Isihazam kao pokret dolazi do izražaja u 14. veku i vezuje se strogo za ličnost svetog Grigorija Palame koji je bio episkop Soluna. Prvo da krenemo od samog pojma ISIHIJA. Šta ova reč znači?
U bukvalnom prevodu ova reč označva mir, mirovanje tišinu. Međutim kod pravoslavnih podvižnika ona je označavala nešto dublje i mnogo više. Ono što karakteriše svet i čoveka u kome živi je stalni nemir i promenljivost, i baš otuda se javlja čovekova potreba za spokojstvom i mirom. Kao poređenje ćemo uzeti primer mora. Mirno more se ne nalazi na površini, već u najvećim morskimm dubinama, tako da se i ljudski mir traži u čovekovoj dubini. Isihija je baš to, traženje unutrašnjeg mira koji prevazilazi “ svaki um „. Isihija ne predstavlja samo spokojstvo već egzistencijalno sabiranje ljudskoga bića u svo centar, a preko njega sabiranje u Bogu i Bogom kao jedinim izvorom svakoga mira.
Postojanje Isihasta datira još od prvih monaha i asketa, i o njima govore još i oci starohrišćanske Crkve. Jedno od starih svedočanstava nam dolazi iz petoga veka, gde se u jednom od manastira Svetoga Save u Palestini pominje pustinjak Jovan koji svoj život provodi u molitvenom tihovanju. Takođe Justinijanov zakonik spominje isihhaste u 6. veku, a takođe ih spominje i 41. kanon Trulskoga sabora. Ličnost Svetoga Jovana Lestvičnika se takođe povezuje sa isihazmom, za koga isihija predstavlja ideal.
Molitveno tihovanje kao neprestano hođenje čoveka pred licem Božijim stoji u neraskidivojj vezi sa vršenjem samih jevanđelskih istina i zapovesti. Izvršenje tih zapovesti, predstavlja pripremu za više sttupnjeve duhovnoga života. Maksima koja bi oslikavala samu srž isihazma bila bi: “ Boga više treba pominjati nego disati“, i vezuje se za ličnost Svetog Grigorija Bogoslova.
Od istorijskog značaja je pomenuti i Svetogorske isihaste, za koje se smatra Sveti Grigorije Novi Bogoslov i vezan je za period X i XI veka. glavna misao je da je Bog svetlosti da počiva u neizrecivoj svetlosti i samo sjedinjenje sa Bogom je postajanje te svetlosti.
Prepodobni Grigorije Sinait
Isihazam u srednjovekovnoj Srbiji
Prvi poznati podvižnici na nažim prostorima su prepodobni Petar Koriški, Joakim Osogovski, Sveti Isaija Svetogorac, Joanikije Devički čudotvorac Joasaf Meteorski oni takkođe spadaju u isihaste. Oni su bili pustinjaci, a pustinjaštvo ima isihastički karakter. Sam Sveti Sava koji je bio vaspitanik Svete Gore, je bio blizak isihazmu,ali on je bio raspet između ljubavi prem molitvenom tihovanju, i svojjoj misiji koja je bila prosvećenje svoga naroda, bio je između sveta i pustinje. Karejska isposnica, Studenička molčanica kao i njegov životni stav i stalno vraćanje na Svetu Goru svedoči o njegovoj ljubavi i želji ka tihovanju i molitvenom životu. Istog duha je bio i episkop Danilo II.
Do dan danas je ostao nedovoljno ispitan uticaj monaha Sinnaita koji su osnovali niz manastira po Srbiji i kroz njih posejali u dušu našeg naroda duh sinajske isihije. Takođe pomenućemo i ličnost prepodobnog romila Ravaničkog koji je bio čist isihhasta o čemu nam svedoči njegov životopis kao i da mu je duhovni učitelj bio Grigorije Sinait.
Središta isihastičke duhovnosti u Srbiji. Iako stare kraljevske i carske lavre iz doba Nemanjića, poput Žiče, Studenice, Pećke patrijaršije, Dečana ili Svetih Arhangela ne gube na svome značaju, duhovnost isihazma svoje blagotvorno dejstvo širiće prvenstveno iz manjih manastira i skitova oko kojih često niču pustinožiteljske naseobine po uzoru na Svetu Goru. U periodu posle 1371. godine posebno se ističu manastiri Ravanica, Ljubostinja, Gornjak, Manasija, Kalenić, Lipovca, Jošanica, Koporin, Petkovica, Poganovo i drugi. Pune se i isposnice u okolini Peći, Dečana i Prizrena. Slično je i u Zeti kojom vladaju Balšići, gde se zahvaljujući sinaitima i svetogorcima podižu manastiri na Skadarskom jezeru, poput Starčeve Gorice. U pomenutim manastirima i pustinjama i danas se čuvaju mošti ovih svetih podvižnika i narodna predanja o njima. „Te naseobine skitskog tipa su se formirale spontano ne samo oko opštežiteljnih manastira, nego i oko pojedinih ličnosti posebne duhovne snage i privlačnosti. Formirali su ih uglavnom pustinjaci, molitveni tihovatelji, koji su dolaskom u Srbiju produžavali tako i dalje svoj započeti, u Svetoj Gori ili na drugom mestu, usamljenički molitveni način života“.
