Treba da imamo na umu da strahopoštovanje pred tajnom Svetog Pričešća ne treba da preraste u neuverenost, tugu i mrzovolju, što u našoj duši može da izazove sumnju u neophodnost pričešća.
Prepodobni Jefrem Sirijski je pisao: „Bojim se da se pričestim kao nedostojan, ali još više se bojim da ostanem bez pričešća da ne bih poginuo“
Jednom je neka žena ispovedila jednom sada već počivšem episkopu da je neprekidno uviđala svoju nedostojnost i da zato nije smela da pristupa svetoj Čaši, a kad je i pristupala, mučila se. Episkop je toj ženi rekao:
– Kad smatrate sebe nedostojnom upravo tada i pristupajte, a kad smatrate sebe „dostojnom“ tada mi to recite i ja vam neću dopustiti da se pričestite.
Kako onda pristupiti pred Sveto pričešće?
Razume se, pred pričešće ne treba bez razloga da duhovno mučimo sebe. Ako imamo duboki osećaj sopstvene nedostojnosti, onda sa nadom na milost Božiju možemo da pristupamo pričešću bez ikakvih duševnih muka.
Prepodobni Serafim Sarovski je govorio: „Blagodat koju daruje pričešće tako je velika da će čovek, ma koliko bio nedostojan i grešan i makar bio od glave do pete pokriven ranama grehova, samo ako Gospodu, Koji sve nas iskupljuje, pristupi sa smirenom svešću o svojoj velikoj grešnosti, biti očišćen blagodaću Hristovom, da će sve više svetleti i sasvim se prosvetliti, i spašće se“.
Ako bismo okean ispinili našim suzama, ni onda ne bismo mogli da zadovoljimo Gospoda
Jedan od poslušnika Sarovskog manastira ispovedio se pred pričešće, ali ipak nije rešio da se pričesti. Nalazeći se u oltaru za vreme služenja Liturgije, mislio je: „Zbog svoje nedostojnosti, po sudu Božijem biću sažežen ognjem ili živ progutan od zemlje, čim pristupim Čaši“.
Tako je razmišljao u prisustvu prepodobnog Serafima Sarovskog. Prozrevši misli poslušnika, sveti ga je pozvao i rekao:
„Ako bismo okean ispunili našim suzama, ni tada ne bismo mogli da zadovoljimo Gospoda za to što On besplatno daruje, hraneći nas Svojim Prečistim Telom i Krvlju, koji nas umivaju, očišćuju, oživljavaju i vaskrsavaju.“
