„Onaj koji dokaže nemogućnost postignuća ideala Balkanskog saveza dokazao je i neminovnu pogibiju balkanskih država“, rekao je Velčo Velčev, istaknuti bugarski političar s početka 20. veka, u jednom razgovoru sa srpskim novinarom Dušanom Šijačkim, nakon izbijanja Carinskog rata između Kraljevine Srbije i Austrougarske monarhije 1906., do kojeg je došlo zato što se Beograd drznuo da sa Sofijom zaključi carinski savez.
Ova dalekovida tvrdnja Velča Velčeva izneta je, prema tome, sedam godina pre nego što su srpski predsednik Ministarskog saveta Milovan Milovanović i njegov bugarski kolega Ivan Gešov potpisali sporazum koji je predvideo podelu sporne Makedonije, čime se, činilo se, zauvek rešila nesuglasica između dva naroda, i praktično omogućilo formalno obrazovanje šireg Balkanskog saveza, koji će tokom druge polovine 1912. i prve polovine 1913. godine poraziti Osmansko carstvo i napokon ga (privremeno doduše) istisnuti iz Evrope (o prerano preminulom Milovanu Milovanoviću, koji nije doživeo da vidi plodove svoje državničke setve, već je Telegraf.rs pisao).
Vrhunac bugarsko-srpske saradnje
Vrhunac srpsko-bugarske saradnje svakako je bila uspešna Opsada Jedrena, prve osmanlijske prestonice u Evropi, koja je toj svrsi služila do Pada Carigrada 1453.
Mada je opsedanje Jedrena bilo u prvom redu bugarski ratni poduhvat, pošto se nalazio u njihovoj teritorijalno-interesnoj sferi, srpska vojska nije imala mali udeo u srećnom ishodu te bezmalo petopomesečne bitke, mada je bugarski bez sumnje znatno veći; sam dolazak Srba značajno je podigao moral Bugara, da ne pričamo o konkretnom vojnom doprinosu, ponajviše tome što smo došli sa teškom opsadnom artiljerijom francuske proizvodnje, koja je bugarskoj vojsci nedostajala.
Srba je pod Jedrenom bilo 47.000, oko toga se slažu i naši i bugarski izvori, ali Bugari svoj broj umanjuju, to jest, Bugari kažu da ih je bilo 126.000, a mi 153.700; strani izvori pominju svega 106.423 bugarska vojnika (navodeći i precizniji broj naših od nas samih: 47.275). U svakom slučaju, Bugara je bilo od dva do tri puta više nego Srba, ali to čak i nije bilo važno, jer smo mi pod Jedrenom bili svojevoljno, to uopšte nije bio deo sporazuma kojim je obrazovan Balkanski savez.
Srpski pešadinci su se borili pod najtežim okolnostima
Pisao je list „Balkanski rat“ o uslovima pod kojima su se srpski pešadinci i artiljerci borili pod Jedrenom: „Bez malo pola godine su hrabre naše trupe timočke i dunavske divizije provele pod najtežim okolnostima u opkopima i zemunicama ispred Jedrena koga su onomad posle trodnevne krvave borbe junački na bajonet uzeli. Može se reći, da je položaj naših jedrenskih boraca bio najteži i najnepovoljniji…“.
Konjici je bilo nešto lakše: „Pored dve pešadijske divizije mi smo pod Jedrenom imali i dva puka divizijske konjice, koja se odlično pokazala i sve postavljene joj zadatke sjajno izvršila na potpuno zadovoljstvo svoje komande, koja je bila u rukama Bugara. Oba puka naše divizijske konjice, dunavska i timočka sastavljena su od dobrih konja i dobrih junaka. Sve su to najbolji, najnaočitiji i najbogatiji naši domaćini, koji su pred braćom Bugarima dostojno reprezentovali ovaj otmeni rod oružja.
Kako u opsadi Jedrena konjica nije mogla uzimati jačeg učešća naša konjica je bila pridodata pod bugarsku komandu i bila je vrlo uspešno upotrebljena pri razoružavanju turskih sela u Trakiji i progonjenju turskih razbojničkih četa koje su se tamo pojavile […] Naša konjica bila je pred Jedrenom naš ponos i ona je bila prva, koja je ušla u oslobođeno Jedrene i učinila nam tu čast, da je u Jedrene unela kao prvu — srpsku zastavu“.
