Исихазам као покрет долази до изражаја у 14. веку и везује се строго за личност светог Григорија Паламе који је био епископ Солуна. Прво да кренемо од самог појма ИСИХИЈА. Шта ова реч значи?
У буквалном преводу ова реч означва мир, мировање тишину. Међутим код православних подвижника она је означавала нешто дубље и много више. Оно што карактерише свет и човека у коме живи је стални немир и променљивост, и баш отуда се јавља човекова потреба за спокојством и миром. Као поређење ћемо узети пример мора. Мирно море се не налази на површини, већ у највећим морскимм дубинама, тако да се и људски мир тражи у човековој дубини. Исихија је баш то, тражење унутрашњег мира који превазилази “ сваки ум „. Исихија не представља само спокојство већ егзистенцијално сабирање људскога бића у сво центар, а преко њега сабирање у Богу и Богом као јединим извором свакога мира.
Постојање Исихаста датира још од првих монаха и аскета, и о њима говоре још и оци старохришћанске Цркве. Једно од старих сведочанстава нам долази из петога века, где се у једном од манастира Светога Саве у Палестини помиње пустињак Јован који свој живот проводи у молитвеном тиховању. Такође Јустинијанов законик спомиње исиххасте у 6. веку, а такође их спомиње и 41. канон Трулскога сабора. Личност Светога Јована Лествичника се такође повезује са исихазмом, за кога исихија представља идеал.
Молитвено тиховање као непрестано хођење човека пред лицем Божијим стоји у нераскидивојј вези са вршењем самих јеванђелских истина и заповести. Извршење тих заповести, представља припрему за више сттупњеве духовнога живота. Максима која би осликавала саму срж исихазма била би: “ Бога више треба помињати него дисати“, и везује се за личност Светог Григорија Богослова.
Од историјског значаја је поменути и Светогорске исихасте, за које се сматра Свети Григорије Нови Богослов и везан је за период X i XI века. главна мисао је да је Бог светлости да почива у неизрецивој светлости и само сједињење са Богом је постајање те светлости.
Преподобни Григорије Синаит
Исихазам у средњовековној Србији
Први познати подвижници на нажим просторима су преподобни Петар Коришки, Јоаким Осоговски, Свети Исаија Светогорац, Јоаникије Девички чудотворац Јоасаф Метеорски они таккође спадају у исихасте. Они су били пустињаци, а пустињаштво има исихастички карактер. Сам Свети Сава који је био васпитаник Свете Горе, је био близак исихазму,али он је био распет између љубави прем молитвеном тиховању, и својјој мисији која је била просвећење свога народа, био је између света и пустиње. Карејска испосница, Студеничка молчаница као и његов животни став и стално враћање на Свету Гору сведочи о његовој љубави и жељи ка тиховању и молитвеном животу. Истог духа је био и епископ Данило II.
До дан данас је остао недовољно испитан утицај монаха Синнаита који су основали низ манастира по Србији и кроз њих посејали у душу нашег народа дух синајске исихије. Такође поменућемо и личност преподобног ромила Раваничког који је био чист исиххаста о чему нам сведочи његов животопис као и да му је духовни учитељ био Григорије Синаит.
Средишта исихастичке духовности у Србији. Иако старе краљевске и царске лавре из доба Немањића, попут Жиче, Студенице, Пећке патријаршије, Дечана или Светих Архангела не губе на своме значају, духовност исихазма своје благотворно дејство шириће првенствено из мањих манастира и скитова око којих често ничу пустиножитељске насеобине по узору на Свету Гору. У периоду после 1371. године посебно се истичу манастири Раваница, Љубостиња, Горњак, Манасија, Каленић, Липовца, Јошаница, Копорин, Петковица, Поганово и други. Пуне се и испоснице у околини Пећи, Дечана и Призрена. Слично је и у Зети којом владају Балшићи, где се захваљујући синаитима и светогорцима подижу манастири на Скадарском језеру, попут Старчеве Горице. У поменутим манастирима и пустињама и данас се чувају мошти ових светих подвижника и народна предања о њима. „Те насеобине скитског типа су се формирале спонтано не само око општежитељних манастира, него и око појединих личности посебне духовне снаге и привлачности. Формирали су их углавном пустињаци, молитвени тиховатељи, који су доласком у Србију продужавали тако и даље свој започети, у Светој Гори или на другом месту, усамљенички молитвени начин живота“.
