Istraživanja pokazuju da su unutar univerziteta Ujedinjenog Kraljevstva (UK) školovane stotine stranih političara i svetskih lidera – oko 50 svetskih lidera koji su obavljali ili obavljaju funkcije u svojim zemljama stekli su univerzitetsko obrazovanje u UK u 2022. (theboar.org). To uključuje predsednike, premijere i druge visoke zvaničnike iz čitavog sveta (npr. Indija, Pakistan, Australija, Afrika, Karibi itd., piše portal bsg.ox.ac.uk).
Vlada Velike Britanije pozicionira diplomce univerziteta kao važan resurs za meku moć zemlje, tako da insistira da značajan broj predstavnika visokog statusa Komonvelta i drugih zemalja stekne obrazovanje u Velikoj Britaniji, kako bi se upoznali sa njenim normama, vrednostima i tradicijama. Na primer, samo u periodu 2022 – 2024. godine, približno 1,5 miliona stranih državljana je steklo visoko obrazovanje u Velikoj Britaniji, navodi T. N. Čerkašina u časopisu „Vestnik Omskog universiteta” u br. 3, za 2024. godinu.
Treba, takođe, znato, a tako je i danas da „Većina vladara i komandnog kadra novoformiranih država Bliskog istoka u 20. veku i danas su diplomci Kraljevske vojne akademije Sandherst, SOAS, Univerziteta u Ekseteru, Kembridžu ili Oksfordu. Britanska vlada u senci ovde obučava nacionalne kadrove, koji će, po povratku u svoje zemlje, biti imenovani na rukovodeće pozicije i sprovoditi svoju politiku. (…) Međutim, očigledno je i da britanska vlada u senci koristi ove obrazovne centre za obuku budućih kadrova“, tvrdi turski istraživač Adnam Oktar (portal katehon.com).
Mnoge zemlje u razvoju tradicionalno su se fokusirale na jačanje bilateralne saradnje sa Velikom Britanijom, uključujući jačanje veza elite. Ove veze formiraju se uzimajući u obzir niz faktora koji su ključni za Britance.
Prvo, u sistemu transnacionalne društvene hijerarhije koju su stvorili Britanci, fundamentalni faktor nije rasa (za razliku od, na primer, u Sjedinjenim Državama ili Japanu), već, pre svega, poreklo i društveni status, navodi se u časopisu „Sovremennaя Evropa”, br. 7, za 2022.
Drugo, kvaliteti koji se neguje u britanskim korporativnim obrazovnim institucijama strogo odgovaraju njegovom vekovnom elitističkom sistemu: obavezna gospodstvenost i društveni konzervativizam, specifični maniri i kultura ponašanja, stroga hijerarhija i poštovanje ranga (statusa).
Treće, projekat britanskog elitnog obrazovanja imperativno pretpostavlja službu specifičnoj (britanskoj) nacionalnoj ideji, a njegova pokretačka snaga je uvek bila jasno formulisana kroz državnu ideologiju. Drugim rečima, diplomci iz reda aristokratije su uvek negovani ne samo kao elita britanskog društva, već pre svega kao aktivni i patriotski branioci nacionalne zastave i zvaničnog pogleda na svet svoje matične države.
Ukratko rečeno, britansko „privilegovano” obrazovanje je globalistička propaganda i ideološki konstrukt usmeren, između ostalog, na otuđenje građana od želje za kreativnom aktivnošću u korist svoje otadžbine, osećaja nacionalnog ponosa i istinskog patriotizma, tvrde A. V. Averjanova i P. V. Šamarova u časopisu „Predstavitelьnaя vlastь” br. 7-8 za 2025. godinu.
ELITNI INTERNATI Glavna odlika britanske elite, za razliku od bilo koje druge nebritanske elite, jeste obavezno slanje dece roditelja visokog statusa u uzrastu od 6-7 godina u prestižne privatne internate. Istorija ovih poslednjih seže stotinama godina unazad i, de fakto, ima vekovne tradicije. Na primer, Kings škola u Kenterberiju je poznata po svojim obrazovnim kvalitetima od 597. godine. Istovremeno, druge najstarije britanske institucije sa odvojenim obrazovanjem, po pravilu, za dečake i devojčice, takođe pripadaju modernoj „glavnoj ligi” elitnih škola. Tu spadaju Iton koledž, Ragbi škola i Harou škola.
