„Онај који докаже немогућност постигнућа идеала Балканског савеза доказао је и неминовну погибију балканских држава“, рекао је Велчо Велчев, истакнути бугарски политичар с почетка 20. века, у једном разговору са српским новинаром Душаном Шијачким, након избијања Царинског рата између Краљевине Србије и Аустроугарске монархије 1906., до којег је дошло зато што се Београд дрзнуо да са Софијом закључи царински савез.
Ова далековида тврдња Велча Велчева изнета је, према томе, седам година пре него што су српски председник Министарског савета Милован Миловановић и његов бугарски колега Иван Гешов потписали споразум који је предвидео поделу спорне Македоније, чиме се, чинило се, заувек решила несугласица између два народа, и практично омогућило формално образовање ширег Балканског савеза, који ће током друге половине 1912. и прве половине 1913. године поразити Османско царство и напокон га (привремено додуше) истиснути из Европе (о прерано преминулом Миловану Миловановићу, који није доживео да види плодове своје државничке сетве, већ је Телеграф.рс писао).
Врхунац бугарско-српске сарадње
Врхунац српско-бугарске сарадње свакако је била успешна Опсада Једрена, прве османлијске престонице у Европи, која је тој сврси служила до Пада Цариграда 1453.
Мада је опседање Једрена било у првом реду бугарски ратни подухват, пошто се налазио у њиховој територијално-интересној сфери, српска војска није имала мали удео у срећном исходу те безмало петопомесечне битке, мада је бугарски без сумње знатно већи; сам долазак Срба значајно је подигао морал Бугара, да не причамо о конкретном војном доприносу, понајвише томе што смо дошли са тешком опсадном артиљеријом француске производње, која је бугарској војсци недостајала.
Срба је под Једреном било 47.000, око тога се слажу и наши и бугарски извори, али Бугари свој број умањују, то јест, Бугари кажу да их је било 126.000, а ми 153.700; страни извори помињу свега 106.423 бугарска војника (наводећи и прецизнији број наших од нас самих: 47.275). У сваком случају, Бугара је било од два до три пута више него Срба, али то чак и није било важно, јер смо ми под Једреном били својевољно, то уопште није био део споразума којим је образован Балкански савез.
Српски пешадинци су се борили под најтежим околностима
Писао је лист „Балкански рат“ о условима под којима су се српски пешадинци и артиљерци борили под Једреном: „Без мало пола године су храбре наше трупе тимочке и дунавске дивизије провеле под најтежим околностима у опкопима и земуницама испред Једрена кога су ономад после тродневне крваве борбе јуначки на бајонет узели. Може се рећи, да је положај наших једренских бораца био најтежи и најнеповољнији…“.
Коњици је било нешто лакше: „Поред две пешадијске дивизије ми смо под Једреном имали и два пука дивизијске коњице, која се одлично показала и све постављене јој задатке сјајно извршила на потпуно задовољство своје команде, која је била у рукама Бугара. Оба пука наше дивизијске коњице, дунавска и тимочка састављена су од добрих коња и добрих јунака. Све су то најбољи, најнаочитији и најбогатији наши домаћини, који су пред браћом Бугарима достојно репрезентовали овај отмени род оружја.
Како у опсади Једрена коњица није могла узимати јачег учешћа наша коњица је била придодата под бугарску команду и била је врло успешно употребљена при разоружавању турских села у Тракији и прогоњењу турских разбојничких чета које су се тамо појавиле […] Наша коњица била је пред Једреном наш понос и она је била прва, која је ушла у ослобођено Једрене и учинила нам ту част, да је у Једрене унела као прву — српску заставу“.
О ономе шта се дешавало непосредно након што су бугарска 2. армија и делови српске 2. армије дана 26. марта 1913. заузеле град, нећемо сада причати, јер не желимо да кваримо слике пред вама: оне говоре о сарадњи два народа, каква се никада више није поновила, јер је све оно након братског запоседања Једрена било пуко сејање зле крви; ове фотографије и пад неосвојивог Једрена говоре о неограниченим могућностима те сарадње, а указивање на то је много разборитије од уобичајених евокација крвавих успомена. О томе како смо се клали стално се говори; хајдемо, за промену, да говоримо о томе како смо се грлили.
Нашим освајачима Једрена – Војислав Илић Млађи
Хајдете натраг! На тој црној њиви
Коју сте рäлом топовским разрили,
Доста сте крви потоцима лили!
Време је, да се одморите и ви!
Да ли сте живи остали у боју
Или вас листом могиле покрише
Или вас срце и не вуче више
Доћи у лепу отаџбину своју?
Видети опет оца, сеју, брата,
И стару мајку, пуну неспокоја,
И сузну љубу и дечицу, која
Питају тужно: „Где ли је то тата?“
Крај свога старог огњишта седети,
У светлом кругу, уз песама звуке
И, након свега, поново узети
Дечицу своју у крваве руке?
На њиве, жељне, и зноја и рада,
Са рäлицом оштром радосно отићи
Сврстати бразде, па онда обићи
Ројеве златне и свилена стада?
Проћи кроз забран, над ким се надвукò
Застор од лишћа? Кроз сеоце бело
И вотњак мали, што се сав обукò
У своје цветно, блиставо одело?
