Crvena zvezda je 29. maja 1991. godine u Bariju osvojila Kup evropskih šampiona pobedivši Olimpik iz Marseja posle izvođenja penala 0:0 – 5:3. Planovi za pohod na evropski tron na Marakani su pravljeni od sredine 80-ih godina.
Zvezda je prethodne dve decenije ostvarivala solidne evropske rezultate sastavljajući tim od igrača iz svoje Omladinske škole, uz povremeno dovođenje mladih talentovanih fudbalera iz malih klubova, uglavnom u Srbiji. Tandem rukovodećih ljudi u to vreme Dragan Džajić – Vladimir Cvetković rešio je da krene drugim putem, da dovođenjem najboljih igrača na domaćem tržištu stvori ekipu koja bi odmah mogla da se takmiči na kontinentalnom nivou, a za nekoliko sezona i bude kandidat za evropske trofeje
Okupljanje
Prvi korak u novom smeru dogodio se u leto 1986. godine, kada su iz zagrebačkog Dinama dovedeni Bora Cvetković i Milivoj Bračun,
a iz niškog Radničkog najveći talenat jugoslovenskog fudbala Dragan Stojković.
Već godinu dana kasnije Piksijevim putem krenuo je Dragiša Binić, koji je sa Cvetkovićem činio najbrži napad u Evropi, a Dinamo je ostao i bez trećeg, najnadarenijeg igrača – Roberta Prosinečkog.
Do leta 1988. godine u crveno-beli dres obučeni su i najkvalitetniji preostali igrači u ligi – Dejan Savićević i Darko Pančev. Uz malo dorade ekipa je bila spremna za najviše domete.
Tim baziran na brzom napadu i tranziciji
Iako su se svake godine menjali treneri, Zvezda je uspevala da održi stil igre baziran na brzim napadačima i vrhunski kvalitetnim veznim igračima, a malo je nedostajalo da već u prvom pokušaju bude izbačen najjači evropski klub te epohe – Milan.
U toj sezoni (1988/1989) naš tim je izgubio titulu u duelu sa Vojvodinom (što će kasnije takođe imati veliki značaj), pa je drugi pokušaj evropskog pohoda bio posvećen Kupu UEFA. Šesti decembar 1989. godine jedan je od ključnih dana na putu Zvezde ka Bariju i Tokiju – tog dana je briljantna ekipa koju je sa klupe predvodio Dragoslav Šekularac u Kelnu,
posle pobede u Beogradu od 2:0 doživela težak poraz (3:0) i ispala u trećoj rundi Kupa UEFA, naučivši težim putem ključnu lekciju takmičarskog fudbala.
Kockice su nastavile da se slažu – Miodrag Mile Belodedić je došao iz rumunske Steaue i proveo celu godinu u klubu igrajući samo prijateljske utakmice jer je dobio dozvolu da debituje u oficijalnim mečevima tek u proleće 1990.
U leto iste godine Šekularca na trenerskoj klupi menja Ljupko Petrović, upravo čovek koji je godinu dana ranije odneo titulu iz Zvezdinih ruku u Novi Sad.
Petrović je sezonu ranije trenirao Rad i sarađivao sa Zvezdinim juniorom Vladimirom Jugovićem, talentom potpuno novog profila za srpske uslove i čovekom koji je pomerio granice trkačkih mogućnosti.
Odlazak Piksija
Klub je bio ozbiljno oslabljen odlaskom kapitena Stojkovića, koji je te godine bio jedan od nesumnjivo najboljih svetskih igrača, što je potvrdio i na Mundijalu u Italiji. Piksi je sa Marakane otišao u Marsej, ne sluteći da će dojučerašnje drugove videti sledećeg maja. Iako je izgubila kapitena, Zvezda je ostala izuzetno snažna, popunjena dobro na svakoj poziciji.
Scena je tako postavljena. Zvezda je glatko osvojila pretposlednju titulu šampiona kompletne Jugoslavije, i došlo je vreme da se pažljivo sastavljena ekipa dokaže na najvišoj sceni. Opravdanja više nije moglo da bude, čak i da politička situacija nije pred Petrovića i igrače postavljala cajtnot, svaka propuštena godina nosila je mogućnost da još neki od ključnih igrača napusti klub u velikom transferu.
Jesen
Istorijske okolnosti išle su na ruku Zvezdi – šampion najjače evropske lige te sezone bio je relativno prosečni Napoli, a prvak Engleske Liverpul je i dalje bio pod suspenzijom zbog Hejsela, što je grupu potencijalnih rivala svetske klase svelo na branioca trofeja Milan, madridski Real, Bajern iz Minhena i izuzetno snažni i ambiciozni Olimpik Marsej. Uz malo sreće na žrebu Zvezda je mogla do polufinala Kupa evropskih šampiona, prvi put posle 20 godina, a tamo je sve bilo moguće.