Godišnje statusno obrazovanje i vaspitanje koštaju znatnu količinu novca, koja je u današnjoj Velikoj Britaniji otprilike za trećinu veća od godišnjeg prihoda tipičnog predstavnika njene srednje klase i ekvivalentna je u proseku 40 hiljada američkih dolara. Istovremeno, strani učenici (bez obzira na finansijske i druge mogućnosti njihovih roditelja) uglavnom ne mogu postati učenici pomenutih institucija.
Istovremeno, upravo se razvoj posebnih mehanizama socijalne adaptacije i mehanizama lične odbrane kod dece od prvih godina njihovog školovanja, kao i specifičan način oblačenja, razmišljanja i govora, tradicionalno u Britaniji smatra prepoznatljivim nacionalnim osobinama njene menadžerske ili aristokratske klase. Stoga se u internatima primarni značaj pridaje usađivanju kod učenika ekstremne emocionalne uzdržanosti, kao i ekstremnog samopouzdanja i uverenja da po pravu rođenja imaju pravo na praktično sve u životu. Uz to, najveća pažnja se posvećuje razvoju osećaja britanskog patriotizma i korporativnog jedinstva, timskog duha i liderskih kvaliteta, hrabrosti i pragmatizma, energije i efikasnosti.
U tom cilju, u uslovima izrazite ravnodušnosti prema porodičnim tradicijama i zaslugama predaka, aktivno se koristi ne samo individualni pristup svakom učeniku i njihova snažna lična motivacija, već i mehanizam totalne kontrole sa izuzetno sofisticiranim sistemom kazni od strane nastavnog osoblja. Stepen njihove okrutnosti svedoči činjenica da su u takvim institucijama čak i nasledni britanski lordovi i serovi bili nemilosrdno bičevani sve do sredine 20. veka. Kao rezultat toga, nakon završetka osnovnog elitnog programa obrazovanja i obuke, učenik britanskog internata ili potpuno atrofira, modifikuje ili razgrađuje svoju prethodnu psihu, ili razvija snažan psihološki imunitet na bilo koji od životnih problema i nedaća.
Sledeća faza u razvoju britanske omladine više klase jeste upis na prestižni koledž, a zatim i univerzitet, koji tradicionalno služe kao obeležje i nacionalni ponos ove ostrvske nacije.
Istovremeno, uprkos značajnim nacionalnim dostignućima u inovacijama, kreativnim industrijama i visokoj tehnologiji (koje uglavnom ostaju u domenu stranaca, a ne domaćih Britanaca), sveobuhvatna obrazovna funkcija u Kraljevini nikako nije dominantna. Evo i zašto: koledži i univerziteti gotovo u potpunosti repliciraju strukturu i obrazovne pristupe privatnih internata; najvažniji zadatak i koledža i univerziteta je naknadna uspešna socijalizacija studenata, jačanje i širenje njihove mreže korisnih kontakata; glavni cilj britanskih univerziteta je zvanično proglašen „svetionicima demokratskih vrednosti” za svet, a ne, na primer, „osiguravanje naučnog i tehnološkog suvereniteta zemlje”; cilj obrazovnog procesa je sticanje znanja samo o onome što britanska elita smatra prestižnim i opšteprihvaćenim u okviru svojih kastinskih i korporativnih normi, plemenskih principa i tradicija; osnovu elitnog univerzitetskog obrazovanja u Kraljevini i dalje čine klasična filologija, teologija, istorija, filozofija, politika i drugi humanistički predmeti, dok egzaktne nauke (matematika, fizika, ekonomija, marketing, poslovni menadžment itd.) a priori nisu uključene u ovu listu i smatraju se domenom stranih studenata ili izuzetno retkih britanskih entuzijasta.
Sve ovo nam dozvoljava da zaključimo da, u odnosu na sopstvenu omladinu visokog statusa, glavni zadatak britanskih koledža i univerziteta nije obrazovna funkcija, već (geo)politička, konsolidujuća, integrativna, odnosno ideološka, pružajući im mogućnost da međusobno komuniciraju, prisustvuju istim događajima, klubovima i organizacijama, učestvuju u identičnim sportovima (veslanje, ragbi, polo, gađanje glinenih golubova), razvijaju specifične stilove komunikacije, izgled, pa čak i jezički akcenat.
