Стари добрунски бег седео је на мидерлуку на спрату у дневној соби,застртој ћилимима и серџадама,, пушио чибук и замишљено гледао како се небо црвени изнад села Тасићи које су те вечери запалиле комшије и пријатељи добрунски муслимани. Из забринутог раузмишљања тргну га глас млађег сина:
“Сеирли бабо, горе Тасићи”.
Старац се није померао. Ћутао је и пушио.
“ Бабо, Тасићи горе”, поновио је гласније.
“Сиктер хајвну, Добрун гори!”одговорио је и не погледавши га.
“ Какав Добрун ватра је све до Вишеграда обасјала”, у чуђењу је одговорио младић.
“ Видећеш за који дан шта гори и како инксан палећи туђу своју у пепео претвара”,рекаоје старац .
Та вартоломејска ноћ пржила је све пред собом. Од Добруна, Рудог, Чајнича, Фоче., Вишегрда, Устиколине…
Из села Поникве такође сравњеног са земљом, група преживелих у главни штаб Павла Ђиришића, донела је угљенисан леш детета.
“Павле је био згрожен”, наредио је покрет”, сведочио је пре тридесет пет година мени у микрофон Павлов курир, Никшићани Милан Миго Аџић.
“Да није било Павла Србе би истребили, био је категоричан Аџић , који у време заробљава није био пунолетан што ми је спасило живот”. Име Павла Ђуришића ових дана је поново стигло у жижу јавности након изјаве митрополита Јоаникија;
„Поштујем и ценим мајора Павла Ђуришића као човека који је у тешким временима бранио свој народ.“
Није се толика медијска прашина дигла ни због свакодневног медијског и јаввног богохуља, због милионских због политичара који продају народну земљу или тргују виталним интересима становништва али зато се лови свака изјава митрополита Јоаникија да се подигне на ниво политичке сензације или скандала – због чињенице да је уважени и поштован пастир Цркве – рекао да цени и поштује мајора Павла Ђуришића.
Ова изјава изазвала је буру међу онима који не желе да се отвори питање истине о српском страдању у Другом светском рату, али и подршку од оних који памте Ђуришића као заштитника српског народа од покоља.
Поштује, дакле, српског официра који је бранио српски народ, и за то – као већина српских команданата – платио главом. Уместо захвалности, стигла је етикета.
Као млад новинар, више пута сам чуо сведочанства из Горњег Подриња и источне Босне : да Срба тамо – после усташких покоља – не би било да није било Павла. Није ово никаква апологија идеологије, већ сећање на човека кога је народ препознао као заштитника у времену кад ни државе ни закона није било – само нож и мржња.
Сведочим и о разговору који сам водио 2002. године са Илијом Ђуришићем, Павловим сином, који је живео у Чикагу. Није говорио са мржњом. Није желео освету. Само истину. Присећао се дана када је мајка спасила његов живот:„Секула Дрљевић је дошао и дао реч о безбедном проласку кроз територију НДХ. Мој отац му је хтео веровати. Али мајка – мајка није.
“Не веруј му, Павле!’ – викнула је.
‘Илију не дам – иди сам!’
Отргла ме, буквално, од одреда који је кренуо. И тако сам преживео. Само ја.”
Те речи, исказане без патетике, носе тежину свих српских трагедија 20. века: поверење, издаја, мајка, син, логори и један народ који преживљава тако што му историју пишу туђи.
А шта је историја коју не желе да памтимо?
Поред Павла, страдали су и његови саборци, али и читав један духовни стуб народа. Мало ко помиње да је у самој Митрополији Црногорско-приморској више од 120 свештеника и монаха убијено од стране комуниста. Митрополит Јоаникије Липовац, блаженог спомена, предат је усташама после заробљавања – и убијен. Његова кривица? Био је православни владика. Српски. Веровао у Христа и свој народ.
Како смо дошли до тога да се уместо тих мученика, на стуб срама ставља онај ко их је бранио?
Ако не можемо да разумемо барем бол и трагедију Павлову – ако не можемо да прихватимо ниједну добру реч о оном који је жртвовао живот за свој народ – онда смо престали да будемо народ. И постали таблоид.
Историју не пишу само победници. Понекад је пишу и они који су се одрекли и победе и части – зарад каријере. Али истина, кад-тад, изађе. И то увек тамо где највише боли.
Мишо Вујовић