Na ivici oproštaja od Evrope
Zvezda je u to doba bila daleko najuspešniji klub Balkana i cele Istočne Evrope u evrokupovima. Od polufinala drugog Kupa evropskih šampiona, kada je poražen od Fiorentine, naš klub je 14 puta dočekivao proleće u Evropi, a šest puta bio polufinalista u sva tri kupa. Na večnoj listi UEFA stabilno se držala u prvih 15, a po broju učešća u evrokupovima zaostajala je samo za tandemom Real Madrid – Barselona.
Žreb je u prvom kolu na Zvezdin put postavio ne naročito atraktivni švajcarski Grashopers, predvođen starim znancem trenerom Otmarom Hicfeldom (četiri godine ranije poražen na Marakani sa Arauom) i sa tada još nepoznatim Alenom Suterom i Čirijakom Sforcom. „Skakavci“ su šokirali Marakanu vodećim golom Petera Keclea, a Dragiša Binić, koji je tokom leta vraćen u klub posle dvogodišnjeg boravka na Zapadu, uspeo je da izjednači. Posle 1:1 mnogi navijači crveno-belih uplašili su se novog oproštaja od Evrope već tokom jeseni.
Revanš na stadionu „Hardturm“ pokazao je prave mogućnosti ekipe Ljupka Petrovića. Prosinečki je otvorio seriju golova u Ligi šampiona pogodivši mrežu rivala dva puta, a po jedan su dodali Pančev i Radinović, pa još jedan Kecleov pogodak nikog nije potresao.
Utakmica protiv Glazgov Rendžersa
Drugo kolo obezbedilo je pravi spektakl na Marakani, jer u goste je dolazio Glazgov Rendžers, na čijoj klupi je sedeo Volter Smit. Škotski šampion želeo je 24. oktobra dobar rezultat, ali je krcata Marakana podstakla igrače našeg kluba na još jedan sjajan meč u kojem su se ređale šanse pred golom Krisa Vudsa. Već posle nekoliko minuta Braun je postigao autogol, a pogodak Roberta Prosinečkog iz slobodnog udarca udvostručio je prednost. Konačnih 3:0 za eksploziju radosti obezbedio je Darko Pančev.
„Kobra“ je ponovo kaznila protivnika u revanšu na „Ajbroksu“, atraktivnim makazicama, posle kojih je legendarni ali Mekoist mogao samo da izjednači. Jedina loša strana dvomeča sa škotskim klubom bila je povreda koju je doživeo kapiten Stevan Stojanović, ali je Zvezda već tada izborila evropsko proleće, pa je vremena za Dikin oporavak bilo dovoljno.
Proleće
U trećoj rundi Zvezda, pojačana Sinišom Mihajlovićem, plaćenim milion maraka, krenula je na nemačku turneju, a rival je bio poslednji šampion DDR-a Dinamo Drezden.
Saksonci su realno bili daleko najlakši moguć rival u četvrtfinalu, u kojem je Marsej igrao sa Milanom, Bajern sa Portom, a Real sa Spartakom. Na Marakani ista slika kao u oktobru – protivnik pregažen i ispraćen kući sa 3:0, a čak je Prosinečki ponovo pogodio iz slobodnog udarca. Preostale golove postigli su Binić i Savićević.
Meč u Drezdenu počeo je loše, penal za domaćina već u drugom minutu i gol Torstena Gičova. Ipak, razlika u kvalitetu se brzo osetila, Savićević i Pančev su preokrenuli rezultat, a grupa nasilnih domaćih navijača izazvala je incident, zbog kojeg je meč prekinut u 78. minutu. UEFA je utakmicu registrovala rezultatom 3:0 u našu korist, a Zvezda se treći put u istoriji domogla polufinala Kupa evropskih šampiona.
Put ka trofeju nastavio je da se otvara – Marsej je eliminisao zvanične šampione iz Milana, a Real Madrid, koji je prethodne jeseni u mečevima sa Odenseom i Tirolom dao čak 21 gol, srušen je posle debakla u duelu sa Spartakom. Četvrti polufinalista bio je Bajern, posle pobede u Portu.
Dvomeč sa Bajernom
Bavarci su u šest mečeva ostvarili pet pobeda, ali nijedan rival nije bio ni približno jak kao Crvena zvezda. Iako su iskustva sa Bajernom bila neprijatna (eliminisani u trećem kolu Kupa UEFA deceniju ranije) na Marakani je vladao optimizam, a najviše ga je širio tradicionalno uzdržani Dragan Džajić, koji je najavio pobedu u Minhenu.