Хајдете натраг! Даље ваше није!
О, децо наша, о, ратници смели,
Доста сте другом лаворове плели!
Време је, да се сетите Србије!
Тајна предаје Мехмеда Шукри-паше
Тајна предаје команданта турске војске у Првом балканском рату. Оригиналну шашку верују да имају у Београду, Чачку, Софији и Једрену
Од када је 1362. године султан Мурат Први освојио Адријанопољ, данашње Једрене, овај град је само три пута заузимала нека друга војска. Руска 1829. и 1878. године и српска у Првом балканском рату. Историчари кажу да без помоћи српске војске Бугари нису могли да освоје јако утврђено Једрене. Када је српска армија наоружана тешком градском опсадном артиљеријом, возовима стигла у Бугарску, војници, под командом генерала Степе Степановића, „осули су страховиту ватру на турска утврђења, порушили их и сломили турски отпор“.
Сама предаја Мехмеда Шукри-паше, главнокомандујућег турске војске, једна је од занимљивијих прича око које се и дан-данас споре неки српски и турски историчари, с једне, и бугарски, с друге стране. Први тврде да је тражио да се преда искључиво Степановићу, а други да се предао бугарском команданту, генералу Николи Иванову. Још занимљивија је прича о Шукри-пашиној сабљи коју је после пада Једрена, наводно, предао генералу Степи Степановићу.
Штавише, постоје четири сабље за које се верује да су припадале турском паши у време опсаде Једрена. Једна је изложена у Војном музеју у Београду, друга у Народном музеју у Чачку, а трећа и четврта у Народном војноисторијском музеју у Софији, односно у Музеју сећања на Балканске ратове у Једрену.
– Турски официр високог ранга као што је био Шукри-паша, сигурно је у свом једренском штабу имао више сабљи, зато је и могуће да су неке од њих на различите начине уз одговарајућу документацију доспеле у ове музеје – објашњава за „Новости“ Анђелија Радовић, музејски саветник Војног музеја у Београду.
– У нашој сталној поставци изложена је шашка черкеско-кавкаског типа са корицама, за коју сматрамо да је припадала Шукри-паши, турском команданту одбране Једрена 1913. године. У документацији о откупу предмета пише да је сабља дар Шукри-паше генералу Степи Степановићу. Наш војсковођа је приликом опсаде Једрена командовао Другом српском армијом и могуће је да су му сабљу донели наши официри 20. пешадијског пука, који су освојили део утврђења Фора Хадерлик у коме је био штаб Шукри-паше.
Неки аутори, каже наша саговорница, тврде да се двојица војсковођа нису директно срели и да зато није могло бити никаквог дара. Постоје, међутим, поуздани подаци да је Шукри-паша тражио да се преда генералу Степи, што му није уважено, али је зато врло могуће да је сабљу посредним путем послао српском команданту.
Занимљиво породично предање о овој сабљи за „Новости“ је открио и наш познати глумац Танасије Узуновић.
– Мајор Милован Гавриловић, рођени стриц моје мајке, као изузетан официр школовао се од 1903. године на француској војној академији, тамо се оженио, а у Србију се вратио 1912. године и учествовао у опсади Једрена. Када је Шукри-паша захтевао да се преда генералу Степи, желео је да то учини на француском језику, па је и питао ко у српској армији говори француски.
Био је то Милован, пред ким је, по протоколу, паша требало да клекне и преда му сабљу. Када је то хтео да учини, Милован га је задржао и рекао: „Нисам дошао да понизим противника. Бог и ратна срећа су хтели да моја војска победи“. У знак захвалности за Милованово витешко понашање, Шукри-паша му је поклонио сабљу, двоглед и револвер који су, мислим, у београдском војном музеју – приповеда Узуновић.
У сталној поставци музеја, осим сабље, из опсаде Једрена изложене су фотографије и још само два предмета. Реч је о фењеру из штаба Шукри-паше и белој платненој застави коју су Турци као знак предаје истакли на утврђење „Шејтан трла“, на једренској тврђави.
Када је реч о Шукри-пашиној сабљи изложеној у чачанском Народном музеју, од директорке Делфине Рајић сазнали смо да је ова сабља део сталне поставке посвећене балканским ратовима и да се у документацији води као трофејна сабља војводе Степе Степановића „примљена из руку Шукри-паше приликом предаје Једрена 26. марта 1913. године“.
Турски извори
По турским историјским изворима, Шукри-паша се, ипак, предао Србима. Они наводе да је „командант батаљона 20. пешадијског пука српске Тимочке дивизије, заробио Шукри-пашу и предао га генералу Степи Степановићу. Он је у знак савезничке солидарности и налазећи се у Бугарској, Шукри-пашу предао бугарском главном команданту генералу Иванову који га је послао у Софију као заробљеника.“
Гробље
У војним документима Друге српске армије која се борила код Једрена, наводи се да су „Бугари после повлачења Друге српске армије са Једрена, читаво српско гробље у околини овог града побугарили. На крстовима погинулих ратника није било ниједно српско презиме у шта су се увериле и породице погинулих српских војника које су, после Лондонског споразума организовано посетиле гробље у селу Кадикеј“.
