Niko od nas neće postići sve ono što je želeo u raznim periodima svog života i sa tim se valja pomiriti. To ne znači odustati, postati pasivan i mrzovoljan, baš naprotiv. Zrelost i jeste razumevanje i uzimanje u obzir svojih ograničenja, kao i okolnosti koje vladaju u svetu, od kojih je za nas možda najvažnija da svet ne postoji kako bi ispunjavao naše želje, planove i projekcije, niti automatski odražavao sliku koju imamo o samima sebi.
Ne treba, dakle žaliti, već promeniti nešto i nešto postići i ostvariti ako se još može, a ako se ne može ne investirati sve svoje samopoštovanje i samopoimanje samo u to. Eto, ja sam, na primer, uvek želeo da predajem, ali to mi se nije ostvarilo, osim kratkoročno i u delimičnom vidu. To je bio proizvod raznih okolnosti, možda i nekih objektivnih prepreka pa i nepravdi, a svakako sam mogao više da se potrudim u tom smeru. S druge strane, možda je to i dobro, jer ko mi garantuje da ta moja želja leži u suštinskoj potrebi da nečemu naučim mlade ljude ili ih podstaknem, a ne u nasleđu roditelja koji su oboje bili prosvetni radnici, i to voljeni i cenjeni. Možda je, dakle, ta moja želja bila sujetna, potreba da me vole i cene, a ne stvar istinske darovitosti ili nemere da se bude od koristi ljudima i zajednici.
U svakom slučaju, ako smo zbog nečeg ogorčeni, mrzovoljni i ostrašćeni, dobro je da se preispitamo, ne da bi svu odgovornost prebacivali na sebe i samomučili se, nego da bismo jasno videli sopstvenu poziciju i realne mogućnosti. Jer ogorčenost, učaurenost i samodestrukcija svakako neće doneti rešenje.
A ako se pomirimio sami sa sobom i okruženjem, ako vidimo ono što ipak imamo i što jesmo, to nam možda neće doneti neki spoljašnji, vidljiv i merljiv uspeh po ovosvetskim kriterijumima, ali može biti i uspeh po sebi. Jer osećanje uspeha ili neuspeha je u krajnjoj liniji uvek u nama, i njihov kriterijum je unutrašnji, a ne spoljašnji, bez obzira na to što se te dve ravni nikada ne mogu potpuno razdvojiti, jer i mi smo deo ovoga sveta, a ne neka bestelesna, eterična bića nezavisna od njegovih stega i njegovih mena. I jer težimo ka celovitosti, a ona između ostalog podrazumeva i prevladavanje (ne i brisanje!) razlike između spoljašnje i unutrašnje ravni našeg postojanja i našeg identiteta.
Mir, istinski mir za sobom i svetom, jeste ono najvrednije što u ovom svetu možemo steći, i ne smemo ga se odricati zbog bilo koje vrste sujete, pa i one pravdane željom za ispunjenim životom i dobrim delima.
