Beseda Mitropolita budimljansko-nikšićkog G. Metodija (Ostojića), održana 7. juna 2025. u manastiru Podmalinsko, doživela je izrazito burne reakcije jednog dela javnosti u Crnoj Gori. Ukoliko izuzmemo lavinu ostrašćenih napada, prigovorâ ad hominem i potonje podnošenje krivične prijave, uravnotežene kritike su, uglavnom, bile usmerena na terminološku neadekvatnost delova besede i na osporavanje tačnosti iznetih stavova.
Malo ko je, međutim, u sadržaju te besede primetio iskonsku potrebu cele jedne generacije za utvrđivanjem celovite istine o ličnostima i događajima Drugog svetskog rata. S tim u vezi, ovaj tekst predstavlja skroman prilog višedecenijskoj težnji srpskih intelektualaca da se do te istine konačno dođe.
Svojevremeno je, na jednoj od beogradskih televizija sa nacionalnom frekvencijom, prikazana emisija u kojoj su [prema sećanju autora teksta] učestvovali srpski gimnazijalci, iznoseći svoja razmišljanja na određene istorijske teme. Jedno od postavljenih pitanja za raspravu bilo je [parafraziram]: ko je imao bolju taktiku tokom Drugog svetskog rata, general Dragoljub Mihailović ili Josip Broz Tito?
Mladić koji je učestvovao u razmeni mišljenja je odlučno izneo stav da je general Mihailović imao bolju taktiku, budući da mu je primarni cilj bio da sačuva svoj narod.
Taj zaključak je, očigledno, izveo imajući u vidu činjenicu da je Mihailović, posle prvih direktnih sukoba sa Nemcima i ostvarenih ratnih pobeda, shvatio koliko je visoka cena civilnih žrtava [nacisti su, podsetimo, jedino u Srbiji uveli pravilo odmazde po kome je stotinu srpskih civila streljano za svakog ubijenog nemačkog vojnika, a pedeset za jednog ranjenog].
Učenik je, dakle, koristeći elementarnu logiku, smatrao ispravnom potonju Mihailovićevu taktiku otpora nemačkim okupatorima, koja je bila usmerena uglavnom na diverzije i strpljivo čekanje trenutka savezničkog iskrcavanja na Balkan koje bi omogućilo da se udari na nacifašiste svom raspoloživom silom, a bez pretnje od ogromnih gubitaka u civilnom stanovništvu.
Sa druge strane, pomenuti učenik nije podržao Brozovu taktiku, koja je podrazumevala nastavak napada na nemačke vojnike, smatrajući da takva strategija [zbog male efektnosti, a velikih gubitaka u ljudstvu zbog brutalnih mera retorzije] nikako nije mogla biti bolja za narod od one koju je formirao Mihailović.
Pomenuti mladić je pripadao takozvanoj generaciji Z, a to su, načelno gledano, osobe rođene u periodu od sredine devedesetih godina 20. veka do druge decenije 21. veka.
Ukoliko je suditi po njegovom odgovoru (koji, razume se, ne mora odražavati generalno mišljenje njegovih vršnjaka), pomenuta generacija ima dovoljnu širinu percepcije i potreban stepen kritičke opservacije da nezavisno, bez ostrašćenosti i van bilo kakve ideološke pristrasnosti, sagledava ličnosti i događaje srpske nacionalne istorije u prošlom veku. Ključni razlog za to je, reklo bi se, mogućnost slobodnog istraživanja koje je toj generaciji bilo omogućeno, uz opštu dostupnost različitih baza znanja u elektronskom obliku.
Što se tiče prethodne, takozvane generacije Y, koju sačinjavaju rođeni u periodu neposredno posle Titove smrti pa sve do pojave interneta, njeni najmlađi pripadnici su tokom školovanja takođe imali pomenute mogućnosti, premda ne u istoj meri kao generacija Z.
