U službi Trećeg rajha: Agenti Specijalne policije i načini njihovog delovanja u okupiranoj Srbiji

Nemačko potčinjavanje jugoslovenskih teritorija pripremano je još pre Aprilskog rata, ekonomskim i bankarskim potčinjavanjem. Ekonomski slabo razvijen prostor Jugoslavije, nakon pada Francuske i potčinjavanja njenih banaka nemačkim bankama, ostao je nezaštićen, što su moćne banke „Drezdner“ i „Dojč“ lako iskoristile.

Tako ekonomski i finansijski snažno povezana s Nemačkom, Kraljevina Jugoslavija bila je primorana da pristupi Trojnom paktu 25. marta 1941. godine. Puč 27. marta bio je pokušaj promene dotadašnje politike, ali je Jugoslaviju munjevito uveo u ratni sukob sa nacističkom Nemačkom.

Taj ratni sukob Jugoslavija je izgubila za svega 12 dana. Slabo organizovana jugoslovenska vojska neuspešno se branila i kapitulacija je potpisana 17. aprila, a rat je zvanično završen. Ostao je upamćen kao Aprilski rat i velika katastrofa.

Nakon rata usledilo je „uklapanje“ Jugoslavije u „Novu Evropu“, koju je Hitler sa svojim saradnicima organizovao, pa je Srbija u njoj dobila status teritorije pod vojnom upravom, kao i Belgija, Grčka i okupirani deo Francuske.

Položaj okupirane Srbije nakon rata odredila je Hitlerova netrpeljivost prema Srbima i njegova definicija Srba kao glavnog oslonca panslavizma i boljševizma na Balkanu, pa se shodno tome na opštoj lestvici okupiranih naroda Srbin našao na samom dnu.

Okupaciona uprava

Organizacija okupacione uprave predviđala je preplitanje različitih ustanova, onih koje su se bavile održavanjem bezbednosti i onih koje su podrazumevale privredno iskorišćavanje okupiranih teritorija, sa ustanovama koje su nadgledale funkcionisanje kvislinških institucija.

U takvom rasporedu snaga opštu prevagu uglavnom su odnosile institucije zadužene za bezbednost i privredu, pa su SS-general August Majsner, viši SS i policijski vođa za okupiranu Srbiju, i Franc Nojhauzen, opunomoćenik za privredu, vremenom došli do znatno jačeg položaja u odnosu na Haralda Turnera, šefa Upravnog štaba vojnog zapovednika Srbije, i Feliksa Benclera, opunomoćenika nemačkog Ministarstva spoljnih poslova.

Ovaj primer jasno govori o tome da je nemački interes na prostoru okupirane Srbije bila ekonomska eksploatacija i održavanje opšteg okupacionog poretka. Naime, vođstvo nacističke Nemačke je na teritoriju okupirane Srbije, kao i okupirane Grčke, gledalo kroz prizmu jedinstvenog dopunskog ekonomskog prostora kao samo jednog dela celovitog prostora „Novog evropskog poretka“.

Svrha takve nove ekonomske politike, bila je deklarativno da „izvuče Evropu iz krize 1930-ih godina“, a stvarno da ceo prostor stavi u službu nemačke industrije. Za tu svrhu Nemci su još pre rata oštro kritikovali ekonomski poredak zasnovan na „Zlatnom standardu“ i predlagali fašistički koncept strogo kontrolisane privrede i trgovinske razmene, koji bi „Evropi doneo samodovoljnu ulogu u Svetu“.

Naravno, to je bila samo deklarativna želja nacističkih vlastodržaca, dok je iza svega stajao isključivo nemački nacionalni i privredni interes.

Važnu ulogu u ostvarivanju nemačkih planova, koji su pre svega podrazumevali dalja osvajanja, imalo je uspostavljanje satelitskih režima na okupiranim teritorijama, koji bi organizovali efikasnu upravu, omogućili privrednu eksploataciju, ali i smanjili potrebu za nemačkom vojskom na teritorijama koje su već osvojene. Tako je Drugi svetski rat otvorio prostor za ljude koji su bili voljni da sarađuju sa okupatorom, a čije delovanje danas poznajemo pod pojmom „kolaboracionizam“.

Mnogi ugledni istoričari, u prvom redu Piter Dejvis, Mark Mazover i Rob Benet, u svojim delima detaljno su obradili mnogobrojne aspekte, teoriju i klasifikaciju kolaboracije. Ipak, budući da sama reč „kolaboracija“ do danas nema sveobuhvatnu definiciju, za osnovno značenje uglavnom se uzima „saradnja domaće uprave sa okupacionim snagama preko granice dozvoljene međunarodnim pravom“.

Pouzdani ljudi na „Jugoistoku“

Tako je nacistička Nemačka posegla za pouzdanim ljudima, koje je iznedrila lokalna sredina, a koji su bili spremni da joj putem saradnje obezbede efikasnu eksploataciju prostora poznatog kao „Jugoistok“, a nemačke vojne snage oslobode za druge vojne operacije. Za ovakve položaje Nemci nisu birali profašističke organizacije, kao što su „Zbor“, „Strelasti krstovi“ ili „Gvozdena garda“, već su oslonac potražili u konzervativnim predstavnicima, tradicionalnim strukturama, ali i predratnim organizacijama.

Jedna takva organizacija u Srbiji bila je i Odeljenje opšte policije, koje je delovalo između dva svetska rata i za poseban zadatak imalo antikomunističku delatnost.

U trenutku kada su pripreme za operaciju „Barbarosa“ bile u završnoj fazi, nacistima je bilo jasno da će ideologija borbe protiv komunizma postati jedna od ključnih tačaka u ostvarivanju njihove vlasti. Tako su još tokom trajanja Aprilskog rata odlučili da potpuno obnove rad predratne policije, koja je u delatnosti protiv komunizma imala izuzetne rezultate.

