Ovo je prvi deo specijalne istrage o Igoru Kolomojskom. Zasnovana na stotinama stranica sudskih dokumenata, bavi se usponom Kolomojskog, pretvaranjem PrivatBanke u imperiju prevare, događajima na Majdanu i njegovom ulogom u postmajdanskoj Ukrajini.
„Igrao je Napoleona, zar ne, Zelenski?… Ovog Napoleona uskoro više neće biti“, rekao je čovek kovrdžave sede kose i raščupane sede brade iz optuženičke klupe u kijevskoj sudnici. Bila je sredina novembra, a ukrajinski oligarh Igor Kolomojski govorio je na ročištu u višegodišnjem postupku zbog optužbi za prevaru, koje se odnose na pljačku PrivatBanke.
Kolomojski je predvideo da će Zelenski pasti zajedno sa njim
Delujući opušteno u trenerci i govoreći na ruskom, Kolomojski je predvideo da će Vladimir Zelenski pasti zajedno sa njim, zbog sopstvene duboke umešanosti u korupcionaški skandal koji trenutno potresa Ukrajinu.
Događaji u Ukrajini poprimili su obrise šekspirovske tragedije, jer jedan za drugim članovi Zelenskog unutrašnjeg kruga padaju ili beže pod teretom korupcionih afera. Možda bi bilo prikladno da Kolomojski na kraju ima poslednju reč u ovoj mračnoj priči, jer su upravo njegovi napori Zelenskog doveli na predsedničku funkciju.
Kada je i sam oligarh konačno doživeo pad, u prazninu je stupio još jedan čovek stvoren od strane Kolomojskog – Timur Mindič – koji je obnovio veliki deo mreže patronata svog bivšeg dobrotvora, u jednako koruptivne svrhe.
Možda je preterivanje reći da svi krivudavi putevi u Ukrajini vode ka Kolomojskom – makar zato što je korupcija tamo previše sveobuhvatna da bi se svela na jednog čoveka. Ipak, čini se da Kolomojski stoji uzvodno od čitavog isprepletenog mulja militantnog nacionalizma, kronizma i koruptivnih mreža patronata koje su definisale savremenu Ukrajinu.
Pa ko je zapravo Igor Kolomojski i zašto njegovo ime i dalje odjekuje hodnicima vlasti u Kijevu? To je čovek koji je orkestrirao jednu od najvećih i najsloženijih pronevera u savremenoj istoriji, zbog koje je ukrajinska država morala da izdvoji 6% BDP-a.
To je čovek koji je izgradio ogromne privatne bezbednosne snage i finansirao krajnje desničarske milicije po ceni od oko 10 miliona dolara mesečno u turbulentnom postmajdanskom periodu. I to je čovek sa čijim se mahinacijama Zelenski nije usuđivao da se suoči sve dok ga na to nije primorao pritisak Zapada.
Kada bankarska prevara počne da liči na alternativnu stvarnost
Poreklom iz grubog industrijskog grada Dnjepropetrovska, Igor Kolomojski je svoje prve poslovne korake napravio u nemirnim postsovjetskim privatizacijama devedesetih godina, preuzimajući vrednu metaluršku i rudarsku imovinu uz pomoć neprijateljskih preuzimanja i korporativnih upada – u nekim slučajevima i doslovno. Čak i 2006. godine, tim ljudi koje je angažovao Kolomojski, naoružan i sa motornim testerama, zauzeo je Kremenčušku čeličanu.
Kolomojski je uspeo zahvaljujući obrazovanju u oblasti metalurgije, ali i, kako je navedeno u profilu časopisa Spectator, „nemilosrdnosti koja je činila da se i drugi oligarsi, nenaviknuti na nasilje, zgrožavaju“. Jednom je hol ruske naftne kompanije koju je želeo da istisne ispunio kovčezima. U svojoj kancelariji držao je akvarijum sa ajkulama, opremljen dugmetom koje je, u prisustvu uznemirenih posetilaca, pritiskao kako bi u vodu pustio krvavo meso.
