„Крунисање цара Душана“ је неспорно најмонументалније дело Паје Јовановића (500 x 390 цм). Ову историјску композицију Јовановић је извео за Светску изложбу у Паризу 1900. године, по наруџбини и позиву Краљевине Србије.
Још 1898. Паја Јовановић је ово своје учешће схватио као патриотски задатак, па је на припреми композиције радио скоро две године прикупљајући оружје, историјска одела, трубе, заставе, копче, круне и шлемове. Тражио је од Владе 30.000 динара у злату и аванс од 10.000 динара. Већ 6. јануара 1899. почео је припрему слике у Бечу. Трећу рату од 10.000 динара примио је његов брат Милан у сребру 1. марта 1900. године, на основу пуномоћја Паје Јовановића. Право репродуковања ове слике, Паја Јовановић је званичним писмом поклонио држави Србији.
Композиција „Крунисање цара Душана“, названа још и „Проглашење Душановог законика“ представља Цара Душана са породицом женом Јеленом и сином Урошем, у пуном царском орнату. Смештени испред цркве, овом значајном догађају за српску историју присуствују српски и бугарски патријарси, цар Александар Бугарски и представници српских великашких породица (Мрњавчевићи, Балшићи и Обилићи).
Према договору, слика је требало да прикаже „крунисање Цара Душана, цара Срба, Грка и Бугара у Скопљу 14. априла 1346. године“, и деспота Оливера како чита повељу, окружен племићима и властелинима у средњовековним одеждама. Покретом фигуре у композицији сликар говори о односу према цару, а фанфаре и заставе које се вијоре доприносе њеној динамици. Колоритом је сугерисан свечани чин, а богатим детаљима репрезентативан изглед. Јовановићев уметнички израз надмашио је очекивања поручиоца, тј. српске Владе, и на најбољи начин протумачио романтичарски дух Срба дубоко загледаних у своју прошлост.
Ликове цара Душана и деспота Оливера, Јовановић је преузео са аутентичних портрета у манастиру Лесново, у Македонији. На левој страни слике, у масу, Јовановић је сместио и свој аутопортрет. Ова „добро компонована, добро цртана, пријатно колорисана, празнична, лепа и велика слика“ награђена је златном медаљом, а њен аутор наградом председника Републике Француске 1901. године.
Поред најбољих оцена, Јовановић је пожелео да уради нову слику, без грешака првобитне слике.
„Слика која је на овај начин урађена заиста је много боља од прве и спада у моје најбоље радове које сам икада израдио. Поводом оружја и одела, морам рећи да сам тај тежак проблем тек после двогодишњег интензивног рада и студија решио. Предстојала су путовања у манастир Жичу и, тада још турску Грачаницу. Најбољи извор нашао сам у Грачаници. Сјајне фреске стратилата у певници показују разноликост племићких одела у тадашњој Србији“, говорио је славни српски сликар.
У трећој верзији Јовановић је појачао осветљење и одређене сенке, а потезе четкице снажно је наносио у пастозним бојама. Ова, по њему најбоља верзија, налази се у Аргентини. Урадио је још четири верзије своје чувене слике од којих је она из 1931 године изгорела 2004. у пожару у манастиру Хиландару.
Четврта верзија ове композиције налази се у музеју Паје Јовановића и много је сложенија, темељно је простудиран мизансцен, сигурније решени планови правилније распоређене масе, нема утиска збијености.
Историјски документи говоре да је цар Душан, најмоћнији владар средњовековне Јужне Европе, крунисан у катедралној цркви Свете Богородице Тројеручице, по црквеним обредима и византијском церемонијалу, на Ускрс 1346. године. Законик је обзнањен 21. маја 1349. године на Државном сабору у Скопљу. Стојан Новаковић је у очи изложбе 1898. године објавио законик Стефана Душана и инспирисао Јовановића за слику.
За композицију „Крунисање цара Душана“, Паја Јовановић је уложио велики труд да пронађе аутентична одела, оружје и фреско живопис (Жича, Грачаница, Лесново), како би достојно представио величину српског средњовековног царства. Био је ово осетљив, али изазован посао за уметника калибра какав је био Јовановић.