Rajnhard Hajdrih je 17. aprila 1941. godine posetio je Beograd i savetovao Karla Krausa, novoimenovanog načelnika Operativne komande Beograda, i Hansa Helma, šefa Gestapoa u Srbiji, da se u organizaciji lokalnih institucija oslone na ljude lojalne Nemačkoj, kao primer navodeći Dragomira Jovanovića i Milana Aćimovića, predratne nemačke agente u Jugoslaviji.

Sticajem okolnosti, Dragi Jovanović, koji je prvog dana bombardovanja pobegao u Gornji Milanovac, vratio se 18. aprila u Beograd, čvrsto rešen da preduhitri velikog rivala Aćimovića i prigrabi što veći delokrug vlasti za sebe. Po dolasku u Beograd, Jovanović se javlja Helmu i na sastanku mu iznosi ideju brzog obnavljanja policijske organizacije.

Već 21. aprila 1941. godine Dragomir Jovanović imenovan je za izvanrednog komesara Beograda, što je funkcija koja je objedinila funkciju predsednika Opštine grada Beograda i upravnika grada Beograda, sa specijalnim zadatkom – da u Beogradu obnovi policijsku organizaciju.

Agenti Specijalne policije

Još pre završetka rata okupator je počeo da organizuje novu upravu, a Dragomir Jovanović je po naredbi okupacionih vlasti, 23. aprila 1941. godine doneo uredbu o uspostavljanju policijske organizacije u Beogradu. Jovanović je većim delom zadržao ustrojstvo predratne policije, osim što je ime Opšta policija promenio u Specijalna policija radi zastrašujućeg utiska koji takvo ime ostavlja. Organizaciju policije podelio je na tri odeljenja – Administrativno odeljenje, Odeljenje Krivične policije, zaduženo za poslove izviđanja i istraga po krivičnim prekršajima, i Odeljenje specijalne policije.

Specijalna policija podeljena je na sedam odseka: I –Administrativno-isledni odsek, II – Odsek za unutrašnju politiku i suzbijanje sabotaže, III – Odsek za strance i pograničnu službu, IV – Odsek za suzbijanje komunističke akcije, V – Odsek za udruženja i štampu, VI – Centralna prijavnica i VII – Odsek za Jevreje i Cigane.

Sve vreme okupacije agenti Specijalne policije delovali su kao pomoćni organ, pre svega, Gestapoa. S vremenom je delokrug rada Specijalne policije dosta proširen, pa su agenti radili na isleđivanju, kažnjavanju, suzbijanju sabotaža, pitanju stranaca, radili su u pograničnim službama, na suzbijanju komunističke delatnosti, kontroli štampe, formiranju kartoteka sumnjivih lica i, naravno, ispunjenju nemačkih naređenja u vezi sa Jevrejima i Romima. Hapsili su i ispitivali sumnjive lekare, studente, srednjoškolce i radnike svih zanimanja. Bili su prilično surovi u svom radu i odani pomoćnik nemačkih vlasti u pravom smislu te reči.

Jovanovićev osnovni zadatak tokom aprila, maja i delimično juna 1941. godine bio je da okupi što više starih agenata i na taj način potpuno obnovi organizaciju beogradske policije. Tako je dva meseca posle uspostavljanja Odeljenja specijalne policije, trajalo intenzivno popunjavanje kadra policijskim agentima, čiji je zadatak bio da obnove nekadašnju policijsku vlast u gradu i zemlji. Većina agenata je pre rata obavljala posao policijskog agenta, ali do kraja rata, shodno potrebama, periodično su primani novi agenti u službu. Nekompletna arhiva Specijalne policije, pohranjena u Istorijskom arhivu Beograda, donosi podatke o ukupno 402 agenata koji su u nekom trenutku radili u Specijalnoj policiji.

U službi su bili rangirani na sledeći način: policijski agent pripravnik, policijski agent III klase, policijski agent II klase i policijski agent I klase, što je ujedno bio najveći rang koji je policijski agent Specijalne policije mogao da dostigne…

Nakon uspostavljanja Specijalne policije, prijem u službu, zadaci, državnopravni propisi, te kompletan položaj agenata zasnivao se na starim zakonima Kraljevine Jugoslavije. To se odnosi, pre svega, na Zakon o činovnicima i Zakon o državnim policijskim izvršnim službenicima, donetim još 10 godina pre rata. Nove okolnosti zahtevale su nove propise, pa su Uredba o ustrojstvu Srpske Državne Straže, doneta 1942. godine, i novi Zakon o činovnicima iz 1943. godine definisali položaj i ulogu agenata u stanju okupacije.

Apsolutna većina agenata bili su muškarci i u arhivskoj građi postoji svega jedan primer da je jedna žena bila agent zloglasne Specijalne policije. Zvala se Natalija Popović, s nadimkom „Bela“. Rođena je 1898. godine u Prokuplju, bila je pravoslavne veroispovesti i završila je tri razreda gimnazije. U toku rata bila je raspuštenica bez dece, prilično iskusna u radu, pošto je od 1926. godine delovala na najvišem agentskom položaju kao agent I klase. Tokom svog osamnaestogodišnjeg rada nije bila kažnjavana, konstantno za svoj rad od nadređenih dobijajući ocene „dobar“ ili „vrlo dobar“. Govorila je francuski jezik i bila specijalista za prikupljanje informacija na uobičajenim salonskim okupljanjima u tadašnjem Beogradu. Imala je odlične kontakte u viđenijim beogradskim porodicama i donosila vredne službene, ali i privatne informacije o tadašnjoj beogradskoj eliti.