Kada je reč o takozvanoj generaciji X, koja okvirno obuhvata rođene od početka 60-tih godina do početka 80-tih godina prošlog veka, ona je na teritoriji celokupne nekadašnje socijalističke Jugoslavije bila najvećim delom indoktrinirana titoizmom tokom školovanja, bez mogućnosti saznavanja drugačijeg pogleda na društvenu realnost i bez dozvole za iznošenjem alternativnog mišljenja u javnoj sferi.
S tim u vezi, da se kojim slučajem desilo da je neki gimnazijalac generacije X u toj Jugoslaviji javno zastupao mišljenje pripadnika generacije Z sa početka teksta, neizostavno bi dobio nedovoljnu ocenu iz istorije. A bilo bi, nesumnjivo, i drugih posledica.
Za ovu temu je veoma značajno uočiti osobenosti i jedne specifične, prelazne generacije, koja se retko kada pominje u načelnoj podeli na X–Y–Z–Alpha [poslednja obuhvata sadašnje osnovnoškolce i mlađe]. U pitanju je takozvana generacija XY, koja uključuje ljude koji svojim iskustvom predstavljaju prelaz između generacija X i Y, i obuhvata rođene krajem 70-tih ili početkom 80-tih godina prošlog veka.
U kontekstu naše teme, to bi bila: a) poslednja generacija koja je u osnovnoj školi učila aksiom po kome je Josip Broz Tito bio izuzetna ličnost bez mane, b) poslednja generacija koja pamti obavezno nošenje plavih kapa i crvenih marama tokom proslâva veštački stvorenog praznika kojim je negovan bizaran kult ličnosti, i v) poslednja generacija koji ima kolektivna traumatična sećanja na post-titoizam, čiji je glavni simbol bila famozna sirena koja se oglašavala svakog 4. maja u 15:05, kada su sve aktivnosti u društvu prekidane, a svi građani stajali u stavu mirno, gde god da su se zatekli (u školskim učionicama pogotovo). Upravo XY generaciji pripada Mitropolit Metodije [kao i autor ovog teksta].
Pad Berlinskog zida i raspad Sovjetskog Saveza uporedo je pratio i formalni raskid sa post-titoizmom na balkanskim prostorima, pri čemu je vrednosna matrica prethodnog društva i dalje bila jasno prisutna (dodajmo: primetna je i danas, u krajnje destruktivnoj pojavi partokratije).
Burne devedesete donele su nova saznanja pripadnicima generacije XY, koji su u to vreme bili u srednjoškolskom periodu. Pod ruke im dolaze časopisi u kojima se mogla naći potpuno drugačija slika Jugoslovenske vojske u otadžbini od one koju su, primera radi, gledali u filmovima Veljka Bulajića. Istovremeno, u javnosti se pojavljuju i fotografije koje su govorile više od hiljadu reči, kao i fototipski dokumenti koji su nezadrživo urušavali ugled komunističke istoriografije.
Prvi „zemljotres“ u tom smislu bio je objavljivanje poternice za generalom Mihailovićem u kragujevačkim Pogledima 1990. godine i saznanje opšte javnosti da je njegova glava tokom rata od strane Nemaca bila ucenjena na sto hiljada rajhsmaraka u zlatu.
Drugi „zemljotres“ nastaje posle saznanja šire srpske javnosti za operaciju Vazdušni most (Halyard), najveću pojedinačnu akciju spasavanja savezničkih pilota iza neprijateljskih linija u Drugom svetskom ratu. Otkrivanje istorijskog postojanja akcije spasavanja američkih pilota od strane Mihailovićevih elitnih jedinica generaciju XY zatiče tokom studija, u vreme kada je internet opštedostupan, a knjige zapadnih autora mogu da se poruče preko Amazon-a. Potonja pojava materijala američkih vojnih arhiva sa kojih je skinuta oznaka tajnosti samo je dala finalni pečat.
