Post se često pogrešno svodi na kulinarsku disciplinu, iako je gastronomija samo pomoćno sredstvo za susret oči u oči sa sopstvenim srcem. Istinska vrednost ovog perioda nije u bukvalnom praćenju pravila, već u pronalaženju realnog podviga koji čoveka neće učiniti gordim farisejem, već dobrim i smirenim hrišćaninom. Uzdržanje od hrane ima smisla samo ako postane osnova za najtežu bitku – onu koja se vodi za preobražaj unutrašnjeg čoveka i potpunu predanost volji Božijoj.
Suština posta, bilo da se radi o Božićnom, Petrovskom ili Velikom postu, sastoji se u tome da sebi zadamo određeni podvig, i da makar u minimalnoj meri uzdržimo svoje telo od njegovih uobičajenih potreba i zahteva, a istovremeno da steknemo i određeno oslobođenje duha. Post doprinosi većoj pribranosti, smirava nas i tera da se sretnemo oči u oči sa svojim unutrašnjim čovekom i da vidimo šta se dešava u srcu i u duši.
Gastronomska komponenta je samo spoljašnji faktor koji pomaže da čovek, takoreći, utiče na samoga sebe. Jer borba sa bilo kojom strašću počinje od čovekovog uzdržavanja od zadovoljstva, prividnog ili stvarnog, koje mu zadovoljenje te strasti obično donosi. A hrana – to je najprimitivnije zadovoljstvo, kojem na ovaj ili onaj način svi ljudi teže. Izuzeci su veoma retki. I kada se čovek uzdržava od određenih namirnica ili počne da jede manje, onda on, shodno tome, stiče naviku ograničavanja sebe u još nečem pored toga. Tad se pojavljuje „osnova“ na kojoj će moći da se izgradi borba sa svim ostalim strastima.
Čovek, za kojeg crkveni život tek počinje, često pokušava da što strože ili, bolje reći, što bukvalnije ispunjava ono što se odnosi na telesnu komponentu posta; a za čoveka koji dublje razume crkveni život ipak je karakteristično da više razmišlja o onim unutrašnjim promenama, koje za vreme posta treba da mu se dese i kojim on, uzdržavanjem od hrane, samo pomaže.
U rešavanju pitanja da li treba postiti strože ili, obrnuto, liberalnije, sve se usklađuje prema mogućnostima i zdravlju konkretnog čoveka. Ima ljudi koji poseduju neophodno zdravlje za post na vodi, pa čak i za suhojedenije; neko može da jede samo jednom dnevno, neko – jednom u dva dana, ali to je retkost. Savremeni čovek je najčešće toliko fizički i psihički slab, da ako se bukvalno bude pridržavao Tipika, verovatno neće moći da isposti ceo post. Ili neće moći da ide na bogosluženja, ili neće razumeti ono što se tamo čita i peva iz prostog razloga što će njegov mozak, ne primajući adekvatnu hranu, biti izmučen. Zbog toga se svako od nas mora oslanjati ne na to ide li dugo u crkvu i poznaje li dobro crkveni život, već na to šta bi konkretno za njega u okviru posnih pravila mogao biti ne prekomerni, i ne suviše mali, već upravo realan podvig.
Naravno, ako čovek posti po prvi put, on ne može znati šta je u skladu sa njegovim mogućnostima, a šta nije. Zbog toga bi se, po mom mišljenju, pre pristupanja podvigu posta, trebalo posavetovati o svim pitanjima koja su s tim u vezi sa sveštenikom kod kojeg se čovek obično ispoveda i koji je samim tim upoznat sa njegovim zdravstvenim stanjem, načinom života i iskustvom crkvenog života. Sa istim tim sveštenikom čovek može i korigovati svoju meru posta, ukoliko nakon određenog vremena oseti da je uzeo na sebe podvig koji nije u skladu sa njegovim mogućnostima, ili, obrnuto, ako mu je podvig toliko lagan da ga čak i ne oseća.
Štaviše, potpuno je prirodno savetovati se po ovom pitanju sa sveštenikom, jer je postiti a biti van Crkve praktično besmisleno. Post je crkvena ustanova i služi tome da čovek dublje uđe u crkveni život. To je kao neka vrsta prisajedinjenja sa životom Crkve, i ako se to ne desi, onda je to samo dijeta, i ništa više od toga.
Ponekad se čoveku koji je dugo u Crkvi dešava da se u početku, recimo, trudio strogo da posti, da je možda čak time i naškodio svom zdravlju, i zatim zbog toga u njemu dolazi do nekakvog zaokreta i javljanja straha od posta. Mora da postoji razuman pristup. Na primer, kod mnogih svetitelja, pa samim tim i kod avve Doroteja, možete sresti ovakvo uputstvo za post: odredi sebi koliko ćeš hrane uzeti dnevno, oduzmi malo od toga, i eto tvog posta.
Među crkvenim ljudima vlada mišljenje da treba sastaviti druga, zasebna pravila posta za mirjane, zbog toga što su postojeća pravila bila pisana za monahe. Ali stvar je u tome što kod nas zaista postoji jedno isto crkveno pravilo za sve, utemeljeno na Tipiku, koje se na prirodan način formiralo u monaškom okruženju. Da li je potreban poseban pravilnik posta za mirjane, kao i poredak parohijskog bogosluženja, ja ne znam. Pitanje je prilično složeno i višestrano. S jedne strane, u tome ima smisla i neko zrno razuma. S druge strane, mi u Tipiku vidimo neku vrstu ikone podvižničkog života i idealnu sliku kojoj čovek treba da teži. To nameće takav jedan stepen podviga, koji se za nas u velikoj meri ispostavlja kao nedostižan, ali kojem mi ipak i pored toga težimo.