Tokom 1944. godine pokušala je da dobije odobrenje za odlazak u penziju, očigledno naslutivši za sebe nepovoljan kraj rata, ali usled toga što nije ispunjavala uslove, njen zahtev je odbijen, pa je posle oslobođenja pala u ruke Ozni. Nakon što je hladnokrvno dala iscrpan iskaz o Draži Mihailoviću i njegovoj akciji i izdala svakog koga je želela, bez trunke stida novoj komunističkoj vlasti poručila je: „Spremna sam raditi i za vas ukoliko vi to želite prihvatiti.“

Što se tiče porekla, personalni sastav agenture Specijalne policije bio je raznovrstan. Ako se u obzir uzmu mesto rođenja i veroispovest, stanje je bilo sledeće:

Ubedljivo najveći broj agenata dolazio je iz Moravske, Dunavske i Hrvatske banovine. Moravska i Dunavska banovina imale su izrazito homogenu versku strukturu budući da su iz njih dolazili jedino agenti pravoslavne veroispovesti, pa su bili vrlo pogodni. Hrvatska banovina bila je prilično zastupljena, ali i verski heterogena, ipak većinu su činili pravoslavni agenti. Takođe neretko agenti u svojim personalnim upitnicima naglašavaju da dolaze iz Knina, koji je bio jedno od mesta sa najviše agenata u Specijalnoj policiji.

Drinska banovina dala je veliki broj iskusnih i prilično aktivnih agenata potrebnih za složene akcije u njihovom rodnom kraju. Specijalna policija je na tom prostoru bila naročito aktivna početkom 1942. godine, pokušavajući da neutrališe svaku potencijalnu akciju nakon ugušenog ustanka. Uprava grada Beograda dala je shodno događajima veliki broj agenata, opravdavši ulogu „tvrđave Specijalne policije i Gestapoa“ u okupiranoj Srbiji. Ipak, najveći broj agenata iz Beograda i uže okoline primljen je u službu bez iskustva u radu predratne policije.

Nakon juna 1941. godine, do kada je u policiju vraćen najveći deo predratnih agenata, u službu su primani mahom agenti iz Beograda i uglavnom vrlo mladi, a neretko i tek svršeni maturanti bez služenja vojnog roka ili bilo kakve policijske obuke.

Agenti iz Zetske i Vrbaske banovine bili su srednje zastupljeni, verovatno usled slabijeg školovanja dece iz tih krajeva, lošije mogućnosti roditelja da ih pošalju na školovanje i potrebe da žive na porodičnom imanju radi obrade zemlje. Agenata iz Vardarske banovine bilo je malo, verovatno usled slabije razvijenosti tih krajeva i što je ta eritorija ostala izvan okupirane Srbije, pa je smanjena potreba za agentima sa tog prostora. Dravska banovina dala je izrazito mali broj agenata, uglavnom rimokatoličke veroispovesti. To su bili samo agenti starijih godišta, sa velikim iskustvom rada u predratnoj policiji i očigledno dobro testirani i više puta provereni, jer jedino tako su vlasti u njih mogle imati poverenja.

Van predratne Jugoslavije rođena su svega tri agenta, po jedan u: SAD, Turskoj i Mađarskoj. Samo jedan od njih bio je agent predratne policije, dok su druga dvojica imala marginalnu ulogu u smiraj okupacije, očigledno primljeni samo da se popuni ljudstvo, bez ikakvih naročitih kvalifikacija.

Kada se kao kriterijum uzme veroispovest, vidimo da je „verska i nacionalna podobnost“ igrala važnu, ali ne i presudnu ulogu. Agenti pravoslavne veroispovesti bili su apsolutna većina, međutim, i taj mali procenat rimokatolika i muslimana imao je svoju bitnu ulogu. Naime, to su bili agenti „starog kova“. Koliko su bili iskusni dobro govori činjenica da je ubedljivo najmlađi od njih bio agent po imenu Benjamin Červenko, rođen 1914. godine u Dravskoj banovini. Kao agent Odeljenja opšte policije radio je od 1935. godine, što znači da je do izbijanja Aprilskog rata imao već šest godina iskustva.

Ostali su bili još iskusniji i, naravno, tokom godina više dokazani u odanosti i policijskom radu. Agenti rimokatoličke i muslimanske veroispovesti su bili dobro ispitani i provereni, a nakon što bi se utvrdilo da su apsolutno verni i odani režimu, zaposleni su u novoformiranom Odeljenju specijalne policije.

Ako agente podelimo prema starosnoj strukturi na sledeći način: iskusni agenti (rođeni pre 31.12.1900. godine), sredovečni agenti (rođeni između 1.1.1901. godine i 31. 12. 1920. godine) i mladi agenti (rođeni nakon 1.1.1921. godine), dolazimo do sledećih rezultata: iskusnih agenata bilo je 50 (14,05%) i oni su dobrim delom činili elitni deo Specijalne policije, prihvatajući ključne uloge u glavnim zadacima. Mnogi od njih bili su odlikovani Albanskom spomenicom ili drugim odlikovanjima Kraljevskog Doma.

Većina je imala besprekornu službu bez ikakvih oštrih prekršaja i kazni, ako se izuzmu pojedinci kao što je agent Mahmut Alajbegović, optužen za ucenu uglednog trgovca.

Sredovečnih agenata bilo je 297 (83,41%) i oni su činili srž Specijalne policije odrađujući najveći deo operativnog rada na terenu. Često su bili u dodiru sa velikim novcem ili ljudima koji su posedovali veliki novac, pa se za njihovo delovanje vezuje najveći deo teških zloupotreba.

Mladih agenata bilo je svega 9 (2,52%) i oni su mahom imali marginalnu ulogu, a pored toga umeli su da iskoriste svoj položaj, čineći različite zloupotrebe.

Nakon Aprilskog rata u najboljem slučaju imali su po 20 godina i uglavnom su primljeni krajem 1943. i tokom 1944. godine, kada mnogi agenti misteriozno napuštaju svoje položaje i nestaju, ili odlaze na česta „bolovanja“ sa kojih se ne vraćaju.