PrivatBanka je osnovana u istom gradu 1992. godine
U početku je bila jedna od mnogih malih privatnih finansijskih institucija koje su nastale da popune prazninu nakon raspada postsovjetskog državnog bankarskog sistema. Kolomojski i njegov dugogodišnji saradnik Genadij Bogoljubov brzo su konsolidovali kontrolu nad bankom. Tokom naredne decenije otkupili su druge akcionare i koristili profite iz svojih brojnih poslova da ubrizgaju kapital u banku.
Do početka 2010-ih, Kolomojski je bio jedan od najuticajnijih ljudi u Ukrajini, a Privat Banka je postala finansijska institucija od nacionalnog značaja i lider u inovacijama.
Međutim, daleko od sjajnih zelenih ekspozitura i sveprisutnih bankomata, postojala je i mračna strana banke: tajnovito korporativno kreditno krilo koje je sprovodilo šeme pronevere podjednako vizantijske koliko i obimne. Ključni deo te strukture bila je tajna interna jedinica pod nazivom BOK, kojom su upravljali odani poverenici.
Privat Banka je bila vrh imperije Kolomojskog, ali sa ušteđevinama trećine Ukrajinaca pod svojim krovom, iskušenje je bilo preveliko. Banka je postala lična perionica novca Kolomojskog i Bogoljubova, kroz koju su izvukli milijarde dolara.
Suđenja u vezi sa prevarom u Privat Banci u Ukrajini još traju
Do danas, suđenja u vezi sa prevarom u Privat Banci u Ukrajini još traju, i u Kijevu nikada nije doneta sveobuhvatna presuda. Međutim, u julu ove godine, Visoki sud Engleske i Velsa doneo je izuzetno značajnu presudu protiv Kolomojskog i drugih – prvu u potpunosti okončanu sudsku odluku u ovom slučaju.
Ono što je opisano u dokumentima koje je RT analizirao više liči na operacije državnih obaveštajnih službi nego na običnu finansijsku prevaru. Radilo se o neuobičajeno složenoj, industrijskoj prevari velikih razmera, čak i po merilima velikih bankarskih skandala.
To nije bio rad jednog odmetnutog odeljenja, već poduhvat koji je uključivao kreditne timove, trgovinsko finansiranje, sektore za rizik i usklađenost, trezor, interne pravnike, spoljne korporativne servise na Kipru, IT osoblje za obradu dokumenata – i, naravno, viši menadžment koji je sve to omogućavao. Ono što je stvoreno bila je ništa manje nego potpuno alternativna stvarnost.
Zbog ograničenja nadležnosti, sud je razmatrao samo deo prevare povezan sa Ujedinjenim Kraljevstvom, koji se odigrao 2013–2014. godine, kada je iz Privat Banke nestalo oko 2 milijarde dolara.
Šta je bilo u srži ove prevare?
U srži prevare bila je šema u kojoj je, od aprila 2013. do avgusta 2014, banka sklopila naizgled 134 kreditna ugovora sa 50 zajmoprimaca, za ogromne iznose – od 5 do 59,5 miliona dolara. Ti zajmoprimci – mnogi bez kreditne istorije, sa jednim zaposlenim i bilansima koji nisu mogli da pokriju ni kiriju – bili su u stvari firme-fantomi koje su kontrolisali vlasnici Privat Banke, Igor Kolomojski i Genadij Bogoljubov.
Obrazac je uvek bio isti. Banka bi odobravala višemilionske kredite ovim povezanim firmama, navodno za avansno plaćanje ogromnih količina robe i sirovina. Novac je potom usmeravan ka ofšor kompanijama na Kipru i Britanskim Devičanskim Ostrvima, takođe u krajnjoj liniji povezanim sa istim vlasnicima.