Zapovesti Hristove, po rečima Spasitelja, nisu ni teške ni jednostavne, ali kada čovek pokušava da ih ispunjava, ispostavlja se da je to praktično van njegovih domašaja. Mi moramo nastojati tokom celog svog života da ispunjavamo te zapovesti, ma koliko to bilo teško za nas. A to je teže, nego poštovati pravila posta ili bogosluženja. Međutim, ukoliko odbijamo da se pridržavamo postojećeg Tipika zbog njegove složenosti tražeći neki malo jednostavniji pravilnik za sebe, onda bi trebalo sastaviti neke zapovesti za mirjane. Ali to je apsurdno. Postoji jedno Jevanđelje i ono je isto za sve.
Onda možda i ne treba ništa menjati, već samo težiti onome što smo dužni činiti, imajući pritom osnovu da govorimo: „Mi smo zaludne sluge“ (Lk. 17, 10). Taj osećaj sopstvene „ništavnosti“ zapravo i jeste ono što čovek treba da postigne zahvaljujući postu. Jer fizički jakog čoveka, koji može da uzima jako malo hrane i da se raduje tome, vreba druga opasnost – a to je gordost. On se može pogorditi kao farisej, o kojem mi slušamo u bogoslužbenim pesmama u Nedelji o mitaru i fariseju. Kada se pak ispostavi da neko pokušava, ali fizički nešto ne može da izdrži, onda se on smirava. Meni se čini da je to neka vrsta idealnog modela.
Česta greška naših parohijana jeste to što oni uglavnom svu svoju pažnju udeljuju gastronomskom aspektu posta, zaboravljajući na njegovu duhovnu komponentu. I ta greška nema toliko veze sa pitanjem „kako postiti?“, koliko sa problemom nepravilnog shvatanja hrišćanskog života kao takvog. Hrišćanski život – to je skidanje sa sebe starog čoveka i oblačenje u novog, odnosno konstantan rad nad svojim srcem. I hrišćanin mora prvo da postane dobar čovek, a tek zatim dobar hrišćanin, što je povezano upravo sa onim promenama koje se dešavaju u srcu. Sve ostalo ima samo spoljašnji karakter. Mi smo sastavljeni od duše i tela, i obe te komponente treba da budu podjednako uključene u ovaj podvig, ali na različite načine. I na prvom mestu je ipak ono što je iznutra.
Međutim, tu kao da se javlja nekakvo iskušenje da se kaže kako post uopšte nije važan i kako se on može svesti na neku simboliku. Ne. U svemu što čovek radi mora biti prisutan podvig koji se približava granici njegovih mogućnosti, jer Gospod istinski počinje da pomaže tek onda kada čovek čini sve što je u njegovoj moći: bilo da se radi o ispunjavanju zapovesti Hristovih, nekim teškim životnim situacijama, ili o pomenutim danima posta. I tada taj podvig po blagodati Božijoj donosi plodove.
Ukoliko čovek pak sam sebi postavlja granicu izdržljivosti, u smislu – ja mogu toliko i toliko, i to je dovoljno, jer to i nije važno – od toga nema koristi. Mi moramo da pokažemo čvrstinu svoje volje, a ostalo će ispuniti Gospod. Mesto za vrdanje, svakako, ostaje u svemu što radimo, i samo od nas zavisi da li ćemo mi u sebi primećivati to vrdanje, boriti se s njim, biti malo zahtevniji, pa čak možda i okrutniji, prema sebi ili nećemo.
Jedan od najefikasnijih načina da se ne izgubi iz vida duhovna komponenta velikoposnog podviga jeste da se napravi lični plan, makar on bio i na papiru, sa jasnim stavkama: šta bi to ja u toku ovog posta trebalo da pokušam da uradim. Verovatno je da će se mnogi predani pravoslavni hrišćani tokom posta fokusirati na duhovni aspekt, a ne samo na ograničenja u ishrani. Težište će biti na pozivu ka dubokoj ličnoj promeni. To je prilika da se tokom ovog perioda posvetimo preobražaju u svim sferama života: duhovnom, međuljudskom i profesionalnom. Primećeno je da kada čovek sebe ograničava u hrani, on ima manju potrebu da razgovara i osuđuje. Istina, on postaje i mnogo razdražljiviji, ali znajući tu pojedinost, samo treba biti oprezan i ispravno se prema tome odnositi.
Ni ljudi koji su dugo u Crkvi, koji samim tim pristupaju postu malo sigurnije, nisu zaštićeni od niza grešaka. Postoji popularni izraz „posvećen crkvenom životu“, i upravo taj osećaj lične posvećenosti predstavlja najveću grešku. Nije naš zadatak da se posvetimo nečemu – crkvenom životu, čitanju svetih otaca ili Jevanđelju. Naš je zadatak da postanemo dobri ljudi i dobri hrišćani i da se približimo Bogu. Sav naš hrišćanski život ogleda se u tome kakvi su njegovi plodovi.
U Pateriku ima jedna priča o tome kako je neki brat svuda išao i hvalio svog duhovnog učitelja kao velikog starca. I neko ga je naposletku upitao: „Kako sa tako dobrog drveta kao što je on, da nikne takav jedan kiseo plod kao što si ti?“. Čovek može mnogo da čita, da bude često na službama, strogo da posti, mnogo da se moli, a da pritom ne stekne ni smirenje, ni krotost, ni trpljenje svega onog što Gospod u životu šalje, ni spremnost da prihvata i ispunjava volju Božiju, u čemu god se ona sastojala. I upravo je to ono u šta čovek treba da se udubi i čemu da se posveti, a to je predanost volji Božijoj.
Iguman Nektarije (Morozov)
