Ljudi žive i živeći imaju odnose sa živima, donekle i sa sobom. O mrtvima malo ko da razmišlja. A to očekuje svakoga od nas pojedinačno. Zato, zamislimo teskobu bez utehe, grižu savesti zbog učinjenog zla ili, još više, zbog neučinjenog dobra. Vidimo sve a ne možemo – ništa. Nema promene. Postoji jedino gorčina zbog promašenog i protraćenog života…
Kada razmišljam o upokojenima… Šta je to više – vapaj, jauk, ili kukanje? Setite se kako se loše osećate kada ste zaista pali ili kada ste učinili nešto što niste smeli. Šta se u tom trenutku dešava? U tom trenutku vi znate kakvog je ukusa smrt, zbog toga što vam je u ustima upravo smrtna gorčina. I u vašim nozdrvama je miris smrti, a vi ste na granici. I čime ćeš onda dokazati da nisi u adu? Možda time što hodaš, pozdravljaš se i pokušavaš da se nasmeješ. Istina, između tebe i pokojnika je velika razlika. Ipak si ti još živ, a i “psu živom bolje je nego mrtvom lavu” (Prop. 9, 4). Ali samo zamisli da je muka u duši jednaka, a da je mogućnost pokajanja oduzeta zauvek.
Zamisli da ti je ukinuta svaka uteha: i uteha razgovorom, i uteha hranom, i uopšte svaka moguća uteha. I zamisli još da si postao prozorljiv sa zakašnjenjem. Postao si prozorljiv na svoju nesreću. Tačnije, sada jasno shvataš šta u životu nisi učinio kako treba, odnosno šta si učinio a nije trebalo da činiš. A koliko potrebnog i korisnog uopšte nije urađeno! I sav život ti je kao na dlanu. I sve je jasno kao dan. Samo što od tog saznanja nema nikakve koristi. Postoji jedino gorčina zbog protraćenog života, kao da to i nije tvoj život. Šta će tada činiti čovek? On će kukati i jaukati. On će gorko žaliti i plakati. Ne čuje li se taj vapaj čim se zamislimo o preminulima?
Taj plač ne nosi utehu. (O, Nebo! Jer prolivajući suze na zemlji, mi se istinski tešimo, i izlivamo dušu, i nalazimo tišinu. Ali taj plač je neutešan plač. Kakva užasna reč!) I to nije samo jedna osoba, niti dve, to je mnoštvo ljudi koje se ne da izbrojati. I kada razmišljaš o preminulima kao da čuješ taj vapaj ili jauk. Čuješ zvuke zakasnelog kajanja i žaljenja zbog protraćenog i uludo proživljenog života.
Ni izdaleka to ne biva tako uvek. Inače ni život ne bi bio život, nego neprekidno osluškivanje strašnih zvukova. Ali ako je tako s vremena na vreme, onda nepodnošljivo teško biva i onima koji prelaze granicu vidljivog sveta. I kao da tada rosa pada na dušu i čuje se zaupokojena hrišćanska služba. Sva ta opela, sve te subotnje zadušnice, sve zaupokojene jektenije na Liturgijama i sva ta prinošenja na soframa, devet dana, četrdeset dana… Sve to leže na dušu kao izgubljeni deo slagalice, bez kojeg ne može da se složi cela slika. I ti shvataš da je Crkva ljubav. Ne sentimentalna, nego jednostavna i prava ljubav. Ljubav koja nije slepa. To je ljubav uglavnom prema bespomoćnima, uključujući tu i preminule, koji odande – iz nedokučivog daleka molećivo protežu svoje ruke.
Nehotično pomisliš i na sebe, jer ćeš jednom i sam otići odavde i preseći crtu. Ko će se za tebe pomoliti? I da li će biti dovoljne nečije molitve da na tvoju dušu padne svežina kao na zemlju rosa? I još jedno: postaje jasno zbog čega su sveti za života tako gorko sebe oplakivali. Pred njima su se delimično otkrivale tajne budućeg veka i oni su se osećali kao da su već na Sudu, zbog toga su gorko plakali za sobom kao za nepokajanim pokojnicima. Oni su sada u tišini i radosti. Ali plaču oni koji su kao vetropirasti vilin konjic celo leto proveli pevajući i veseleći se. Bez obzira na to koliko su sami krivi zbog svoje nezavidne sudbine, takođe ti ih bude žao. I Crkva koja je ranije takvima govorila: „Pokajte se“, sada govori Bogu: „Pomiluj ih po velikoj milosti Svojoj“.
Treba razmišljati o upokojenima, itekako treba. I treba da obamreš osluškujući da li ćeš čuti jauk, kukanje ili plač. Jer mnogo je njih „koji su upali u tu otvorenu provaliju u daljini“. A kada sagrešiš i počneš smrtno da tuguješ (jer greh rađa smrt), zahvali Bogu što još nisi mrtav i što za tebe i dalje postoji pokajanje. A ako čuješ podrugljivi šapat onih koji ne razumeju ništa od onoga što je izrečeno, onda ti njih ostavi sa njihovom zamrlom dušom i ogluvelim srcem. Kao što je Dante govorio: „Pogledaj i zaobiđi!“ Mi imamo tako mnogo posla, da nam je žao da trošimo vreme na beskorisne rasprave. Treba razmišljati o upokojenima, naravno da treba…
Protojerej Andrej Tkačov
Sa ruskog Nataša Jeftić