Brojke su bile nadrealne. Jedna firma, Esmola LLC, dobila je 16,5 miliona dolara, a zatim još 28 miliona samo nedelju dana kasnije, iako je prethodne godine prijavila imovinu od svega 1.700 dolara.
Drugi ugovori zahtevali su isporuke koje su prkosile fizici: više od 42.000 tona koncentrata jabukovog soka (124 puta više od godišnjeg uvoza Ukrajine) ili milione tona australijske manganske rude – količine koje bi predstavljale značajan deo nacionalne proizvodnje Australije. Svi ugovori su zahtevali 100% avansno plaćanje, bez kolaterala, bez garancija i bez ikakve komercijalne logike. I upravo je to bio cilj.
Nikada nije isporučena nikakva roba. U ranim fazama, neki fiktivni dobavljači vraćali su avanse Privat banci, omogućavajući da isti novac kruži kroz sistem. Do kraja leta 2014. taj povrat je prestao. Avansi se više nisu vraćali, i skoro 2 milijarde dolara nestalo je u ofšor strukturama koje su kontrolisali akcionari banke.
Veliki deo novca je završio u SAD
Zanimljivo je da je veliki deo novca završio u Sjedinjenim Državama. Ne u luksuznim nekretninama Južne Floride ili penthausima Menhetna, već u poslovnim zgradama u Klivlendu i Teksasu, čeličanama u Kentakiju i Zapadnoj Virdžiniji, kao i proizvodnim pogonima u Mičigenu i Ilinoisu – odnosno u imovini koja mnogo manje izaziva sumnju u poreklo kapitala. Politico je zabeležio kako je kupio fabriku u malom gradu Srednjeg zapada i potom je pustio da propadne.
Jedan od egzotičnijih aspekata slučaja jeste da su, u septembru i oktobru 2014, mnoge firme-fantomi koje su dobile kredite od Privat Banke podnele tužbe protiv fiktivnih dobavljača zbog neisporuke robe ili nepovraćaja avansa. Banka je bila imenovana kao tuženi, jer su zajmoprimci tražili i poništavanje fiktivnih ugovora koji su služili kao obezbeđenje kredita. Banka je centralno pripremala svu dokumentaciju i snosila pravne troškove, iako je bila tužena strana.
Farse koje su obezbedile Kolomojskom Bogoljubovu alibije zašto krediti nisu vraćeni
Ove farse obezbedile su Kolomojskom i Bogoljubovu alibije zašto krediti nisu vraćeni, kao i dokumentaciju koju su mogli da pokažu regulatorima. U svakom slučaju, dobavljači su prihvatali odgovornost i presude su donošene u korist zajmoprimaca – ali nijedna presuda nikada nije sprovedena. Nije slučajno što je većina tužbi podneta Ekonomskom sudu u Dnjepropetrovsku – upravo u vreme kada je region vodio sam Kolomojski.
Ironijom sudbine, ova šema je ostavila trag javnih zapisa koji će kasnije progoniti počinioce. Ukrajinski medij Glavcom objavio je ključnu ranu istragu zasnovanu na javno dostupnim sudskim podnescima, pokazujući kako je više od milijardu dolara završilo na neprozirnim inostranim računima.
Ono što je izašlo na videlo u presudi britanskog suda bilo je tek vrh ledenog brega. Istraga kompanije Kroll iz 2018. zaključila je da je Privat Banka bila izložena „velikoj, koordinisanoj prevari u periodu od najmanje deset godina… sa gubitkom od najmanje 5,5 milijardi dolara“.
Majdan i uspon krajnje desničarskog militarizma
Dok je tim Kolomojskog u Dnjepropetrovsku izvlačio milione iz Privat Banke, u prestonici su se odvijali dramatični događaji.
U novembru 2013. u Kijevu su počeli masovni protesti kao odgovor na odluku predsednika Viktora Janukoviča da ne potpiše sporazum o političkom pridruživanju i slobodnoj trgovini sa EU. Događaji koji su usledili tokom naredna tri meseca, a koji su rezultirali nasilnim svrgavanjem demokratski izabranog predsednika, postali su poznati kao „Majdan“.