Ako se imaju u vidu izneseni podaci, čini se da su godine starosti i iskustvo u službi imali važnu ulogu prilikom raspoređivanja na dužnosti. Iskusni agenti dobijali su glavne uloge i najosetljivije zadatke, dok su sredovečni imali jednim delom glavne uloge, ali više su bili aktivni tokom samih izvršenja zadataka nego na obaveštajnom radu. Hapšenja, ispitivanja i premlaćivanja hapšenika bila su njihova specijalnost.

Mladi agenti su, shodno svojim godinama, ali i negativnim iskustvima koja su njihovi nadređeni imali s mladim agentima, dobijali samo pomoćnu i uglavnom prilično marginalnu ulogu.

Školovanje i odlikovanja agenata

U Kraljevini SHS i docnije Kraljevini Jugoslaviji nije postojala posebna škola za policijske službenike, već je njihovo školovanje bilo prilično slabo organizovano. Naime, nakon Prvog svetskog rata, kadar beogradske policije popunjen je ljudima vraćenim sa fronta, uglavnom oskudnog, a ponekad i nikakvog obrazovanja. Neki od njih dugo su radili, pa čak i dočekali da budu u službi Specijalne policije. Nakon zavođenja diktature, obrazovanje policijskih službenika dobija ozbiljnije obrise, pa je Zakon o državnim policijskim izvršnim službenicima predvideo minimalne psihofizičke i moralne uslove za prijem na kurs za policijske izvršne službenike. Pitomac je morao navršiti 21 godinu, biti pismen, najmanje visok 164 centimetra, imati potvrdu o odsluženom vojnom roku, psihofizički potpuno zdrav, nekažnjavan i savršenog moralnog vladanja.

Ako ispuni ove uslove i bude odabran, pitomac je bivao primljen u Centralnu školu za policijske izvršne službenike u Zemunu. Tamo su podvrgavani šestomesečnim kursevima, koji su obezbeđivali jednako obrazovanje za sve buduće žandarme i policijske agente.

Nakon te kratke obuke, agenti bi bili raspoređeni na dužnost prema potrebi i naredne tri godine bi zauzimali položaj agent pripravnik. Tokom te tri godine sam agent nije mogao podneti ostavku na svoje mesto, a, s druge strane, mogao bi biti otpušten u slučaju da ne zadovolji nadređene. Nakon tri godine agent je mogao da nastavi s napredovanjem u službi, što je podrazumevalo i periodske povišice plate.

Na taj način je za policijsku službu obrazovan najveći deo kadra Specijalne policije.

Naravno, pre stupanja na kurs, budući agenti su prolazili redovne državne škole, mada pri tom očigledno nisu imali visoke ambicije u smislu obrazovanja. Od svih agenata koji su radili u odeljenju Specijalne policije, 192 (58,72%) agenta pohađalo je samo osnovnu školu. Nešto bolje obrazovanje dobilo je 126 (38,54%) agenata pohađajući gimnaziju, a 6 (1,84%) agenata pohađalo je trgovačku školu, dok u vezi s obrazovanjem agenata postoje i tri paradoksa.

Naime, agent Radovan Prodanov završio je veterinarsku, agent Avram Mijić veroispovednu školu, a Radič Stefanović bio je nepismen.

Primer nepismenog agenta rečito govori o tome da iako zakon izričito kaže da je obaveza da agent bude pismen, to nije morao uvek da bude slučaj. Takođe, iako je pomenuti zakon predviđao da svi agenti prođu obuku za policijskog agenta na kursu škole u Zemunu, od 327 agenata koji su u dosijeu naveli podatke o svom školovanju, svega 187 (57,18%) agenata imalo je položen kurs ili podoficirsku školu.

Ova dva primera „zaobilaženja propisa“ jasno govore o tome da novoformiranoj Specijalnoj policiji nije bilo bitno da li je neko prošao kurs po zakonu Kraljevine Jugoslavije, već je dosta bitnije bilo da li je pomenuta osoba arijevac, da li ima rodbinskih ili bilo kakvih drugih veza sa Jevrejima, te da li je slobodan zidar ili ima neke veze sa slobodnim zidarima. Tih pet kriterijuma uvedeno je u novi personalni upitnik, koji su propisale okupatorske vlasti.

Najrečitiji primer o tome koliko školovanje agenata nije bilo bitno donosi jedan godišnji izveštaj o radu agenta po imenu Obren L. Savić. Naime, njegov pretpostavljeni na pitanje o opštoj stručnoj spremi agenta odgovara sa „dobar“ i pored toga što je agent završio samo osnovnu školu.

Od ukupnog broja agenata, 40 njih je navelo da govori strane jezike. Naravno najzastupljeniji i najpogodniji je bio nemački jezik, koji je govorilo 15 agenata, a drugi najzastupljeniji je mađarski, koji je govorilo 12 agenata.

To se pre svega vezuje za prostor gde su rođeni, odnosno dodir koji su imali sa mađarskim jezikom u sredinama u kojima su živeli. Francuski je govorilo sedam agenata, a služili su se i engleskim, rumunskim, turskim, albanskim, bugarskim, grčkim, italijanskim, ruskim, poljskim, latinskim i španskim jezikom.

Pored toga, među agentima je postojao jedan pravi poliglota. Agent Rudolf Mate, rođen u Ljubljani, govorio je nemački, italijanski, francuski i španski jezik. Taj podatak iznenađuje, posebno imajući u vidu da je većina agenata, kao i sam Rudolf Mate, završila samo osnovnu školu.

Od ukupnog broja agenata čak 82 (20,39%) agenta posedovala su neko odlikovanje iz vremena Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Najčešće su to bile medalje za revnosnu službu, građanske zasluge, usluge Kraljevskom Domu i Albanske spomenice. Uglavnom su nosioci odlikovanja bili agenti starijih godišta, ali se dešavalo i da agenti rođeni nakon 1910. godine zasluže i dobiju odlikovanje od Kraljevskog Doma.

