Osnovao je 1553. prvu štampariju u Rusiji, a radi jačanja trgovine sa zapadnom Evropom 1584. je podigao grad Arhangelsk na ušću Sjeverne Dvine u Bijelo more. Reforme je provodio grubo, uključujući pogubljenje više od 3.000 ljudi, pa je nazvan „Grozni“. Potukao je Mongole i osvojio Kazan 1552. i Astrahan 1556, tako da je Rusija ovladala cijelim vodenim putem Volge, a potom je pripojio Sibir.
Ivan IV Vasiljevič (Ivan Grozni; rus. Ivan IV Vasilьevič, Ivan Groznый) bio je car Rusije, koji je vladao od 1533. do 1584. Godine 1547. proglasio se za cara svih Rusa. Poznat po značajnim reformama u Rusiji, ali i okrutnosti prema boljarima koju je primenjivao u nastojanju da centralizuje vlast i zbog ubistva sina, zbog čega je dobio naziv Grozni.
Poslednja tragedija ovoga cara bilo je ubistvo vlastitog sina i prestolonaslednika Ivana. Hodajući po dvoru Ivan Grozni je primetio sinovljevu ženu koja se po njegovom mišljenju šetala neprilično obučena. Kako bi dokazao šta misli o njenoj modi Ivan Grozni je udara što gotovo automatski dovodi do pobačaja. Čuvši za taj događaj princ Ivan koji je jedini mogao da slobodno razgovara s ocem, posvađao se s njim, a car ga je u napadu besa udario štapom u glavu. Nekoliko dana potom princ Ivan je umro, a tokom sahrane zbog tuge Ivan Grozni udara svojom glavom o sinov leš.
Naslovna slika zove „Ivan Grozni i njegov sin“ slikara Ilje Rjepina koju je završio 1885. Ona pokazuje užasnutog Ivana Groznog, koji grli svoga sina, koji umire, a koga je on pre toga smrtno ranio u nekontrolisanom besu.
Pored njih leži palica umrljana krvlju kojom je starac očigledno ubio mladića. Na izložbi u Sankt Peterburgu 1885. godine već slavni slikar predstavio je brojnim posetiocima delo koje je nazvao „Ivan Grozni ubija svog sina Ivana, 16. novembar 1581. godine”.
Ko je oklevetao Ivana Groznog?
Šapućući od uzbuđenja pred gotovo nestvarnim prizorom, zadivljeni posetioci gurali su se oko ovog velikog ulja na platnu. Slikar je, razumljivo, bio pun sebe dok su prisutni imali priliku da tri stoleća posle rečenog događaja gotovo uživo vide sliku priče koja se nastanila u pamćenju generacija njihovih predaka. Uz to, Rjepin je već bio poznat, i priznat, kao slikar koji je podrobno proučavao istorijske izvore svaki put kad bi se latio rada na nekom platnu. Dakle, evo još jedne potvrde da je car vlastitim rukama ubio svog sina i prestolonaslednika.
Međutim, ushićenje prisutnih nije potrajalo. Vrhovni prokurator (starešina) Svetog sinoda i čuveni ruski državnik i mislilac Konstantin Petrovič Pobedonoscev (1827–1907) prišao je čkiljeći platnu, okrenuo se i, ne skrivajući srdžbu, odmah napustio izložbu.
Trovanje na sve strane
Ovom pričom nedavno se na Radiju „Glas Rusije” bavila Ljubov Carevska, uz tvrdnju da je na platnu Ilje Rjepina ovekovečeno jedno od najukorenjenijih istorijskih krivotvorenja o Rusiji. I ne samo to. Po njoj, jedan od retkih koji su nešto učinili protiv ovog uspešnog proizvoda evropske propagande iz 16. veka o „varvarskoj Rusiji koja ugrožava Evropu” bio je glavom i brkovima sam – Josif Visarionovič Staljin, mnogo vekova kasnije. Ali da prvo vidimo šta je to toliko razbesnelo Pobedonosceva, piše Politikin zabavnik.
Po Carevskoj, jedan od tada najuvažavanijih ličnosti Rusije bio je ljut ne samo što je ruski car predstavljen kao ubica, nego još više što je ovako otvoreno, i to od uglednog domaćeg umetnika, izvrnuta istorija, onako kako je to odgovaralo neprijateljima Rusije.
Ne oklevajući, odmah je uputio pismo imperatoru Aleksandru III (vladao od 1881. do 1894. godine) u kome je izlio sav svoj bes napisavši „ova slika ne može da se smatra istorijskom, pošto je scena koja je na njoj prikazana (…) sasvim izmišljena”. Nije nimalo slučajno što je ubrzo posle toga naziv slike izmenjen: uklonjen je datum kako se scena, je l’ te, ne bi vezivala za istorijski događaj. Ono u šta je već tada Pobedonoscev bio uveren kasnije su potvrdili i istoričari – Ivan Grozni nije ubio sina u nastupu besa, kako se verovala i tvrdilo stolećima.
Po njima, carević Ivan je otrovan, i ne samo on. Naučnici su zato 1963. godine otvorili grobnice oca i sina, cara i carevića, u Arhangelskom saboru u moskovskom Kremlju i otkrili prisustvo visoke koncentracije olova u njihovim kostima. Bio je to još jedan dokaz u prilog tvrdnji sve glasnijih istoričara da prvi ruski car, Ivan IV Vasiljevič Grozni, nije ubio svog sina, prestolonaslednika. I da su obojica, po svoj prilici, otrovana.
Ništa čudno, ako se zna da su postojale osnovane sumnje i da mu je majka Jelena Glinska, koja je vladala posle smrti njegovog oca Vasilija III, velikog kneza Moskve, otrovana posle samo četiri godine regenstva. Veruje se da je od otrova stradala i njegova obožavana žena Anastasija (1560), ali i gluvonemi brat Juraj, iste godine. Zavera do zavere, smrt na smrt, život o koncu…
Okrutna namera
Po mnogima, posebno onim koji u istoriji vrednuju isključivo dokumentovana ostvarenja, Ivan Grozni bio je jedan on najznačajnijih monarha u povesti Rusije. Rođen 1530. godine, vladao je pedeset jedno leto (duže od svih vladara), s obzirom da je presto velikog moskovskog kneza nasledio posle očeve smrti, sa samo tri godine.
Posle iznenadne smrti majke, koja je vladala u njegovo ime, produbila su se stara rivalstva bojara (plemića) koji su se trudili da naprave svoja mala lična carstva. Vreme potpunog bezvlašća završeno je 1547. godine, kada je Ivan krunisan za cara, prvog u dugoj istoriji Rusije.
Odmah u početku njegove vladavine primetan je napredak Rusije: Moskva je postala državno i crkveno središte, reorganizovana je vojska, poboljšan administrativni i zakonodavni sistem u državi, osnovane lokalne samouprave, pokrenute prve štamparije, naređena izgradnja preko sto crkava, zabranjena upotreba alkohola (osim za praznike). Vrhunac je bio razdoblje između 1550. i 1560. godine, kad je osvojen Kazanj (u tu čast na moskovskom Crvenom trgu podignut je i velelepni Hram Vasilija Blaženog) iz kojeg su Tatari često upadali na rusku teritoriju, pljačkali je i pustošili. Osvojen je i Astrahanjski kanat, čime su osigurane istočne i južne granice moskovske države, što je omogućilo Rusima da pripoje bogato zemljište iza reke Volge, u oblasti centralnog Urala i Sibira.