Uprkos očiglednoj humanističkoj i geopolitičkoj pristrasnosti elitnog obrazovanja, takvi diplomci ne moraju da brinu o zaposlenju, jer su, podložni nepisanom principu paradoksalne selekcije kadrova u zemlji. Ovaj princip leži u činjenici da većina velikih kompanija i vladinih agencija tradicionalno preferira takve aristokratske diplomce humanističkih nauka, bez obzira na to da li poseduju potrebne profesionalne (menadžerske ili tehnokratske) veštine za svoje buduće radne obaveze.
Ovaj kadrovski fenomen može se objasniti solidarnošću elite i korporacije i društveno-ličnim uverenjem anglosaksonskog rukovodstva, srodnog po poreklu i sličnog po mentalitetu, da se takvi kandidati visokog statusa adekvatno prilagođavaju klasičnim normama, tradicijama i običajima britanske elite. Drugim rečima, društveno poreklo, a ne znanje i stečene profesionalne kompetencije, ostaje kamen temeljac uspešnog prijavljivanja za visoko plaćene i prestižne poslove u Velikoj Britaniji.
U tom smislu, sudbina većine nebritanskih studenata koji stiču „prestižno obrazovanje” na obrazovnim institucijama u Velikoj Britaniji sa ciljem kasnijeg socijalizovanja u Velikoj Britaniji je ne samo problematična, već i prilično neperspektivna iz više (veoma ubedljivih) razloga. Sasvim je druga priča ako se vrate u svoju zemlju.
Prvo, omladina iz drugih država veoma retko pohađa najprestižnije britanske privatne škole, čak i uprkos visokom statusu i širokim vezama njihovih uticajnih roditelja u njihovoj matičnoj zemlji. Shodno tome, primorani su da se zadovolje manje prestižnim institucijama, kao što su Škola Tonton, Koledž Klifton, Koledž Malvern i Škola Milfild.
Drugo, omladina iz sveta, čak ni na duži rok, ne može da zauzme dostojno mesto u britanskom društvu, niti da se takmiči i ravnopravno komunicira sa njegovim predstavnicima višeg statusa. To nije iznenađujuće, budući da u Britaniji odavno vlada nepokolebljivi društveni princip: britanska elita ostaje „na vrhu” pod svim okolnostima, dok se svima ostalima (posebno novopridošlima i strancima niskog porekla po rođenju) neizbežno pokazuje njihovo pravo mesto u društvu. I ne postoje preduslovi za promenu ovog kastinsko-hijerarhijskog sistema.
Mračna prošlost elitnih škola
Elitne škole u Velikoj Britaniji našle su se na meti kritika (2023) nakon što su istraživači sa univerziteta u Daremu i Kembridžu objavili veliku studiju o vezama između privatnog obrazovanja i ropstva – prvu te vrste, piše Gardijan.
Istraživači su zaključili da su mnoge elitne škole u Velikoj Britaniji, od kojih mnoge i danas rade, razvijene i finansirane višemilionskim donacijama robovlasnika u 18. i 19. veku. Lista institucija sa „mračnom prošlošću“ uključuje 29 škola koje još uvek rade. Među njima su Iton koledž, gde su studirali budući britanski premijeri, kao i škola Hristova bolnica i Liverpulska gimnazija Blu Kout.
U nekim slučajevima, diplomci su dobijali finansijsku nadoknadu od britanske vlade za svoje „vlasništvo nad ljudima“ – čak i nakon što je ropstvo ukinuto. Na primer, diplomci privatnih škola u Itonu, Harou, Čarterhausu, Vinčesteru i Vestminsteru dobili su ukupno približno 2,5 milijardi dolara nadoknade, navodi se u dokumentu. Prema autorima studije, ovo ukazuje na to da su porodice koje su plaćale obrazovanje bile aktivno uključene u trgovinu ljudima.
MLAĐA BRAĆA Treće, samo nekoliko omladinaca pristiglih iz sveta, posle svih svojih titanskih napora i značajnih vremenskih, psiholoških i finansijskih izdataka u efemernoj težnji ka apsolutnom konformizmu sa klišeima britanske elite u okviru materijalizacije paradigme „engleskog jezika javnih škola” (sticanje specifičnog akcenta, manira i komunikacije, kao i kopiranje odgovarajućeg izgleda, interesovanja i hobija), postaju i malo „bliži” i „razumljiviji” britanskoj eliti. Štaviše, najviši društveni status koji takav nebritanski građanin može postići među ostrvskim plemstvom jeste snishodljiva uloga „mlađeg druga”.