Pored domaćih odlikovanja, pojedini agenti su nosili i odlikovanja stranih zemalja. Tako je, na primer, agent Ljubomir Božičić bio odlikovan od Nemačke i Čehoslovačke Medaljom za usluge tim državama ili agent Emil Margetić, koji je bio odlikovan Medaljom Belog Lava III stepena Čehoslovačke Republike.

Ipak, najodlikovaniji agent Specijalne policije bio je Milosav Lazović, sa čak devet odlikovanja. On je neprekidno od završetka Prvog svetskog rata, pa sve do 1939. godine, dobijao sledeća odlikovanja: Spomenicu za rat Oslobođenja i Ujedinjenja, Srebrnu medalju za hrabrost, koju je dobio dva puta, zatim Albansku spomenicu, dve Srebrne i jednu Zlatnu medalju za usluge Kraljevskom Domu, Zlatnu medalju sa krunom za usluge Kraljevskom Domu i Zlatnu medalju za revnosnu službu.

Bio je čovek besprekorne biografije i bez mrlje tokom karijere, što svedoči o tome da je u Specijalnoj policiji bilo i brilijantnih službenika.

Način delovanja u Beogradu i unutrašnjosti

Rad Specijalne policije početkom okupacije bio je gotovo potpuno usredsređen na Beograd. Tek u novembru 1941. godine pojavljuju se sve češći izveštaji o akcijama u unutrašnjosti okupirane Srbije. Nakon velike „Martovske provale“ 1942. godine, kada su razbijeni mnogi okružni i mesni komiteti u Beogradu, a komunisti mahom pobegli u unutrašnjost, akcije agenata Specijalne policije postaju dosta masovnije i u unutrašnjosti.

Specijalna policija je od tada morala dosta da izmeni sistem rada i pored uobičajene borbe s komunistima u Beogradu, okrene se delatnosti u unutrašnjosti, gde je preneta glavna aktivnost ustanika.

Sledeća karta jasno pokazuje da je Beograd bio prava „tvrđava“ okupatora i kvislinškog poretka. Pored svakodnevnih akcija u Beogradu, pojavila se velika potreba za borbom protiv komunista u unutrašnjosti, odnosno potreba za ozbiljnom, iskusnom i za antikomunističku delatnost pripremljenom formacijom. Nakon gušenja ustanka 1941. godine, Specijalna policija je većinu svojih akcija usmerila prema najvećim gradovima i čuvanju glavnih saobraćajnica, pa se tokom 1942. godine ređaju akcije u Šapcu, Užicu, Čačku, Kruševcu, Požarevcu, Nišu i, naravno, okolini Beograda.

Vrh okupirane Srbije i šefovi Specijalne policije smatrali su da borba nije gotova nakon 1941. godine i da odlučni udarac treba biti nanet rasturanjem preostalih vojnih formacija širom zemlje, za šta je veliku ulogu dobila Specijalna policija. I pored velikog uspeha i hapšenja više hiljada lica, to im nije pošlo za rukom, pa se akcije početkom 1943. godine omasovljavaju. Nepovoljan razvoj situacije za okupatora na frontovima u prvoj polovini 1943. godine znatno je usmerio akcije kvislinške policije na okolinu Beograda, pa je već krajem te godine žustro suzbijana svaka komunistička delatnost u široj okolini Beograda, očigledno zbog straha da se uskoro i na tim prostorima ne pojave velike vojne formacije Narodnooslobodilačkog pokreta.

Početkom 1944. godine aktivnost Specijalne policije bila je najveća tokom čitave okupacije, ali usredsređena gotovo izričito na Beograd, jer se krug oko glavnog grada već uveliko sužavao.

Tokom poslednje godine okupacije Specijalna policija delovala je prilično retko u unutrašnjosti, na svega nekoliko mesta, a nakon početka savezničkog bombardovanja, njena aktivnost se gotovo raspala, a agentura prilično osula.

Akcije u unutrašnjosti uglavnom su se odvijale po dojavi ili ako neki komunista prilikom ispitivanja oda određenu aktivnost u unutrašnjosti. Nakon toga, Zbor policijskih agenata izdavao je naredbu za delovanje u određenom mestu, sa imenovanjem agenata na zadatak i određivanjem finansijskih troškova u zavisnosti od broja referenata i agenata uključenih u akciju. Posle okončanja zadatka, agenti su podnosili račune za sve troškove i vraćali ostatak novca.

Ekipe nisu bile stalne i često su menjani sastavi, striktno kombinujući iskusne referente sa mlađim agentima ili iskusne i mlađe agente. U svakoj ekipi morao je da bude bar jedan iskusni policijski radnik. Nakon provala i hapšenja, nastojali su da isleđivanje završe, ako je moguće, na licu mesta, posle čega su optuženike transportovali vozovima za Beograd. O svakom delu akcije u unutrašnjosti redovno su izveštavali svoje nadređene telefonom, a povremeno i pisanim izveštajima, dok lokalnim vlastima nisu bili obavezni da podnose bilo kakve izveštaje.

Jedan od najvećih poduhvata u unutrašnjosti predstavljala je akcija iz avgusta 1943. godine u Kragujevcu i okolini, za koju je imenovano devet inspektora, referenata i podnadzornika i čak 38 policijskih agenata. O ozbiljnosti te akcije govori i to da su u nju bili uključeni visoki funkcioneri Odeljenja specijalne policije, Milivoje Jovanović i Nikola Gubarev, a da su za troškove dobili čak 150.000 dinara u gotovini, a rezultat akcije je bilo trenutno razbijanje komunističkih organizacija u tom kraju.

Ipak, Beograd je bio središte delovanja agenata Specijalne policije.