манастир Горњак
Исихасти Синаити у Србији
Сви савремени аутори указују на посебан значај монаха-синаита за ширење исихастичког покрета у Србији, и уопште за културу Србије у време после Немањића (тј. у Србији Лазаревића и потом Бранковића).
Постоји доста сведочанстава о чврстим везама Србије са Синајем и Палестином за владавине Немањића и после њих. Монаси су из Палестине и са Синаја почели су да се досељавају на Свету Гору, и на Балкан уопште, током XИВ века, због ратова који су у то доба вођени у Сирији и Палестини, као и због провале Монгола крајем XИВ века. Али, ко су били „синаити“ у Србији? То су били српски исихасти, непосредни или посредни ученици синајских монаха, пре свих знаменитог светогорског исихасте светог Григорија Синаита. Овај светитељ је преко својих ученика снажно утицао на ширење исихазма у Србији, и уопште на српску културу XИВ и XВ века, па ћемо најпре рећи нешто о њему.
Везе Србије са Светом Гором биле су веома развијене. Српски владари су ктитори и добротвори многих светогорских манастира. Сам Свети Сава, отац Српске Цркве, био је светогорски монах. Светогорци су у Србији постављани на високе црквене дужности. Такође, српски монаси пунили су светогорске манастире и неретко се налазили у манастирским управама. За време цара Душана Света Гора је постала део српске државе. „Исихасти синаитско-светогорског типа – по речима митрополита Амфилохија – јављају се у Србији већ у време цара Душана, и то дирекстно преко Свете Горе и Македоније“.
Али посебно важан период у српско-светогорским односима наступа након Маричке битке (1371) када због несигурне ситуације на Балкану долази до масовног пресељавања светогорских и других монаха у Србију. О овоме један од великих српских исихаста, преподобни Григорије Горњачки пише: „Не прође затим много времена а Агарјани убише оног најхришћанскијег владара деспота Угљешу, што изазва велики метеж и страхом испуни све монахе у Светој Гори, особито оне усамљене и оне који на пустим местима живљаху. Због тога су многи отшелници тада напустили Свету Гору“. Тако у време светог косовског мученика кнеза Лазара (1371-1389) манастири Моравске Србије полако постају истинска средишта исихазма, што ће још јасније доћи до изражаја за владавине Лазаревог сина и наследника св. Стефана Високог Лазаревића (1389-1427), и касније за владавине Ђурђа Бранковића (1427-1456) и његових наследника. За кнеза Лазара се, на пример, у Даниловом похвалном слову каже: „Гори и холми исполнил беше иночаских састављених жилишт, иже уједињенијем и всаким безмолвијем себе Богу присвојеше“.
Кроз овај текст потрудили смо се да ддамо основне црте исихазма и исихастичког покрета, који су мму циљиви и од чега се састоји. У другом делу смо се потрудили да дамо што више података о продору исихазма на нашим просторима, као и о центрима исихазма и личностима које су га обележиле. Надамо се да ће читаоциммма овог текста ово бити на користи да ће неком послужити за стицање нових знања икао и сазнавању нечега занимљивог и не тако свакодневног.
Аутори текста: Филип Ивановић и Александар Ивковић
Извори:
Митрополит Амфилохије Радовић, Исихазам као освајање унутарњих простора, 2010
https://predanje-ms.blogspot.com/
Џон Мајендорф, „Византијско Богословље, Крагујевац 2008