Posle pomenutih (i mnogih drugih) saznanja, samo su tri vrste ljudi u Srbiji i Crnoj Gori i dalje nekritički afirmisali teze komunističke istoriografije: 1) oni slabijih kognitivnih kapaciteta, koji su aksiomatski prihvatili stav da drug Tito i njegovi saborci nikada ne lažu 2) oni koji su bili izrazito inteligentni, ali nisu imali dovoljno hrabrosti da priznaju sopstvene zablude i 3) oni kojima je isključivo bilo stalo do odbrane stečenih privilegija, makar i po cenu da ne govore istinu.
Što se tiče generacije XY, ona se u naponu svojih snaga suočila sa činjenicom da je dovedena u zabludu tokom svog školovanja narativom da je na ovim prostorima postojao samo jedan pokret otpora (partizanski), koji je, pritom, idealizovan do mitološkog stepena. U glavama pripadnika te generacije ređala su se pitanja koja su zahtevala jasan odgovor.
Neka od njih bila su: Koliko je ratnih podviga Jugoslovenske vojske u otadžbini, poput operacije Vazdušni most, o kojima ništa nismo znali? Koliko je pripadnika kraljevske vojske i njihovih simpatizera završilo svoj život u zarobljeništvu u nacističkim logorima? Koliko je intelektualaca poput Ive Andrića, Isidore Sekulić, Miloša Đurića, … podržavalo Mihailovićev pokret?
Koliko je znamenitih Slovenaca poput Ivana Fregla i Aleksandra Bajta, Hrvata poput Nika Bartulovića i Zvonimira Vučkovića, muslimanskih prvaka poput Mustafe Mulalića, Ismeta Popovca i Alije Konjhodžića…, postojalo u Mihailovićevog pokretu otpora, za koji se u vreme titoizma tvrdilo da je bio šovinistički i monolitan po nacionalnoj strukturi? Kako je moguće da se decenijama ništa nije znalo o strašnim masovnim zločinima Titovih jedinica tokom rata, kao i zločinima zloglasne službe OZNA, učinjenim nad srpskim stanovništvom posle rata? I, povrh svega, zašto se i dalje medijski recikliraju mitološke priče jugoslovenske kinematografije, poput Otpisanih?
Sličnih pitanja, koja su, reklo bi se, posebno generaciju XY učinila preosetljivom na teme Drugog svetskog rata, bilo je mnogo. Sa druge strane, ta prelazna generacija je bila idealna da pokrene inicijativu da se ove teme istraže bez kompromisa i do kraja: poput generacije X, bila je dovoljno stara da bude sasvim svesna prethodne višedecenijske sistemske indoktrinacije i njenih posledica, a poput generacije Y, bila je dovoljno mlada da pokrene promene na ovom polju, da bi se saznala puna istina o događajima i ličnostima Drugog svetskog rata na Balkanu.
Autoru ovog teksta se čini da upravo to svojevrsno raspeće generacije XY, iz čisto emocionalnih razloga, čini razumljivijim izrazito oštar ton besede jednog njenog tipičnog pripadnika – mitropolita Metodija (Ostojića).
Koliko god da je ta beseda imala spornih mesta i nepreciznih podataka (a nesumnjivo jeste), ona je u svojoj suštini bila sasvim iskren vapaj izrečen u ime cele jedne generacije da se konačno utvrdi istina, puna istina i ništa drugo do istina kada je reč o mučnim epizodama Drugog svetskog rata i da se tako oduži dug svima koji su stradali samo zato što su bili drugačije pripadnosti.
Ukoliko besedu vladike Metodija shvatimo na taj način – ne kao precizno iznošenje faktografije, već kao duboko iskren poziv za utvrđivanje celovite istine (pogotovo u Crnoj Gori) – onda se nećemo samo zadržati samo na sekvencijalnoj kritici njenog sadržaja, nego ćemo je sagledati kao dodatni impuls za temeljno istraživačko delanje na ovom polju. Uostalom, tu vrstu motivacionog impulsa mitropolit Metodije je dao i sastavljaču ovog teksta.