Tako je svakog dana izdavana dnevna zapovest o tome koji će agenti biti raspoređeni na dežurstvo, u rezervu, u kartoteku, kancelariju, kod telefona, kod šefa odeljenja, kod šefa odseka, u krivičnu policiju, zatim koji su agenti na poštedi ili bolovanju i koji su na službenom putu.

Gotovo svakog dana rotirani su na položajima, i retko kada bi jedan agent bio na istoj poziciji na dežurstvu dva dana zaredom. Ostali agenti su raspoređivani po kvartovima, kretali su se gradom, legitimisali i hapsili svakoga ko im je izgledao sumnjivo, a često su na raspolaganju imali i automobil.

Te patrole bile su organizovane pod vođstvom uglavnom starijeg agenta, koji je u svojoj pratnji imao još dvojicu agenata. Svaka patrola dobijala je svoj rejon koji je trebalo da kontroliše, a neretko su išli i u izletnička mesta u okolini Beograda i proveravali svaku sumnjivu delatnost.

Broj agenata na svakodnevnoj službi u Beogradu varirao je, ali je bila konstanta da ih nikad ne bude manje od 90.

S vremenom se broj povećavao, pa svoj zenit dostiže 31. januara 1944. godine, kada su na dnevnu službu u Beogradu raspoređena 122 agenta. Nakon tog dana, broj agenata će početi postepeno da opada.

Svaki od 14 okruga okupirane Srbije imao je svoje predstavništvo, gde je policija postavljala svog predstavnika. Takođe je svaki od 96 srezova imao po jednog predstavnika policije postavljenog iz Beograda. Uz to, postojala je i jedna uprava policije, 12 predstavništava gradske policije, devet policijskih komesarijata i sedam sreskih ispostava. Na čelu tih ustanova često su bili sami agenti Specijalne policije i tesno su sarađivali s centralom u Beogradu. Lokalne ispostave su preko saradnje sa Srpskom državnom stražom dolazile do određenih operativnih saznanja, nakon čega se uspostavljao kontakt sa vođstvom u Beogradu i organizovale akcije u unutrašnjosti zemlje.

Posle prijema dojave ili posle saznanja, agenti su podnosili izveštaj o svojim zaključcima i tražili odobrenje za pretres stana određenog lica.

Praktikovali su da pretrese izvode noću, nakon policijskog časa, jer su tada osumnjičeni bivali u svojim domovima, a verovatno i zbog zastrašujućeg efekta koji je ovakva akcija izazivala. Dobijali su nalog o pretresu stana, a nakon upada sačinjavali su izveštaj o pretresu, sa popisom pronađenih stvari, te zapisnik o saslušanju osumnjičenog lica.

Takvi pretresi su obavezno vršeni u prisustvu dvoje ljudi, koji su u svojstvu građana potpisivali izveštaje i garantovali njihovu verodostojnost.

U slučaju otkrivanja nečega sumnjivog ili određenog „kompromitujućeg materijala“, agenti su osumnjičene privodili u neki od zatvora Specijalne policije i njihov predmet stavljali u dalju istragu.

Postupanje s uhapšenicima

Zloglasni zatvori Specijalne policije su u prvom redu bili „Mansarda“, u zgradi Specijalne policije na Obilićevom vencu, i „Centralni zatvor“, na uglu Takovske i Đušine ulice, a uz njih često su korišćene prostorije logora na Banjici.

U ćelijama je bilo dosta zatvorenika, često i više od podnošljivog broja, a sam režim je prema uhapšenicima bio veoma strog.

Higijena je bila katastrofalna, zatvorenici su bili neuredni, neobrijani i prljavi, a vode često nije bilo dovoljno ni za piće. To je uzrokovano, pre svega, znatno pooštrenim merama koje je zahtevao sam okupacioni sistem, pa je odnos prema uhapšenima dosta pooštren u odnosu na predratni princip. Nikakvi paketi nisu bili dozvoljeni, već je samo povremeno, prazničnim danima, bilo dozvoljeno da porodice donesu neku čorbastu hranu i proju, ali ni to često nije stizalo do pritvorenika.

Zatvorenici su bili potpuno odvojeni od ostalih prostorija zgrade Specijalne policije, i imali su svakodnevni kontakt jedino sa uniformisanim stražarima. Kada bi se ukazala potreba za njihovim ispitivanjem radi otkrivanja saučesnika u ilegalnoj delatnosti, referent islednik bi na parčetu papira napisao ime optuženika pod oznakom „saslušanje“ i predao ga nekom od prisutnih agenata. Agent bi odlazio do stražara, predavao mu ceduljicu i čekao dok stražar ne izvede uhapšenog.

Osumnjičeni je, nakon toga, u pratnji agenata izvođen iz zatvora, radi sprečavanja mogućeg samoubistva, nakon čega mu je čitana prijava, predočeni dokazi i bio bi pozvan da priča sve što zna o pomenutom slučaju. Ako to odbije, pristupalo se prebijanju radi iznuđivanja priznanja i odavanja svojih saučesnika u određenom slučaju.

Prilikom takvih saslušanja agenti su divljački prebijali pritvorenike. Nakon njihovog odbijanja da odgovore na postavljena pitanja, agenti bi u usta zatvorenicima stavljali krpu ili čarapu i naterali ih da skinu cipele i košulju. Nakon toga su ih šamarali, udarali pesnicama i nogama i obarali na pod. Postojala je praksa da agent, nakon obaveznog razgovora s pritvorenikom, iznenada i izuzetno snažno udari uhapšenika da bi on ostajao ošamućen i neretko odmah iznosio podatke o svemu što su od njega tražili. Takođe, udarali su ih različitim vrstama pendreka po celom telu, ali najčešće po tabanima i dlanovima, što je izazivalo nesnosne bolove.