Problem obrazovanja ne završava se u humanističkoj sferi, već se prenosi u oblast društvenog dizajna (socijalnog inženjeringa i geopoltike) i upravljanja svešću. Shodno tome, s obzirom na važnost obrazovanja, ova sfera, u određenim okolnostima, postaje jedinstveno polje u kojem dolaze do izražaja geopolitički zakoni i obaveštajne agencije. Obrazovanje se efikasno može nazvati područjem epistemološkog ratovanja. To su ratovi ideja, koncepata, stavova, jer obrazovni proces oblikuje svest ljudi, čitavih generacija, čak i zemalja.
Stoga je Britanska imperija tokom svoje istorije posvećivala veliku pažnju obrazovanju sopstvenog osoblja, ali i kolonijalnih režima koji su se našli u direktnoj zavisnosti od britanske vlasti, navodi Aleksandar Dugin na portalu zavtra.ru.
Prema svetskoj istoriografiji, nekadašnja međunarodna sila Britanije, koja je do sredine 17. veka i dalje ostajala osrednja evropska sila, zasnivala se isključivo na pljačkanju Indije, kao i niza drugih prekomorskih dominija i polukolonijalnih zemalja, posebno Kine. Do 1920-ih, Britanija je zauzimala rekordnih 33 miliona kvadratnih kilometara, na kojima je živelo skoro trećina svetskog stanovništva.
Malo ljudi zna da, u interesu snabdevanja američkog kontinenta besplatnom radnom snagom, Britanija nije prezirala trgovinu robljem, kojom su se preduzimljivi Englezi bavili u Africi od vladavine kraljice Elizabete I u 16. veku do 1807. godine. Štaviše, britanska kruna je takođe direktno učestvovala u takvim pomorskim „ekspedicijama” na Crni kontinent pod nacionalnom zastavom, zvanično delegirajući takvim putovanjima status „državnih”. Istovremeno, ova veoma profitabilna prekomorska „trgovina” (prema nekim procenama, Britanija je izvezla četiri puta više robova iz Afrike u Sjedinjene Države nego sve ostale kolonijalne sile zajedno), nastavila je tiho da cveta. Delimično je ograničena tek nakon potpisivanja odgovarajućeg ugovora između Londona i Vašingtona 7. aprila 1862. godine, a potpuno je okončana tek usvajanjem Zakona protiv ropstva – Opšteg akta Briselske konferencije „O prestanku trgovine crncima” od 2. jula 1890. godine.
Zato je efikasnost nacionalne ekonomije Britanskog carstva bila zasnovana isključivo na kolonijalnim resursima, uključujući i prisvajanje rada lokalnog ili autohtonog stanovništva. Anglosaksonci su ove druge posmatrali kao obespravljenu i neplaćenu radnu snagu – kućne sluge, poljoprivredne radnike, vojnike britanskih oružanih snaga, mornare trgovačke mornarice i svako drugo nižerangirano ili službeno osoblje. Zauzvrat, potreba za efikasnim menadžerima sposobnim da upravljaju ogromnim prekomorskim teritorijama bez preteranog oslanjanja na vojnu silu zahtevala je stvaranje kolonijalne menadžerske elite već početkom 19. veka.
Njeno jezgro su, u početku, činili Anglosaksonci iz redova britanske vladajuće klase – bivši diplomci njenih elitnih obrazovnih institucija, sa ujednačenim izgledom i sličnim skupom profesionalnih kompetencija, korporativno kohezivni i društveno bliski istomišljenici, koji dele moralne vrednosti, navike, vaspitanje, pa čak i akcente. Efikasnost ove menadžerske elite ilustruje sledeća činjenica. Čuvena Indijska kancelarija je 1940-ih godina imala oko hiljadu zaposlenih, koji su efikasno upravljali kolonijama sa populacijom od 420 miliona ljudi.