Reklo bi se da je u sličnom ključu razmišljanja pomenutu besedu sagledao i mitropolit crnogorsko-primorski G. Joanikije, koji je samo nekoliko dana kasnije u Ljubljani, na promociji zbornika radova na naučnom skupu pod nazivom Stradalni put od Vezirovog do Zidanoga mosta, naveo: Zalažem se najiskrenije i najenergičnije da se popišu svi zločini i da se naučno istraže, i četnički, bilo ih je nema nikakve sumnje, ali i komunistički i nacistički i svi, naročito, zločini koji su se dogodili među braćom, da se oni izuče. Nijesu izučeni, nijesu popisani, grobnice nijesu otkrivene, još uvijek ovi pobijeni nesrećnici, naši, tako da kažemo, roditelji, đedovi, bake, sestre… još nijesu ni popisani, niti su njihove grobnice na ljudski način obilježene.
Rečima mitropolita Joanikija se, suštinski gledano, malo šta ima dodati kada je ova tema u pitanju. Ostaje, međutim, pitanje: otkuda to da u Crnoj Gori, a jednim delom i u Srbiji, još uvek nema dovoljno političke volje da se pokrene proces utvrđivanja celovite istine o ličnostima i događajima iz perioda Drugog svetskog rata na ovim prostorima? Odgovor je jednostavan: stoga što solidnom delu srbijansko-crnogorskih elita nedostaje istinoljubivost kao vrednosna vodilja i hrabrost kao karakterna odlika.
U takvim uslovima, svaki srpski intelektualac je dužan da učini što do njega stoji. Razume se, s obzirom da nismo svi istoričari, ne možemo svi biti ni referentni ni relevantni za istorijska istraživanja, ali zato na osnovu već utvrđenih istorijskih činjenica i istraživačkih radova imamo pravo da kažemo svoj stav i makar da postavljamo pitanja istoričarima. Kao doprinos tom delanju od strane pripadnikâ generacije XY – a ograničeno na afirmaciju metodološke doslednosti kada je reč o upotrebi nekih termina – u nastavku teksta će biti dato nekoliko kratkih osvrta i propratnih pitanja.
Pre negoli damo kratak osvrt na temu nedosledne upotrebe terminâ na ovom polju, primetimo nešto jako zanimljivo. Naime, srbijansko-crnogorski levo-liberalni krugovi ne reaguju uvek na isti način kada se iznosi afirmativan stav o generalu Mihailoviću i Ravnogorskom pokretu otpora. T
ako, recimo, niko od njih nije burno reagovao kada je američki kongresmen Ted Po 2018. godine uručio pismo tadašnjoj premijerki Srbije, u kome je tražio obelodanjivanje materijala vezanog za suđenje i ubistvo generala Mihailovića, navodeći hrabrost Generala i njegovih jedinica prilikom spasavanja američkih pilota, i, s tim u vezi, zalažući se da se u čast i uspomenu vođe Ravnogorskog pokreta otpora ovi podaci učine javnim. Da je to učinio neki velikodostojnik SPC, recimo, reakcije levih liberala bi bile, sasvim sigurno, veoma oštre.
A sada, pretpostavimo da autor ovog teksta, kao sveštenik SPC, iznese stav da je general Mihailović simbol drevne srpske borbe za Krst Časni i Slobodu zlatnu. Sa velikom dozom sigurnosti možemo pretpostaviti da bi od dežurnog levo-liberalnog sektora u Srbiji dobio etiketu „sveštenika-revizioniste“, a kakav bi epitet „zaradio“ od strane istog sektora u Crnoj Gori, zaista je teško reći.
Pomenuti stav o generalu Mihailoviću, međutim, nije originalna misao autora ovoga teksta – to je (prema Lelandu Andersonu, čuvenom američkom istraživaču i kolekcionaru Teslinih tekstova) bio stav nikog drugog do Nikole Tesle, i to izrečen vernom prijatelju i uglednom profesoru eksperimentalne psihologije Kolumbija Univerziteta, Paji Radosavljeviću. E kad već saznaju da tako stoje stvari, onda je malo verovatno da će pripadnici „dežurnog“ sektora uopšte reagovati – reakcije su po pravilu rezervisane za neke druge.