Prebijanja po licu otvarala su ozbiljne rane, a jedan bivši zatvorenik tvrdio je da mu je otok bio toliki da bi, kada poželi da otvori oči, to morao da uradi rukama.

Pored toga, postojala je i posebna „sprava“ za udaranje, koja se nazivala „korbač“. To je, u stvari, bila prilično debela goveđa žila, koju su agenti nabavljali u klanicama u okolini Beograda. Udarac korbačem bio je toliko jak da bi posle svega nekoliko udaraca pucala i debela koža na tabanima pritvorenika. To je izazivalo intenzivna krvarenja, a kada se pojave rane, agenti su pritvorenika podizali na stolicu i noge mu stavljali u kofu ledene vode ili direktno na ranu stavljali sneg ako je bilo zimsko doba. Nakon takvog prebijanja po stopalima, zatvorenici mahom nisu bili u stanju da se u ćeliju vrate hodajući, već su puzali na kolenima. Te rane su se često inficirale usled nedovoljne medicinske pomoći i loših uslova života u zatvoru.

Često su im ruke i noge vezivali lancima na leđima, a zatim vezu na rukama i vezu na nogama spajali stezanjem, sve dok se potpuno ne dohvate. Tada bi udarali korbačem po dlanovima i tabanima, jer je uhapšeni ležao na trbuhu na podu, a spojeni udovi su mu bili u vazduhu.

Ako ni to ne natera ispitanika da progovori, kroz lance koji su na leđima spajali vezane ruke i noge, agenti i islednici bi provlačili debelu motku i približili dva stola jedan drugome.

Onda bi zatvorenika izmrcvarenog prebijanjem podigli da visi u vazduhu između dva stola, na koje je naslonjena motka. Sa obe strane bi, za stolove vezali motku, ostavili osumnjičenog da visi i napustili prostoriju.

Takav položaj izazivao je bol u celom telu i pritvorenici nisu mogli dugo da ga izdrže, bog čega se to smatralo jednim od najtežih oblika mučenja.

Zloglasni islednik Radan Grujičić imao je svoj način mučenja, koji se sastojao od toga da dva ili više agenata na podu drže ispitanika koji leži na leđima, a surovi islednik bi sa stola skakao pritvoreniku direktno na stomak.

To je izazivalo gubitak vazduha i svesti, a odmah zatim zatvorenik bi bivao poliven kofom ledene vode i istog sekunda probuđen.

Takođe, ponekad su čvrstim ispitanicima stavljali vrećicu sa peskom na stomak, bubrege ili plućna krila i udarali u njih.

Svedok Nada Špadijer pred sudom je iznela da su u zatvoru u Đušinoj ispitanicima na glavu stavljali nekakvu metalnu konstrukciju, koja je služila za stezanje lobanje.

Moguće je da je to istina, jer je iz predratnog vremena poznato da je tadašnja Politička policija konopcima stezala glavu pritvorenika. Takođe, za mučenja su praktikovali i još surovije oblike iživljavanja, pa tako postoje primeri da su muškarci udarani po polnom organu, a žene posebnim palicama po grudima.

Jednom prilikom su jednu bačvu napunili vodom i naterali više od 100 zatvorenika da se u njoj, jedan po jedan, okupaju pri tom ne menjajući vodu. Agenti su bili svesni da u zatvoru vladaju različite bolesti i da mnogo zatvorenika ima otvorene rane, pa su na taj način želeli da što više njih zaraze različitim bolestima, prenoseći ih s jednih na druge.

I gestapovci su ponekad učestvovali u prebijanju pritvorenika. Dolazili su noću pripiti iz grada i treznili se udarajući ih. Jedan bivši zatvorenik svedočio je da su u Nišu gestapovci noću izvodili na sneg bose pritvorenike i tukli ih „toliko da je snežna belina nestajala pod krvlju“ pretučenih ljudi.

Usled takvih surovih prebijanja događalo se i da pritvorenici podlegnu povredama. Takvih primera bilo je dosta, a zatvor u Đušinoj je čak imao dozvolu za upotrebu vatrenog oružja u slučaju da ispitanik ne želi da priča.

Privatni život agenata

Bračni status agenata bio je, naravno, šarolik, ali njihov privatni život bio je dosta buran u vreme okupacije. Naime 32,74% agenata, koji su naveli podatke o tome, bilo je tokom Drugog svetskog rata neoženjeno. Na to je dobrim delom uticao i zakon koji je propisivao da svaki agent koji poželi da se oženi mora pismeno zatražiti odobrenje za ženidbu od starešine nadleštva. O tome svedoči zahtev agenta Čedomira Karanovića, podnet 10. januara 1944. godine Upravi logora Banjica, sa osnovnim podacima o svojoj verenici i molbom za odobrenje za sklapanje braka. Uprava logora Banjica nakon toga je podnela svoje mišljenje da je potpisani ostavio utisak „ozbiljnog čoveka i službenika“ i prosledila njegovu molbu na nadležnost njegovom direktno nadređenom.

Neoženjeni su uglavnom bili mlađi agenti, ali je bilo i primera iskusnih agenata koji su ostajali „neženje“. Takođe, 24,81% agenata bilo je oženjeno, ali nisu imali dece, dok je 42,44% agenata bilo u braku i imalo po jedno ili više dece. Najveću porodicu imao je agent Živojin Jovanović, sa čak sedmoro dece.

Porodični odnosi mnogih agenata nisu bili lepši deo njihove biografije, pa tako na njih često postoje pritužbe od „bližnjih“. Na primer, agent Radomir Anđelković upao je s kolegom u stan svoje supruge, sa kojom je živeo odvojeno, i kidnapovao svoje rođeno dete. Zbog tog prekršaja je 10 dana proveo u zatvoru. Agent Ljubomir Božičić gotovo je silovao devojku kojoj se prethodno udvarao i kojom je želeo da se ženi, pri tom, kako je navedeno u izveštaju, pokazujući veliku drskost i prema njoj i prema njenoj majci.

