Stari dobrunski beg sedeo je na miderluku na spratu u dnevnoj sobi,zastrtoj ćilimima i serdžadama,, pušio čibuk i zamišljeno gledao kako se nebo crveni iznad sela Tasići koje su te večeri zapalile komšije i prijatelji dobrunski muslimani. Iz zabrinutog rauzmišljanja trgnu ga glas mlađeg sina:
“Seirli babo, gore Tasići”.
Starac se nije pomerao. Ćutao je i pušio.
“ Babo, Tasići gore”, ponovio je glasnije.
“Sikter hajvnu, Dobrun gori!”odgovorio je i ne pogledavši ga.
“ Kakav Dobrun vatra je sve do Višegrada obasjala”, u čuđenju je odgovorio mladić.
“ Videćeš za koji dan šta gori i kako inksan paleći tuđu svoju u pepeo pretvara”,rekaoje starac .
Ta vartolomejska noć pržila je sve pred sobom. Od Dobruna, Rudog, Čajniča, Foče., Višegrda, Ustikoline…
Iz sela Ponikve takođe sravnjenog sa zemljom, grupa preživelih u glavni štab Pavla Đirišića, donela je ugljenisan leš deteta.
“Pavle je bio zgrožen”, naredio je pokret”, svedočio je pre trideset pet godina meni u mikrofon Pavlov kurir, Nikšićani Milan Migo Adžić.
“Da nije bilo Pavla Srbe bi istrebili, bio je kategoričan Adžić , koji u vreme zarobljava nije bio punoletan što mi je spasilo život”. Ime Pavla Đurišića ovih dana je ponovo stiglo u žižu javnosti nakon izjave mitropolita Joanikija;
„Poštujem i cenim majora Pavla Đurišića kao čoveka koji je u teškim vremenima branio svoj narod.“
Nije se tolika medijska prašina digla ni zbog svakodnevnog medijskog i javvnog bogohulja, zbog milionskih zbog političara koji prodaju narodnu zemlju ili trguju vitalnim interesima stanovništva ali zato se lovi svaka izjava mitropolita Joanikija da se podigne na nivo političke senzacije ili skandala – zbog činjenice da je uvaženi i poštovan pastir Crkve – rekao da ceni i poštuje majora Pavla Đurišića.
Ova izjava izazvala je buru među onima koji ne žele da se otvori pitanje istine o srpskom stradanju u Drugom svetskom ratu, ali i podršku od onih koji pamte Đurišića kao zaštitnika srpskog naroda od pokolja.
Poštuje, dakle, srpskog oficira koji je branio srpski narod, i za to – kao većina srpskih komandanata – platio glavom. Umesto zahvalnosti, stigla je etiketa.
Kao mlad novinar, više puta sam čuo svedočanstva iz Gornjeg Podrinja i istočne Bosne : da Srba tamo – posle ustaških pokolja – ne bi bilo da nije bilo Pavla. Nije ovo nikakva apologija ideologije, već sećanje na čoveka koga je narod prepoznao kao zaštitnika u vremenu kad ni države ni zakona nije bilo – samo nož i mržnja.
Svedočim i o razgovoru koji sam vodio 2002. godine sa Ilijom Đurišićem, Pavlovim sinom, koji je živeo u Čikagu. Nije govorio sa mržnjom. Nije želeo osvetu. Samo istinu. Prisećao se dana kada je majka spasila njegov život:„Sekula Drljević je došao i dao reč o bezbednom prolasku kroz teritoriju NDH. Moj otac mu je hteo verovati. Ali majka – majka nije.
“Ne veruj mu, Pavle!’ – viknula je.
‘Iliju ne dam – idi sam!’
Otrgla me, bukvalno, od odreda koji je krenuo. I tako sam preživeo. Samo ja.”
Te reči, iskazane bez patetike, nose težinu svih srpskih tragedija 20. veka: poverenje, izdaja, majka, sin, logori i jedan narod koji preživljava tako što mu istoriju pišu tuđi.
A šta je istorija koju ne žele da pamtimo?
Pored Pavla, stradali su i njegovi saborci, ali i čitav jedan duhovni stub naroda. Malo ko pominje da je u samoj Mitropoliji Crnogorsko-primorskoj više od 120 sveštenika i monaha ubijeno od strane komunista. Mitropolit Joanikije Lipovac, blaženog spomena, predat je ustašama posle zarobljavanja – i ubijen. Njegova krivica? Bio je pravoslavni vladika. Srpski. Verovao u Hrista i svoj narod.
Kako smo došli do toga da se umesto tih mučenika, na stub srama stavlja onaj ko ih je branio?
Ako ne možemo da razumemo barem bol i tragediju Pavlovu – ako ne možemo da prihvatimo nijednu dobru reč o onom koji je žrtvovao život za svoj narod – onda smo prestali da budemo narod. I postali tabloid.
Istoriju ne pišu samo pobednici. Ponekad je pišu i oni koji su se odrekli i pobede i časti – zarad karijere. Ali istina, kad-tad, izađe. I to uvek tamo gde najviše boli.
Mišo Vujović