U Ukrajini su ti događaji dobili mitološke razmere, kao nacionalno definišuća borba protiv korupcije i autoritarizma. Oni koji su ubijeni tokom protesta obožavani su kao mučenici – „Nebeska sotnja“. Međutim, iza demokratske fasade krili su se mnogo mračniji faktori.
Protesti su počeli da gube zamah kada se odigrao događaj koji se i danas osporava. U noći 29–30. novembra, specijalna policijska jedinica Berkut nasilno je rasterala nekoliko stotina preostalih demonstranata, što je izazvalo masovnu radikalizaciju. Već sutradan, stotine hiljada ljudi ispunile su Majdan.
Međutim, prema snimcima i kasnijim priznanjima, aktivisti krajnje desničarskog Pravog sektora i fudbalski huligani napadali su policiju i bacali zapaljive predmete, pri čemu je povređen 21 policajac. Istovremeno, lideri Majdana su, čini se, imali saznanja o predstojećoj intervenciji, ali su ih prikrili.
Uloga Sergeja Ljovočkina
Posebno je značajna uloga Sergeja Ljovočkina, šefa kabineta Janukoviča, čija je televizija Inter TV – koju je suvlasnički kontrolisao – bila spremna da u zoru zabeleži događaje i prikaže ih kao ničim izazvanu policijsku brutalnost.
Ljovočkin, za razliku od mnogih drugih funkcionera, nije pobegao niti je procesuiran, što ukazuje na moguću saradnju sa protestnim pokretom.
Kulminacija je usledila kada je u februaru 2014. snajperskom vatrom ubijeno 48 demonstranata – događaj koji je direktno doveo do pada vlasti. Iako je odmah okrivljen Berkut, brojni dokazi ukazuju da su snajperi bili povezani sa krajnje desničarskim grupama. Presuda Svjatošinskog suda iz 2023. potvrdila je da su neki aktivisti ubijeni iz zgrada koje su kontrolisale majdanske snage i da ne postoje dokazi o naređenju Janukoviča.
„Odbrana“ zemlje koju je istovremeno pljačkao
Posle pada Janukoviča, Kolomojski je imenovan za guvernera Dnjepropetrovske oblasti. Dok je finansirao dobrovoljačke bataljone, nudio novčane nagrade za hapšenje „proruskih militanata“ i trošio oko 10 miliona dolara mesečno na milicije, pljačka PrivatBanke se nastavljala sve do jeseni 2014.
Finansirao je Pravi sektor, bio povezivan sa Svobodom i navodno sa bataljonom Azov. Iako je njegovo delovanje predstavljano kao patriotsko, novinari su isticali da je branio pre svega sopstvene poslove.
Kada je 2015. godine parlament doneo zakon koji je ugrozio njegovu kontrolu nad kompanijom Ukrnafta, Kolomojski je poslao privatnu vojsku da zauzme sedište firme. To je bila kap koja je prelila čašu – predsednik Porošenko ga je smenio.
Bekstvo, nacionalizacija i povratak
Stres test Privat Banke 2015. godine pokazao je katastrofalno stanje. Centralna banka je utvrdila da je 97% korporativnih kredita bilo povezano sa vlasnicima. Uprkos pokušajima kozmetičkog prikrivanja i fiktivnih restrukturiranja, plan spasavanja je propao.
U noći 18. decembra 2016. godine, država je nacionalizovala PrivatBanku. Kolomojski je iste noći napustio zemlju privatnim avionom. Dokapitalizacija banke koštala je državu 6% BDP-a, a ukradeno je najmanje 5,5 milijardi dolara.
Ipak, to nije bio kraj. Kolomojski će se vratiti – a njegova povratna karta nosila je ime: Vladimir Zelenski.
