Izabrana djela mitropolita Amfilohija promovisana su na platou ispred Sabornog hrama Svetog Jovana Vladimira. U programu, koji je izazvao veliko interesovanje barske publike, učestvovali su protojerej-stavrofor Gojko Perović, prof. dr Milo Lompar i književnik Živojin Rakočević.
Otac Gojko Perović je istakao da je izabrana dela mitropolita Amfilohija u izdanju „Svetigore“ obuhvataju 30 izdanja, čak 1500 bibliografskih jedinica, te da mitropolit Amfilohije nije bio „kabinetski pisac, onaj koji piše bez živog kontakta s ljudima, niti pop Mićo koji je ne znam kako je Jevanđelje već čitao, iako je znao da je Jevanđelje u skladu sa svojim delom. načelom, poput Mićunovića iz ‘Gorskog venca’, koji ‘zbori, piše i tvori’”. Perović je ukazao na najvažnije teme kojima se mitropolit Amfilohije bavio u svom opusu.
“Prva tema, koja je početak i kraj njegovog dela, je poezija ‘Oktoiha’. Mitropolit Amfilohije je 1996. godine upravo u Baru održao jedno predavanje o značaju štamparije Crnojevića i knjige ‘Oktoih’. Druga važna tema je borba za ime i oblik jezika, početna zvanično 2004. godine, preimenovan u srpski jezik, kada je preimenovan u maternji jezik srpskog jezika. što se tiče školske administracije potpuno neupotrebljivu skalameriju koja nosi u sebi četiri različita imena, iako se zna da je srpski jezik bilo ime maternjeg jezika u školama Knjaževine i Kraljevine Crne Gore. To nije slučajno tako bilo. Još Njegoš sa Vukom Karadžićem na Cetinju štampa ‘Srpsku gramatiku za crnogorsku mladež’. Ne može biti reprezentativnijeg naslova da se pokaže kuda je išao crnogorski 19. vek, i zato će oni koji su rušili kapelu Njegoševu sedamdesetih godina 20. veka reći da se to između ostalog radi da se ne vraćamo u prethodni romantizam 19. veka“, rekao je Perović.
Dodao je da su teme kojima se mitropolit Amfilohije u svojim delima bavio i Njegoševa kapela, zajedno sa afirmacijom lika i dela Svetog Petra Cetinjskog, rad Kirila i Metodija, rekonstrukcija Duklje, Zlatice, Prevlake u kolektivnoj svesti, post, molitva, obnova i izgradnja hrama, prosvetni rad i duh Svetog Save. inspiracija svih balkanskih prostora, monaštvo, tema „bratoubilačkog rata“ od 1941. do 1945. godine, tema manastira Ostrog, „obnovljenih litijuma“ u više crnogorskih opština, koje su, kako je naveo „bile sve mali izvori koji će se uliti u onu veliku litijumu“, kao i temu „Kosovskog zaveta“…
„Mitropolit je znao da je njegova istorijska uloga renoviranje srpske crkve, duše srpskog naroda, duše srpskog jezika, i znao je da to što radi radi sada, a da će trajati narednim vekovima. Mitropolit je svoje delo radio sa saznanjem da radi nešto u Božijem imenu. Bio je pastir koji se obraća zajednici i koji vodi tu narodnu masu ka jednom uobličenju kao što je u Hristovom narodu potpuno izabrano telo. Mitropolit je bio onaj dobri pastir iz Jevanđelja kome su članovi stada verovali, jer je govorio jezikom naših predaka“, kazao je je Perović.
Prof. dr Milo Lompar rekao je da je mitropolit Amfilohije imao vrstu „većeg političkog talenta“.
„Svojim radom pokazivao je da intelektualni i duhovni rast jednog čoveka podrazumeva jednu vrstu njegove upućenosti na narod unutar kojeg taj čovek živi. Tačno je da je, kako je i on govorio, ‘Vaseljena bila različita za njega’, ali je takođe tačno da je ljudsko lice u koje gledamo jedino koje u tom trenutku traži da nas vidi i čuje… nije više od njega napadan u tri decenije njegove aktivne pastirske službe i, ruku na srce, niko nije žešće od njega odgovarao na napade, tako da je ta žestina bila ono po čemu smo zapamtili da nacionalna prosvećenost znači da nismo ni hladni, ni neosetljivi, ni bljutavi, nego smo ili vrući, a ne onako između.
On je zaista bio predstavnik te prosvećene struje u našem mišljenju. Masovni mediji su ga karikirali. To je jedna duhovna situacija gde masovni mediji prave karikaturu od onih ljudi kojima nisu dorasli cipele da očiste. Jednostavno, jedan čovek koji je po znanju, a to svedoče i ova dela, imao horizont znanja, vodi vas na neku beznačajnost, trivijalnost, i to je veliki udes neke kulture. Umesto da preko izuzetnih predstavnika podižemo opštinu nove kulture, mi se trudimo da izuzetne ljude spustimo na onaj ustaljeni oblik koji nas čini lagodnim u našim greškama. Njegov put koji je nesumnjivo bio duhovni i religijski u isto vreme bio je put nacionalne prosvećenosti“, naveo je Lompar.
