Изабрана дјела митрополита Амфилохија промовисана су на платоу испред Саборног храма Светог Јована Владимира. У програму, који је изазвао велико интересовање барске публике, учествовали су протојереј-ставрофор Гојко Перовић, проф. др Мило Ломпар и књижевник Живојин Ракочевић.
Отац Гојко Перовић је истакао да је изабрана дела митрополита Амфилохија у издању „Светигоре“ обухватају 30 издања, чак 1500 библиографских јединица, те да митрополит Амфилохије није био „кабинетски писац, онај који пише без живог контакта с људима, нити поп Мићо који је не знам како је Јеванђеље већ читао, иако је знао да је Јеванђеље у складу са својим делом. начелом, попут Мићуновића из ‘Горског венца’, који ‘збори, пише и твори’”. Перовић је указао на најважније теме којима се митрополит Амфилохије бавио у свом опусу.
“Прва тема, која је почетак и крај његовог дела, је поезија ‘Октоиха’. Митрополит Амфилохије је 1996. године управо у Бару одржао једно предавање о значају штампарије Црнојевића и књиге ‘Октоих’. Друга важна тема је борба за име и облик језика, почетна званично 2004. године, преименован у српски језик, када је преименован у матерњи језик српског језика. што се тиче школске администрације потпуно неупотребљиву скаламерију која носи у себи четири различита имена, иако се зна да је српски језик било име матерњег језика у школама Књажевине и Краљевине Црне Горе. То није случајно тако било. Још Његош са Вуком Караџићем на Цетињу штампа ‘Српску граматику за црногорску младеж’. Не може бити репрезентативнијег наслова да се покаже куда је ишао црногорски 19. век, и зато ће они који су рушили капелу Његошеву седамдесетих година 20. века рећи да се то између осталог ради да се не враћамо у претходни романтизам 19. века“, рекао је Перовић.
Додао је да су теме којима се митрополит Амфилохије у својим делима бавио и Његошева капела, заједно са афирмацијом лика и дела Светог Петра Цетињског, рад Кирила и Методија, реконструкција Дукље, Златице, Превлаке у колективној свести, пост, молитва, обнова и изградња храма, просветни рад и дух Светог Саве. инспирација свих балканских простора, монаштво, тема „братоубилачког рата“ од 1941. до 1945. године, тема манастира Острог, „обновљених литијума“ у више црногорских општина, које су, како је навео „биле све мали извори који ће се улити у ону велику литијуму“, као и тему „Косовског завета“…
„Митрополит је знао да је његова историјска улога реновирање српске цркве, душе српског народа, душе српског језика, и знао је да то што ради ради сада, а да ће трајати наредним вековима. Митрополит је своје дело радио са сазнањем да ради нешто у Божијем имену. Био је пастир који се обраћа заједници и који води ту народну масу ка једном уобличењу као што је у Христовом народу потпуно изабрано тело. Митрополит је био онај добри пастир из Јеванђеља коме су чланови стада веровали, јер је говорио језиком наших предака“, казао је је Перовић.
Проф. др Мило Ломпар рекао је да је митрополит Амфилохије имао врсту „већег политичког талента“.
„Својим радом показивао је да интелектуални и духовни раст једног човека подразумева једну врсту његове упућености на народ унутар којег тај човек живи. Тачно је да је, како је и он говорио, ‘Васељена била различита за њега’, али је такође тачно да је људско лице у које гледамо једино које у том тренутку тражи да нас види и чује… није више од њега нападан у три деценије његове активне пастирске службе и, руку на срце, нико није жешће од њега одговарао на нападе, тако да је та жестина била оно по чему смо запамтили да национална просвећеност значи да нисмо ни хладни, ни неосетљиви, ни бљутави, него смо или врући, а не онако између.
Он је заиста био представник те просвећене струје у нашем мишљењу. Масовни медији су га карикирали. То је једна духовна ситуација где масовни медији праве карикатуру од оних људи којима нису дорасли ципеле да очисте. Једноставно, један човек који је по знању, а то сведоче и ова дела, имао хоризонт знања, води вас на неку безначајност, тривијалност, и то је велики удес неке културе. Уместо да преко изузетних представника подижемо општину нове културе, ми се трудимо да изузетне људе спустимо на онај устаљени облик који нас чини лагодним у нашим грешкама. Његов пут који је несумњиво био духовни и религијски у исто време био је пут националне просвећености“, навео је Ломпар.
