji, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Južnoj Osetiji …