On je rekao da, ako bismo pokušali da situiramo mitropolita Amfilohija u dugu istoriju srpske crkve, mogli bismo da uočimo da u tom velikom lancu crkvenih velikodostojnika imamo dve dominantne formacije – jedna je ona koju su iskazali oni koji su naglašavali molitveni, asketski karakter svog svedočenja vere i svog duhovnog iskustva, a druga bi bila ona u kojoj su pronalazili praktičan pokretač i praktično predstavnik, pored kojeg su se nalazili praktično predstavnici. odgovora istorijskim izazovima, pred kojima se nalazio narod kojem su pripadali i crkva u kojoj molili su se.
Na početku jednih i drugih je, kazao je, Sveti Sava.
„Sveti Sava spaja strogost monaškog, duhovnog samoodređenja i izuzetnu sposobnost praktično-političkog delovanja. Sveti Sava je prvi, prevashodni, obrazac, a onda dolazi čitav niz jednih i drugih. Od ovih koje možemo videti kao predstavnike praktično-političkih, pored duhovnog kretanja i rada, mogli bismo izdvojiti arhiepiskopa kralja Danila II, koji je u tom smislu bio reprezentativan Arhiepiskopa kralja Danila II. u toj liniji imamo i istaknute borce za unutrašnju slobodu, kakav je u Srbiji bio mitropolit Mihailo, u svojoj snažnoj okrenutosti protiv vlasti kralja Milana. U 20. veku imamo dvojicu istaknutih predstavnika – Nikolaja Velimirovića i Džastina Popovića. U vremenima protekle tri decenije imali smo nekoliko vladika koji su popunjavali tu vrstu iskustva. U naglašenom molitvenom karakteru, to bi bio naročito patrijarh Pavle, sa dubokom unutrašnjom opredeljenošću koja je sama po sebi bila svedočanstvo jedne izuzetne vere i ličnosti. Vladika Atanasije je simbol visoke duhovne kulture i velikog unutrašnjeg rada, ali i praktično-delatnog preuzimanja stavova u dramatičnim događajima vezanim za raspad titoističke Jugoslavije. Mitropolit Amfilohije spadao je u tu vrstu blisku vladiki Atanasiju, s tim što je on imao tu vrstu većeg političkog talenta.
Njegovo postojanje vezano za prosvećenost podrazumeva svetosavsku tradiciju. Tekst kojim je skrenuo pažnju šire publike objavljen je u ‘Bogoslavlju’ 1981. godine, i taj tekst je veoma značajan u intelektualnim krugovima širim od crkvenih. To je ‘Svetosavsko prosvetno predanje i prosvećenost Dositeja Obradovića’. Taj tekst postoji u sabranim delima i izuzetno je polemički zaoštren i on oslikava jednu unutrašnju promenu unutar intelektualne atmosfere naše crkve u presudnim, prelomnim događajima koji dolaze. Mitropolit je tu analizirao Dositeja Obradovića koji ostaje jedno od najvećih iskušenja i iskustava srpske kulture, i analizira ga je strasno, a sama reč podrazumeva jednu vrstu unutrašnje patnje kada se čovek nešto opredeljuje. Ovde je zaoštrenost prema Dositeju bila naglašena, zato što je on replicirao na jednu rečenicu Dobrice Ćosića koji je rekao da je neophodno da se srpska kultura, kada se oslobodi komunističkog nasleđa, vrati Dositeju i od njega ponovo počne. Onda je mitropolit Amfilohije vrlo rigorozno analizirao Doasitejevo delo i vrlo negativno ocenjivao pojedine aspekte tog dela, sa osnovnom tezom da srpska prosvećenost mora da počne od Svetog Save. Ta osnovna njegova teza je doživela svoju potvrdu u događajima devedesetih godina i na neki način je ta vrsta polemičkog izazova ostala da lebdi i jednim delom njegovog nesporazuma sa jednom vrstom naše sekularne inteligencije. Mitropolit Amfilohije je imao jedan prećutno ne baš prihvaćen odjek unutar jedne svetovne orijentacije u našoj inteligenciji, koja je smatrala jednom vrstom prekršaja“, kazao je Lompar.
Mitropolit Amfilohije, naveo je Lompar, razlikovao je ono što je lično, privatno i bolno i ono što je bilo narodno, opšte i čemu se morao prikloniti.
„Jedno je ono što nas povređuje i što ne možemo da prežalimo, a ovom prilikom bih želeo da kažem da je i mitropolit Amfilohije bio povređen u nekim stvarima, ali da je to znao da prenebregne u ime nečega što je stariji od nas samih. I onda kada se čini da je baš teško da se izdrži, mitropolit Amfilohije je istrajavao“, kazao je Lompar.
U fokusu izlaganja književnika Živojina Rakočevića bio je „kosovski zavet“.
„Mitropolit Amfilohije je video ‘kosovski zavet’ kao ‘viteško žrtvovanje za veru, pravdu i slobodu, i on predstavlja osnovu sveukupne Njegoševe filozofije života i njegove istoriosofije’. Tri su faze mitropolitovog ‘Kosovskog zaveta’ – sveta, sveta i krstonosnog dnevnika. nečim što je savršeno poverenje i život sa Kosovom zemljaske, koja nas može odvojiti od naše Pećke patrijaršije, Visokih Dečana i Gračanice. U tom trenutku se sabiraju tri nivoa ‘kosovskog zaveta’”, kazao je Rakočević.