Он је рекао да, ако бисмо покушали да ситуирамо митрополита Амфилохија у дугу историју српске цркве, могли бисмо да уочимо да у том великом ланцу црквених великодостојника имамо две доминантне формације – једна је она коју су исказали они који су наглашавали молитвени, аскетски карактер свог сведочења вере и свог духовног искуства, а друга би била она у којој су проналазили практичан покретач и практично представник, поред којег су се налазили практично представници. одговора историјским изазовима, пред којима се налазио народ којем су припадали и црква у којој молили су се.
На почетку једних и других је, казао је, Свети Сава.
„Свети Сава спаја строгост монашког, духовног самоодређења и изузетну способност практично-политичког деловања. Свети Сава је први, превасходни, образац, а онда долази читав низ једних и других. Од ових које можемо видети као представнике практично-политичких, поред духовног кретања и рада, могли бисмо издвојити архиепископа краља Данила II, који је у том смислу био репрезентативан Архиепископа краља Данила II. у тој линији имамо и истакнуте борце за унутрашњу слободу, какав је у Србији био митрополит Михаило, у својој снажној окренутости против власти краља Милана. У 20. веку имамо двојицу истакнутих представника – Николаја Велимировића и Џастина Поповића. У временима протекле три деценије имали смо неколико владика који су попуњавали ту врсту искуства. У наглашеном молитвеном карактеру, то би био нарочито патријарх Павле, са дубоком унутрашњом опредељеношћу која је сама по себи била сведочанство једне изузетне вере и личности. Владика Атанасије је симбол високе духовне културе и великог унутрашњег рада, али и практично-делатног преузимања ставова у драматичним догађајима везаним за распад титоистичке Југославије. Митрополит Амфилохије спадао је у ту врсту блиску владики Атанасију, с тим што је он имао ту врсту већег политичког талента.
Његово постојање везано за просвећеност подразумева светосавску традицију. Текст којим је скренуо пажњу шире публике објављен је у ‘Богослављу’ 1981. године, и тај текст је веома значајан у интелектуалним круговима ширим од црквених. То је ‘Светосавско просветно предање и просвећеност Доситеја Обрадовића’. Тај текст постоји у сабраним делима и изузетно је полемички заоштрен и он осликава једну унутрашњу промену унутар интелектуалне атмосфере наше цркве у пресудним, преломним догађајима који долазе. Митрополит је ту анализирао Доситеја Обрадовића који остаје једно од највећих искушења и искустава српске културе, и анализира га је страсно, а сама реч подразумева једну врсту унутрашње патње када се човек нешто опредељује. Овде је заоштреност према Доситеју била наглашена, зато што је он реплицирао на једну реченицу Добрице Ћосића који је рекао да је неопходно да се српска култура, када се ослободи комунистичког наслеђа, врати Доситеју и од њега поново почне. Онда је митрополит Амфилохије врло ригорозно анализирао Доаситејево дело и врло негативно оцењивао поједине аспекте тог дела, са основном тезом да српска просвећеност мора да почне од Светог Саве. Та основна његова теза је доживела своју потврду у догађајима деведесетих година и на неки начин је та врста полемичког изазова остала да лебди и једним делом његовог неспоразума са једном врстом наше секуларне интелигенције. Митрополит Амфилохије је имао један прећутно не баш прихваћен одјек унутар једне световне оријентације у нашој интелигенцији, која је сматрала једном врстом прекршаја“, казао је Ломпар.
Митрополит Амфилохије, навео је Ломпар, разликовао је оно што је лично, приватно и болно и оно што је било народно, опште и чему се морао приклонити.
„Једно је оно што нас повређује и што не можемо да прежалимо, а овом приликом бих желео да кажем да је и митрополит Амфилохије био повређен у неким стварима, али да је то знао да пренебрегне у име нечега што је старији од нас самих. И онда када се чини да је баш тешко да се издржи, митрополит Амфилохије је истрајавао“, казао је Ломпар.
У фокусу излагања књижевника Живојина Ракочевића био је „косовски завет“.
„Митрополит Амфилохије је видео ‘косовски завет’ као ‘витешко жртвовање за веру, правду и слободу, и он представља основу свеукупне Његошеве филозофије живота и његове историософије’. Три су фазе митрополитовог ‘Косовског завета’ – света, света и крстоносног дневника. нечим што је савршено поверење и живот са Косовом земљаске, која нас може одвојити од наше Пећке патријаршије, Високих Дечана и Грачанице. У том тренутку се сабирају три нивоа ‘косовског завета’”, казао је Ракочевић.
