Никада до сада нисам осећао да имам непријатеље. Наравно, било је сукоба, неразумевања, интрига и слично, али ништа до тога нисам могао да назовем непријатељским или неког непријатељем. То значи као некога ко упорно, систематски и са намером жели да ми науди у нечему важном. Било је, на пример, неких који су ме онемогућили да добијем неки посао, али они су то радили јер су имали неког свог пулена или им ја из неког разлога нисам био по вољи, али и то је тешко назвати непријатељством.
Рад на себи
При томе не мислим да је то нека моја заслуга, да сам добар, благ, стрпљив, несебичан, некомфликтан, лишен сујете и тако даље. Не, мада се трудим да радим на себи у том смислу. Ако мало боље размислим, то може бити зато што немам друштвени положај који би потхрањивао завист, конкуренцију, похлепу других, или друштвену моћ која би ме стављала пред себи својствена искушења. У томе свакако има истине, у друштвеном смислу, са становишта било каквог друштвеног престижа, нисам ништа посебно, напротив.
С друге стране, можда сам само безличан, неприметан, неко без воље, усмерења и храбрости, па нико не жели да троши енергију на некога таквог, ако га уопште примети. И то је наравно могуће и свакако да има бар нешто истине.
Али, ипак, не бих волео да закључим да је немати непријатеља мана, односно да произлази из неке наше мане или недостатка. То би онда значило да је добро имати непријатеље и да тиме потврђујемо себе. Да је то израз неке наше вредности, па чак и нешто друштвено, па можда и духовно корисно.
Сујета није добра за наш развој
Верујем да то ипак није тако. Непријатељско је истовремени узрок и последица мржње, насиља, зломисли, сујете, оно свакако не прави добру атмосферу за ичији развој. Ниједно зло није по себи и као такво оправдано тиме што некад може да има добре последице. Жалац у месу је понекад користан за нас, али не значи да је по себи добар и да треба хрлити за њим. Мања болест због које одемо код лекара некада нам помогне да откријемо неку већу и потенцијално смртоносну, али то не значи да је добра по себи.
Ко су наши истински непријатељи?
Наши највећи непријатељи (и једини истински?) смрт, грех и ђаво, могу и да нам помогну да се не узохолимо, да не мислимо да смо богови и слично, али то опет не значи да су добри, мада ипак значи да су део неког Божијег плана за нас овде и сада, у палости. Они су део овог и оваквог света, али то не значи да се са тим и са таквим светом треба помирити, нити да је такво стање трајно. Наша вера у свет будући подразумева веру у стање без греха, смрти и ђавола, дакле без непријатеља и непријатељства. Они су овде и биће до краја времена, али ми полажемо наде у оно после времена, и у трагове и одсјаје тога после у овоме што сада и овде живимо.
Зато нам је и речено да наши непријатељи, они са којима истински ратујемо нису од крви и меса, него из поднебесја, значи из света демонског. А то значи да са људима око нас ипак можемо и да би требало да се односимо тако да не узрокујемо и не подгревамо непријатељство, да им олако не приписујемо карактер непријатеља.
У мом случају, јер њиме сам почео, не ради се ни о каквој посебној врлини. Али вероватно има нешто у тежњи да се трудим да не вребам сваку реч која ми је речена, сваки поглед који ми је упућен, сваку мисао коју наслућујем, да се уздржавам да о другима доносим непомирљиве и одсечне судове и да олако закључујем о њиховим мотивима. Мада, можда је то у мом случају опет само безвољност, мекушност, равнодушност, страх од сукоба, повлачење пред проблемима и препрекама. Врло могуће, али код неког другог можда није тако.
Царство мира и слободе
Зато треба охрабрити оне који не стварају и не пројектују непријатеље од људи из своје околине нити стварају непријатељства, јер ће нам тако свима бити лепше, лакше и прозрачније, а то је нешто од онога што ипак можемо да урадимо на овоме свету и што од нас бар донекле зависи и чиме бар донекле оцртавамо и осећамо оно што долази. Јер како ће у веку будућем бити ономе ко верује да је овде био окружен све самим непријатељима? Како ће у царству мира бити ономе ко је овде ширио само непријатељство и рат, у царству слободе ономе које је овде видео и ширио само ропство (људима или страстима, свеједно), а у царству светлости оном ко је овде ширио и видео само мрак?
Владмир Коларић, писац