Agenti Specijalne policije su za svoju službu dobijali platu koja je bila u skladu s platama drugih činovnika. Tako je, na primer, agent pripravnik dobijao mesečnu platu u iznosu od 2.000 dinara, a svaki viši stepen u službi povećavao je platu za po nekoliko stotina dinara. Ako se ima u vidu da je tokom kompletnog trajanja okupacije plata za sve državne službenike bila između 2.000 i 3.000 dinara, jasno je da obični agenti nisu bili povlašćeni što se tiče plate.

Prema podacima koji su upućeni Beogradskoj finansijskoj direkciji, radi isplate ličnih dohodaka, najveću platu od agenata imao je agent Mirko Čolović, 3.760 dinara, a najmanje su primali agenti pripravnici, 2.100 dinara.Pored toga, imali su i sledovanje naznačeno kao „dodatak na odelo“, koje je iznosilo 100 tadašnjih dinara.

Tokom okupacije nabavka osnovnih životnih namirnica bila je izrazito otežana, pa su se ljudi snabdevali na „crnoj berzi“, gde je cena kilograma masti ili slanine išla do 200 dinara, a cena kubnog metra drva za ogrev bila i do 300 dinara.

Jasno je stoga da agenti Specijalne policije nisu živeli samo od svojih plata. Naime, vršeći prepade tokom noći, agenti su bili u prilici da pljačkaju imovinu uhapšenika, tom prilikom, protivno pravilima službe, ne podnoseći izveštaj o popisanim stvarima, izgovarajući se „prevelikim i nepotrebnim poslom prilikom popisivanja“. Te stvari su najpre otpremane u magacin na Obilićevom vencu 26/1, a nakon toga deljene između agenata. Kasnije su imovinu uhapšenika preprodavali ili je menjali za robu namenjenu svojim potrebama. Možda i najdrastičniji primer bio je slučaj zloglasnog islednika Jovana Vitasa, koji je skinuo zlatne zube sa leša jednog svirepo usmrćenog zatvorenika i pretopio ih u burme za svoje venčanje.

Stekavši veliki novac na ovakve načine, agenti su imali mogućnost da žive dobro i troše dosta. I pored toga, često su slobodno vreme provodili u svojim službenim prostorijama, gde su neretko i spavali. Koristili su alkoholna pića, često bili neuredni, zapušteni i prljavi, a neretko su raspakivali pakete koje porodice donesu uhapšenicima i uzimali njihovu hranu.

O tome dobro govori i slučaj agenta Germana Milanovića, koji je kažnjen, jer je u logoru Banjica uzimao kajmak iz dve posude donete logorašima braći Cicvarić.

Agenti su dosta vremena provodili i u gradu i često posećivali kafane. Sam Milan Nedić žalio se kako je narod pod okupacijom bezobziran i nesolidaran, odnosno kako je društveni život oživeo vrlo brzo posle Aprilskog rata. Kafane su se napunile i širom zemlje se pilo i pevalo.

Naravno, i agenti Specijalne policije često su odlazili u kafane. Međutim, ti ljudi, naoružani i svesni svoje moći, a u isto vreme prilično konfliktne ličnosti, pod dejstvom alkohola često su pravili nerede: tukli se po kafanama, koristili pištolje u situacijama kada nisu smeli i dolazili pijani na službu.

Iz svega navedenog jasno je da je položaj agenata u okupaciji bio bolji nego položaj običnih građana. S vremenom je njihova moć postajala sve veća, a srazmerno je rasla i njihova bahatost. Njihov položaj je postao poželjan za sve dangube i „propalice“ tadašnjeg Beograda, koji su bili željni lakog sticanja novca i moći zasnovane na goloj sili. Ipak, usled takvog ponašanja mržnja prema njima brzo je narasla, pa su i sami agenti još u leto 1941. godine, od „lovca postali lovina“.

Njihovo bahato ponašanje, hapšenje i maltretiranje građana, ali i blizak odnos s Nemcima, uslovio je da ih omrzne cela čaršija. Arogancija moći se službeno pokazala vrlo korisna, ali građani su na agente, iako su bili Srbi, gledali s velikom dozom mržnje, čak možda i većom od one koju su osećali prema okupatoru. U takvim okolnostima, agenti su potisnuli svaku skrupulu i počeli da vode računa isključivo o interesu Nemaca i svom ličnom interesu, što je još od početka okupacije izazvalo oštar otpor, ali i povremena ubistva agenata Specijalne policije.

Nakon rata javnost je upoznata sa zločinima Specijalne policije, i to putem sudskih procesa, novina i radija. Glavni optuženi, Dragomir Dragi Jovanović, izveden je pred sud na procesu zajedno sa Dragoljubom Mihailovićem, i osuđen na smrt. Ilija Paranos, šef Specijalne policije, lociran je i uhapšen u Italiji. Međutim, tokom ekstradicije vozom, Paranos je izvršio samoubistvo. Božidar Bećarević, šef Antikomunističkog odseka, zatim Svetozar Vujković, upravnik logora na Banjici, kao i Nikolaj Gubarev, takođe jedan od šefova odseka Specijalne policije, izvedeni su pred sud i osuđeni na smrt.

Ima onih koji su, kao Radislav Grujičić, uspeli da ostanu na slobodi odlaskom preko okeana, dok su sami agenti od slučaja do slučaja pronalaženi, ali ipak u manjem obimu. Neki od njih su poginuli krajem Drugog svetskog rata, dok takođe postoji jedan manji broj poznatih slučajeva koji su izvedeni su pred sud i osuđeni.

Izvor: Godišnjak za društvenu istoriju (1/2017). Istraživanje je rađeno na osnovu građe Istorijskog arhiva Beograda.