O onome šta se dešavalo neposredno nakon što su bugarska 2. armija i delovi srpske 2. armije dana 26. marta 1913. zauzele grad, nećemo sada pričati, jer ne želimo da kvarimo slike pred vama: one govore o saradnji dva naroda, kakva se nikada više nije ponovila, jer je sve ono nakon bratskog zaposedanja Jedrena bilo puko sejanje zle krvi; ove fotografije i pad neosvojivog Jedrena govore o neograničenim mogućnostima te saradnje, a ukazivanje na to je mnogo razboritije od uobičajenih evokacija krvavih uspomena. O tome kako smo se klali stalno se govori; hajdemo, za promenu, da govorimo o tome kako smo se grlili.
Našim osvajačima Jedrena – Vojislav Ilić Mlađi
Hajdete natrag! Na toj crnoj njivi
Koju ste rälom topovskim razrili,
Dosta ste krvi potocima lili!
Vreme je, da se odmorite i vi!
Da li ste živi ostali u boju
Ili vas listom mogile pokriše
Ili vas srce i ne vuče više
Doći u lepu otadžbinu svoju?
Videti opet oca, seju, brata,
I staru majku, punu nespokoja,
I suznu ljubu i dečicu, koja
Pitaju tužno: „Gde li je to tata?“
Kraj svoga starog ognjišta sedeti,
U svetlom krugu, uz pesama zvuke
I, nakon svega, ponovo uzeti
Dečicu svoju u krvave ruke?
Na njive, željne, i znoja i rada,
Sa rälicom oštrom radosno otići
Svrstati brazde, pa onda obići
Rojeve zlatne i svilena stada?
Proći kroz zabran, nad kim se nadvukò
Zastor od lišća? Kroz seoce belo
I votnjak mali, što se sav obukò
U svoje cvetno, blistavo odelo?
Hajdete natrag! Dalje vaše nije!
O, deco naša, o, ratnici smeli,
Dosta ste drugom lavorove pleli!
Vreme je, da se setite Srbije!
Tajna predaje Mehmeda Šukri-paše
Tajna predaje komandanta turske vojske u Prvom balkanskom ratu. Originalnu šašku veruju da imaju u Beogradu, Čačku, Sofiji i Jedrenu
Od kada je 1362. godine sultan Murat Prvi osvojio Adrijanopolj, današnje Jedrene, ovaj grad je samo tri puta zauzimala neka druga vojska. Ruska 1829. i 1878. godine i srpska u Prvom balkanskom ratu. Istoričari kažu da bez pomoći srpske vojske Bugari nisu mogli da osvoje jako utvrđeno Jedrene. Kada je srpska armija naoružana teškom gradskom opsadnom artiljerijom, vozovima stigla u Bugarsku, vojnici, pod komandom generala Stepe Stepanovića, „osuli su strahovitu vatru na turska utvrđenja, porušili ih i slomili turski otpor“.
Sama predaja Mehmeda Šukri-paše, glavnokomandujućeg turske vojske, jedna je od zanimljivijih priča oko koje se i dan-danas spore neki srpski i turski istoričari, s jedne, i bugarski, s druge strane. Prvi tvrde da je tražio da se preda isključivo Stepanoviću, a drugi da se predao bugarskom komandantu, generalu Nikoli Ivanovu. Još zanimljivija je priča o Šukri-pašinoj sablji koju je posle pada Jedrena, navodno, predao generalu Stepi Stepanoviću.
Štaviše, postoje četiri sablje za koje se veruje da su pripadale turskom paši u vreme opsade Jedrena. Jedna je izložena u Vojnom muzeju u Beogradu, druga u Narodnom muzeju u Čačku, a treća i četvrta u Narodnom vojnoistorijskom muzeju u Sofiji, odnosno u Muzeju sećanja na Balkanske ratove u Jedrenu.