manastir Gornjak
Isihasti Sinaiti u Srbiji
Svi savremeni autori ukazuju na poseban značaj monaha-sinaita za širenje isihastičkog pokreta u Srbiji, i uopšte za kulturu Srbije u vreme posle Nemanjića (tj. u Srbiji Lazarevića i potom Brankovića).
Postoji dosta svedočanstava o čvrstim vezama Srbije sa Sinajem i Palestinom za vladavine Nemanjića i posle njih. Monasi su iz Palestine i sa Sinaja počeli su da se doseljavaju na Svetu Goru, i na Balkan uopšte, tokom XIV veka, zbog ratova koji su u to doba vođeni u Siriji i Palestini, kao i zbog provale Mongola krajem XIV veka. Ali, ko su bili „sinaiti“ u Srbiji? To su bili srpski isihasti, neposredni ili posredni učenici sinajskih monaha, pre svih znamenitog svetogorskog isihaste svetog Grigorija Sinaita. Ovaj svetitelj je preko svojih učenika snažno uticao na širenje isihazma u Srbiji, i uopšte na srpsku kulturu XIV i XV veka, pa ćemo najpre reći nešto o njemu.
Veze Srbije sa Svetom Gorom bile su veoma razvijene. Srpski vladari su ktitori i dobrotvori mnogih svetogorskih manastira. Sam Sveti Sava, otac Srpske Crkve, bio je svetogorski monah. Svetogorci su u Srbiji postavljani na visoke crkvene dužnosti. Takođe, srpski monasi punili su svetogorske manastire i neretko se nalazili u manastirskim upravama. Za vreme cara Dušana Sveta Gora je postala deo srpske države. „Isihasti sinaitsko-svetogorskog tipa – po rečima mitropolita Amfilohija – javljaju se u Srbiji već u vreme cara Dušana, i to direkstno preko Svete Gore i Makedonije“.
Ali posebno važan period u srpsko-svetogorskim odnosima nastupa nakon Maričke bitke (1371) kada zbog nesigurne situacije na Balkanu dolazi do masovnog preseljavanja svetogorskih i drugih monaha u Srbiju. O ovome jedan od velikih srpskih isihasta, prepodobni Grigorije Gornjački piše: „Ne prođe zatim mnogo vremena a Agarjani ubiše onog najhrišćanskijeg vladara despota Uglješu, što izazva veliki metež i strahom ispuni sve monahe u Svetoj Gori, osobito one usamljene i one koji na pustim mestima življahu. Zbog toga su mnogi otšelnici tada napustili Svetu Goru“. Tako u vreme svetog kosovskog mučenika kneza Lazara (1371-1389) manastiri Moravske Srbije polako postaju istinska središta isihazma, što će još jasnije doći do izražaja za vladavine Lazarevog sina i naslednika sv. Stefana Visokog Lazarevića (1389-1427), i kasnije za vladavine Đurđa Brankovića (1427-1456) i njegovih naslednika. Za kneza Lazara se, na primer, u Danilovom pohvalnom slovu kaže: „Gori i holmi ispolnil beše inočaskih sastavljenih žilišt, iže ujedinjenijem i vsakim bezmolvijem sebe Bogu prisvoješe“.
Kroz ovaj tekst potrudili smo se da ddamo osnovne crte isihazma i isihastičkog pokreta, koji su mmu ciljivi i od čega se sastoji. U drugom delu smo se potrudili da damo što više podataka o prodoru isihazma na našim prostorima, kao i o centrima isihazma i ličnostima koje su ga obeležile. Nadamo se da će čitaocimmma ovog teksta ovo biti na koristi da će nekom poslužiti za sticanje novih znanja ikao i saznavanju nečega zanimljivog i ne tako svakodnevnog.
Autori teksta: Filip Ivanović i Aleksandar Ivković
Izvori:
Mitropolit Amfilohije Radović, Isihazam kao osvajanje unutarnjih prostora, 2010
https://predanje-ms.blogspot.com/
Džon Majendorf, „Vizantijsko Bogoslovlje, Kragujevac 2008