Pogodak Rolanda Volfarta samo je privremeno dao prednost Bavarcima, a upravo će taj igrač prići vrhu spiska tragičara 14 dana kasnije. Na Olimpijskom stadionu inicijativu pruzima Zvezda. Pred samo poluvreme Prosinečki šalje loptu Biniću, slede brzi trk i centaršut na zadnju stativu, gde loptu čeka Darko Pančev – 1:1.
Na početku drugog poluvremena Efenberg prodaje jednu loptu, Pančev idealno poslužuje Savićevića, koji trči od centra do šesnaesterca, neuhvatljiv za Jirgena Kolera i Auman je nemoćan – 1:2. Nezapamćenih petnaest hiljada Zvezdinih navijača na severnoj tribini minhenskog stadiona je bilo u delirijumu.
„Nebo se otvorilo“
A to je bio tek početak. Četrnaest dana kasnije sve je funkcionisalo u prvom poluvremenu – Mihajlović je iz slobodnog udarca nadmudrio Aumana i Zvezda je stekla dva gola prednosti. Agonija počinje kada je Augentalerov slobodni udarac prošao Stojanoviću kroz ruke i noge.
Noge su se odjednom odsekle, a pet minuta kasnije Manfred Bender pogađa za 1:2. Bajern je izjednačio rezultat, ali nije mislio da stane. U poslednjih pola sata šanse se ređaju pred oba gola, a Zvezdina sudbina visi o koncu – još jedan primljeni gol i za prolazak našem timu bi trebala dva pogotka.
Sreća tada u potpunosti staje na stranu Zvezde: strelac iz prvog meča Volfart pogađa stativu, a lopta se odbija između dva odlično postavljena Bajernova igrača. A onda, za istoriju: Jugović vuče loptu po dijagonali, razmenjuje pasove sa Pančevom, Prosinečki prolazi po levoj strani, vraća Mihajloviću, na centaršut trapavo startuje Augentaler, Pančev zbunjuje Aumana i – „Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao“…
Operacija „Bari“
Tada kreće operacija Bari. Ljupko Petrović vodi ekipu u Italiju nedelju dana pre finala da se u miru i tišini spremi za okršaj sa marsejskim Olimpikom. Zvezda je do tog trenutka dala 18 golova na osam utakmica, francuski prvak ih je postigao 20, pa je 100. finale evropskih takmičenja, tog 29. maja 1991. najavljivano kao napadački spektakl. Ali, sa trofejom nadomak ruke i Petrović i Rejmond Hutals odlučili su se za defanzivu.
Posle 120 minuta igre i samo nekoliko prilika na obe strane odluka je doneta izvođenjem penala. Prosinečki je pogodio mrežu Olmete udarcem desno poluvisoko, a već u prvoj seriji Stojanović skokom udesno brani udarac Manuela Amorosa. Ispostaviće se da je to odlučilo.
Pogađaju redom Binić (isto kao Prosinečki), Bernar Kazoni (odmereno, u desnu malu mrežu), Belodedić (po zemlji, u sam donji levi ugao), Papen (isti pravac, malo više i snažnije nego Belodedić), Mihajlović (dole desno, pošto je iskopao priličnu količinu zemlje) i Mozer (elegantno u desni ugao).
Priliku za trijumf imao je Darko Pančev – osvajač Zlatne kopačke gađao je blizu sredini gola, ali je udario snažno i uhvatio Olmetu u raskoraku, dovoljno za najveću radost u istoriji kluba.
Crvena Zvezda-šampion Evrope
Dvadeset hiljada navijača na stadionu „Sveti Nikola“ i milioni širom Srbije i sveta dobili su najlepši poklon. Ostaće upamćeno da se u Bariju 29. maja 1991. godine Crvena zvezda popela na krov Evrope protiv Olimpika iz Marseja 0:0 – 5:3 penalima, uspešno završavajući jedan petogodišnji projekat.
Bari, 29. maj 1991. godine
Crvena zvezda – Olimpik 0:0 – penalima 5:3
Stadion: „Sveti Nikola“ u Bariju.
Gledalaca: 56.000.
Sudija: Tulio Laneze (Italija).
Strelci iz penala: Prosinečki, Binić, Belodedić, Mihajlović, Pančev za Crvenu zvezdu, a Kazoni, Papen, Mozer za Olimpik.
Žuti kartoni: Marović, Mihajlović, Binić (Crvena zvezda), Boli (Olimpik).
Crvena zvezda: Stojanović, Jugović, Marović, Šabanadžović, Belodedić, Najdoski, Prosinečki, Mihajlović, Pančev, Savićević (od 85. Stošić), Binić. Trener: Ljubomir Petrović.
Olimpik Marselj: Olmeta, Amoros, Di Meko (od 111. Stojković), Boli, Mozer, Žermen, Kozoni, Vodl, Papen, Aju, Furnije (od 72. Verkris). Trener: Rajmon Getals.