– Turski oficir visokog ranga kao što je bio Šukri-paša, sigurno je u svom jedrenskom štabu imao više sablji, zato je i moguće da su neke od njih na različite načine uz odgovarajuću dokumentaciju dospele u ove muzeje – objašnjava za „Novosti“ Anđelija Radović, muzejski savetnik Vojnog muzeja u Beogradu.
– U našoj stalnoj postavci izložena je šaška čerkesko-kavkaskog tipa sa koricama, za koju smatramo da je pripadala Šukri-paši, turskom komandantu odbrane Jedrena 1913. godine. U dokumentaciji o otkupu predmeta piše da je sablja dar Šukri-paše generalu Stepi Stepanoviću. Naš vojskovođa je prilikom opsade Jedrena komandovao Drugom srpskom armijom i moguće je da su mu sablju doneli naši oficiri 20. pešadijskog puka, koji su osvojili deo utvrđenja Fora Haderlik u kome je bio štab Šukri-paše.
Neki autori, kaže naša sagovornica, tvrde da se dvojica vojskovođa nisu direktno sreli i da zato nije moglo biti nikakvog dara. Postoje, međutim, pouzdani podaci da je Šukri-paša tražio da se preda generalu Stepi, što mu nije uvaženo, ali je zato vrlo moguće da je sablju posrednim putem poslao srpskom komandantu.
Zanimljivo porodično predanje o ovoj sablji za „Novosti“ je otkrio i naš poznati glumac Tanasije Uzunović.
– Major Milovan Gavrilović, rođeni stric moje majke, kao izuzetan oficir školovao se od 1903. godine na francuskoj vojnoj akademiji, tamo se oženio, a u Srbiju se vratio 1912. godine i učestvovao u opsadi Jedrena. Kada je Šukri-paša zahtevao da se preda generalu Stepi, želeo je da to učini na francuskom jeziku, pa je i pitao ko u srpskoj armiji govori francuski.
Bio je to Milovan, pred kim je, po protokolu, paša trebalo da klekne i preda mu sablju. Kada je to hteo da učini, Milovan ga je zadržao i rekao: „Nisam došao da ponizim protivnika. Bog i ratna sreća su hteli da moja vojska pobedi“. U znak zahvalnosti za Milovanovo viteško ponašanje, Šukri-paša mu je poklonio sablju, dvogled i revolver koji su, mislim, u beogradskom vojnom muzeju – pripoveda Uzunović.
U stalnoj postavci muzeja, osim sablje, iz opsade Jedrena izložene su fotografije i još samo dva predmeta. Reč je o fenjeru iz štaba Šukri-paše i beloj platnenoj zastavi koju su Turci kao znak predaje istakli na utvrđenje „Šejtan trla“, na jedrenskoj tvrđavi.
Kada je reč o Šukri-pašinoj sablji izloženoj u čačanskom Narodnom muzeju, od direktorke Delfine Rajić saznali smo da je ova sablja deo stalne postavke posvećene balkanskim ratovima i da se u dokumentaciji vodi kao trofejna sablja vojvode Stepe Stepanovića „primljena iz ruku Šukri-paše prilikom predaje Jedrena 26. marta 1913. godine“.
Turski izvori
Po turskim istorijskim izvorima, Šukri-paša se, ipak, predao Srbima. Oni navode da je „komandant bataljona 20. pešadijskog puka srpske Timočke divizije, zarobio Šukri-pašu i predao ga generalu Stepi Stepanoviću. On je u znak savezničke solidarnosti i nalazeći se u Bugarskoj, Šukri-pašu predao bugarskom glavnom komandantu generalu Ivanovu koji ga je poslao u Sofiju kao zarobljenika.“
Groblje
U vojnim dokumentima Druge srpske armije koja se borila kod Jedrena, navodi se da su „Bugari posle povlačenja Druge srpske armije sa Jedrena, čitavo srpsko groblje u okolini ovog grada pobugarili. Na krstovima poginulih ratnika nije bilo nijedno srpsko prezime u šta su se uverile i porodice poginulih srpskih vojnika koje su, posle Londonskog sporazuma organizovano posetile groblje u selu Kadikej“.