Istovremeno, izuzetno slabo poznavanje lokalnih običaja, tradicija, jezika i mentaliteta među britanskim osobljem zahtevalo je školovanje autohtonog administrativnog osoblja za kolonijalnu administraciju kako bi popunili niskorangirane zvanične pozicije. Njihovo školovanje je organizovano počev od 1857. godine na indijskim univerzitetima u Kalkuti i Mumbaju, koje je osnovao London.
Uspon imperijalizma i premeštanje industrijske proizvodnje iz matične zemlje u Indiju i druge kolonije oblikovali su lokalnu buržoaziju koja je zahtevala glas u poslovima svojih zemalja. Iz tog razloga, već 1931. godine, Britanija je usvojila Vestminsterski statut (The Statute of Westminster). Ovaj pravni i politički dokument je interesantan ne samo zbog ukidanja Zakona o važenju kolonijalnih zakona iz 1865. godine za sve britanske dominione (Kanada, Novi Zeland, Unija Australije i Južne Afrike, Irska Slobodna Država i Njufaundlend), već i, što je najvažnije, zbog toga što im je dao pravo na spoljnu politiku i unutrašnju autonomiju. Ovo poslednje je odigralo ključnu ulogu u apsorpciji domaćeg kolonijalnog plemstva u britansku elitu.
Kao rezultat objektivnih istorijskih procesa i spoljnopolitičkih faktora u periodu posle Drugog svetskog rata (uključujući i posebnu ulogu SSSR-a u procesu dekolonizacije afričkih naroda), britanska elita je izgubila svoje prekomorske posede, ali ne i svoj kolonijalni mentalitet „belog gospodara”, osećaj nacionalne superiornosti i rasnog egocentrizma, uključujući i „umetnost upravljanja” svetskim geopolitičkim procesima, brušenim tokom mnogih vekova, poželjno, indirektno, u zakulisnom obliku.
Geopolitičko osvajanje zemalja sveta Velika Britanija sprovodi ne samo kroz indirektno učešće u akutnim fazama sukoba na tim teritorijama, već i kroz zajedničke obrazovne programe sa relevantnim nacionalnim vladama. Studenti odlaze na britansku teritoriju u interesu „internacionalizacije obrazovanja“, od školskog do univerzitetskog nivoa.
Carstvo Komonvelta
Britanija je tokom svoje istorije okupirala skoro ceo svet. Danas postoje samo 22 zemlje na svetu koje nikada nisu bile okupirane od nje. Savremni „posedi“ Britanije su: Australija, Antigva i Barbuda, Bahami, Bangladeš, Barbados, Belize, Bocvana, Brunej, Britanska teritorija Indijskog okeana, Devičanska Ostrva, Kajmanska Ostrva, Božićno Ostrvo, Gibraltar, Kokosova Ostrva, Kukova Ostrva, Dominika, Foklandska Ostrva, Gambija, Gana, Grenada, Južna Afrika, Vels, Gvajana, Indija, Škotska, Jamajka, Kamerun, Kanada, Kenija, Kipar, Kiribati, Irska, Lesoto, Malavi, Maldivi, Malezija, Malta, Mauricijus, Ostrva Koralnog mora, Montserat, Mozambik, Namibija, Nauru, Nigerija, Ostrvo Norfok, Pakistan, Papua Nova Gvineja, Ostrva Pitkern, Teritorija Ros, Sveti Kits i Nevis, Sveta Lucija, Sveti Vinsent i Grenadini, Samoa, Sveta Jelena, Sejšeli, Sijera Leone, Singapur, Solomonova Ostrva, Šri Lanka, Svazilend, Tanzanija, Tonga, Trinidad i Tobago, Ostrva Turks i Kajkos, Tuvalu, Uganda, Vanuatu, Novi Zeland, Zambija…
Sve ove teritorije i zemlje su članice Britanskog komonvelta naroda, koji obuhvata 52 zemlje. Šef države Komonvelta je kralj(ica), a sedište je, naravno, u Londonu. U 17 od ovih zemalja, šef države je kralj(ica) Velike Britanije, koju predstavlja generalni guverner.
Šta znači članstvo u Britanskom Komonveltu?
To znači da se u većini ovih zemalja održavaju izbori, imenuju se premijeri, vlade donose odluke i zakone, koji se zatim donose na odobrenje britanskom guverneru ili šefu Sekretarijata Komonvelta u Londonu, koji, zauzvrat, traže najviše mišljenje Njegovog Veličanstva, a ona odgovara – „Da“ ili „Ne“.
