U zvaničnom narativu socijalističke Jugoslavije, kult Narodnooslobodilačke borbe i sećanje na fašističke zločine predstavljali su samu srž državnog legitimiteta. Međutim, iza kulisa te idealizovane slike o „doslednoj antifašističkoj borbi” krila se hladnokrvna pragmatičnost Josipa Broza Tita, koja je svoj najmučniji izraz dobila u slučaju austrijskog diplomate Kurta Valdhajma. Ovde nije bila reč o slučajnom obaveštajnom propustu ili loše proverenoj biografiji jednog stranog zvaničnika. Odnos jugoslovenskog predsednika prema Hitlerovom oficiru koji je učestvovao u zatiranju Kozare predstavlja svesnu, dobro proračunatu diplomatsku trgovinu u kojoj su kozarske žrtve postale običan ucjenjivački kapital za potkupljivanje međunarodnog uticaja.
Mit o tome da Beograd nije znao ko je Kurt Valdhajm potpuno je dekonstruisan istorijskim činjenicama. Jugoslovenska Državna komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njihovih pomagača još je 1947. godine formirala obiman dosije pod brojem F-25572. U njemu su se nalazili neoborivi dokazi, izjave svedoka i vojni izveštaji koji su Valdhajma jasno pozicionirali kao obaveštajnog oficira u štabu generala Aleksandra Lera tokom Ofanzive na Kozari 1942. godine, kada je desetine hiljada srpskih civila i dece deportovano u Jasenovac i druge logore smrti. Na osnovu tih sopstvenih dokumenata, Jugoslavija je iste te 1947. godine izdejstvovala da UN stave Valdhajma na „A-listu” ratnih zločinaca. Tito je, dakle, od samog početka imao crno na belo ko je čovek koji u posleratnoj Austriji gradi karijeru, ali je taj dosije svesno sakriven u najdublje državne sefove radi buduće političke koristi.
Vrhunac ovog moralnog sunovrata dogodio se 1968. godine, kada je maršal Jugoslavije lično odlikovao Kurta Valdhajma Ordenom jugoslovenske zastave sa lentom. Ovaj čin predstavlja nestvaran istorijski paradoks i šamar žrtvama genocida. Čovek koji je od ustaškog poglavnika Ante Pavelića dobio Srebrnu kolajnu krune kralja Zvonimera sa hrastovim grančicama za „hrabro držanje u borbama protiv pobunjenika u zapadnoj Bosni”, dobio je od vođe tih istih partizana jedno od najviših jugoslovenskih priznanja. Fotografije na kojima Broz smeškajući se nazdravlja sa Hitlerovim oficirom, dok partizanski generali i preživeli borci sa Kozare u svečanim salama Beograda aplaudiraju austrijskom gostu, ogolile su potpuni monarni krah tadašnjeg režima.
Razlog za ovu sramnu amnestiju bio je koncept surove realpolitike. Tito je u Valdhajmu – koji je ubrzo nakon toga ciljao na mesto generalnog sekretara Ujedinjenih nacija – video savršenog ucijenjenog piona. Imati čoveka na čelu Ist Rivera čiju mračnu prošlost držite u svojim fiokama značilo je imati poslušnog saveznika koji će gurati spoljnopolitičke ciljeve Jugoslavije i Pokreta nesvrstanih. Iz tog razloga, Beograd ne samo da je decenijama prećutkivao njegov vojni put, već je aktivno lobirao među afričkim i azijskim zemljama da Valdhajm bude izabran za šefa UN-a 1917. godine, a potom i reizabran 1976. godine. Tako je ucijenjeni ratni zločinac, uz zdušnu podršku Beograda, postao „prevsjednik sveta”.
Da je jugoslovenski vrh bio potpuno svestan šta radi, pokazala je panika koja je zavladala 1986. godine kada je Svetski jevrejski kongres konačno otkrio „Aferu Valdhajm”. Iako je Tito tada već bio mrtav, državni i vojni aparat u Beogradu grčevito je pokušavao da zaustavi, blokira i ospori objavljivanje dokumenata iz Vojnoistorijskog instituta. Strah nije postojao zbog samog Valdhajma, već zbog činjenice da bi otvaranje dosijea F-25572 javnosti jasno pokazalo da je Jugoslavija skoro četiri decenije svesno štitila ratnog zločinca. Kada je novinar Danko Vasović ipak uspeo da objavi originalni dokument Državnie komisije iz 1947. godine u „Večernjim novostima”, tadašnje jugoslovenske strukture su ga brutalno napale i proglasile za rušitelja ugleda države, pokušavajući lažima da odbrane neodbranjivo – kult nepogrešivosti svog vrhovnog komandanta.
Na kraju, uloga Josipa Broza Tita u slučaju Valdhajm ostaje trajno svedočanstvo o licemerju jedne ere. Sistem koji je čitavu svoju moralnu superiornost gradio na kostima žrtava fašizma, bez treptaja oka je te iste žrtve pretvorio u sitan novac za potkus u međunarodnoj političkoj kockarnici. Dok su porodice sa Kozare decenijama u suzama tražile grobove svojih najmilijih, njihov vođa je njihovom dželatu kačio ordenje na grudi, dokazujući da u svetu visoke politike istina i pravda imaju vrednost samo ako se mogu dobro unovčiti.