TRANSNACIONALNO OBRAZOVANJE U interesu obrazovanja strane omladine, Ujedinjeno Kraljevstvo aktivno koristi mogućnosti sopstvenih obrazovnih institucija, ali i takozvanog „transnacionalnog obrazovanja (TNO)” kroz uključivanje stranih filijala (kampusa) svojih nacionalnih univerziteta. Istovremeno, zvanično se proglašava da su strani studenti vredan i važan deo zajednice visokog obrazovanja Velike Britanije.
Trenutno, broj takvih kampusa u inostranstvu brzo raste, jer omogućavaju studentima da započnu studije na stranom ogranku i završe ih na matičnom britanskom univerzitetu, zadržavajući početne školarine (niže nego u Velikoj Britaniji) tokom ukupnog trajanja studija. Ova ušteda je glavni razlog međunarodne popularnosti transnacionalnog obrazovanja, o čemu svedoče sledeće brojke. Ako je, dakle, u akademskoj 2019/2020. godini na britanskim kampusima u inostranstvu bilo 433.170 studenata, a u 2022/2023. godini 576.705, onda je u 2023/2024. godini taj broj već porastao na 679.970, navodi portal svpressa.ru.
Rastući broj međunarodnih studenata intenzivira proces osnivanja novih filijala britanskih univerziteta u inostranstvu. To potvrđuju planovi za osnivanje niza kampusa 2025. godine: Univerziteta u Sautemptonu i Univerziteta u Sariju u Indiji; Univerziteta u Ekseteru u Egiptu; i Univerziteta u Liverpulu u UAE. Takođe treba napomenuti da je Univerzitet u Koventriju, čiji broj međunarodnih studenata već premašuje broj međunarodnih studenata na svim britanskim kampusima, otvorio je svoju filijalu u Kazahstanu u jesen 2024. godine.
Da bi se privukli međunarodni studenti, sistematski se primenjuje širok spektar podsticaja, prvenstveno kroz godišnji program stipendiranja Chevening, stipendiju Cecil Rhodes, program Erasmus+ Evropske unije i britanska partnerstva sa zainteresovanim zemljama koje obezbeđuju stipendije za svoje građane za studiranje u Britaniji. Na primer, u okviru programa Science without Borders, koji finansira brazilska vlada, do 10.000 brazilskih studenata i istraživača je studiralo na britanskim univerzitetima i završilo studije za samo četiri godine.
Britanski sistem vaspitanja, obrazovanja i negovanja nacionalnih elita usvojen je od strane mnogih partnerskih zemalja, čiji predstavnici visokog statusa teže da usvoje obrazovne nivoe britanske elite i da budu prihvaćeni kao jednaki od strane vladajuće klase.
Zauzvrat, britanske elite prećutno rangiraju takve mlade strane kandidate na osnovu zemlje porekla, dajući bezuslovni prednost građanima Komonvelta, tj. onima koji govore engleski jezik.
U državno-teritorijalnim entitetima koji su posedovali unutrašnju samoupravu u okviru Britanske imperije (dominioni), London je, čak i u kolonijalnoj eri, formirao poseban (transnacionalno-hijerarhijski) režim društvenih odnosa kako unutar anglosaksonske aristokratije, tako i između britanskog i lokalnog (domaćeg) plemstva.
Sledeći državni propisi postali su moguća implementacija ovog pristupa u sistemu obrazovanja i vaspitanja aristokratskih elita. Tako je, s jedne strane, anglosaksonskoj kolonijalnoj aristokratiji strogo naređeno da svoje plemenito potomstvo šalje na obrazovanje samo u metropolitansko područje. S druge strane, deci domaće elite ponuđene su dve alternative. Prva (dostupna samo višoj klasi domorodaca) podrazumevala je zajedničko obrazovanje sa britanskim visokim društvom u regionu u istim elitnim institucijama, u interesu međuetničkog zbližavanja. Druga je bila obrazovanje u otadžbini (kolonizovanim teritorijama) u lokalnim školama koje su Britanci stvorili po „slici i prilici“ elitnih internata metropole, što je u potpunosti repliciralo britanski sistem vaspitanja, obrazovanja i društvene hijerarhije.