Posle ovog kratkog ekskursa, vratimo se na glavnu temu i uočimo fenomen inflatornog korišćenja termina „revizionizam“ od strane intelektualnih krugova koji unapred odbacuju svako kritičko razmatranje komunističke istoriografije.
Ti intelektualci, očigledno, teže da istoriju predstave kao neku vrstu okamenjene nauke, iako je naučnom metodu inherentna sumnja i osporavanje prethodno postavljenih teza na osnovu novih saznanja.
Konačno, da li bi istorija uopšte mogla biti nazvana naukom ukoliko bi ostajala na starim zaključcima i pored pronalazaka prvorazrednih dokumenata koji bacaju novo svetlo na neke istorijske događaje i ličnosti? To, razume se, ne bi bila nikakva nauka, već tipična ideologija (a jedna od ključnih odlika ideologije jeste upravo da ne trpi kritički osvrt).
Stoga ponovno sagledavanje (re–vision), u okviru strogo naučne metodologije i u svetlu novootkrivenih dokumenata i podataka, predstavlja sasvim očekivan i prirodan naučni proces kojim težimo ka utvrđivanju celovite istine i odbacivanju zabluda prošlosti.
Dodatno, mogli bismo reći da je ta vrsta ponovnog sagledavanja ne samo očekivana, već da je i obavezna za svakog savesnog istoričara. Ukoliko te vrste naučne svesti i naučničke savesti nema, onda se termin revizionizam koristi kao tipičan mehanizam odbrane u nedostatku adekvatne argumentacije.
I ovde ćemo, kao uputne, navesti mudre, ali i opominjuće reči mitropolita Joanikija, koji primećuje: I optuženi smo, naravno, da vršimo reviziju istorije. I to bi bilo tačno da je ta istorija stvarno napisana i završena, ali nije. Umjesto pisanja istorije, vršena je revizija istine i to od rata pa na ovamo i skoro sve do dana današnjeg.
Naučne ustanove i u Srbiji i u Crnoj Gori, posebno u Crnoj Gori, još se nijesu ozbiljno pozabavile ovim problemima. Nijesu se pozabavile pasjim grobljima komunističkih zločina, masovnim grobnicama od Bara pa do Zidanoga mosta, nijesu se pozabavile jamama koje su komunisti napunili glavama svoje pobijene braće. Dakle, nešto još škripi i fali nam mnogo da se suočimo sa istinom, a to nam je potrebnije od hljeba.
Primetimo još jedan primer terminološke nedoslednosti na ovom polju, budući da ne treba biti doktor istorijskih nauka da bi se on uočio, već je dovoljno koristiti elementarnu logiku. Reč je o selektivnoj upotrebi negativnih epiteta.
Tako pripadnici levo-liberalne intelektualne elite na ovim prostorima uz ime generala Dragoljuba Mihailovića redovno dodaju epitet „zločinac“, da bi apostrofirali ratne zločine za koje su bili odgovorni odmetnuti četnički komandanti ili, pak, one zločine koji su nastali kao osveta nekih četničkih jedinica za zverstva prethodno počinjena nad srpskim stanovništvom ili nad pripadnicima kraljevske vojske. Tih i takvih zločina je, kao što reče mitropolit Joanikije, nesumnjivo bilo.
Pritom, za najveći broj tih četničkih zločina znamo, s obzirom da su ih komunistički istoričari marljivo i detaljno popisali. No ukoliko iz pomenutih razloga generalu Mihailoviću neizostavno „prišivaju“ pomenuti epitet (iako u velikom broju slučajeva on nije imao kontrolu nad komandantima čije su jedinice počinile ratne zločine), iz kog razloga taj isti epitet ne dodaju uz ime Josipa Broza, budući da je nesporno da su i neki partizanski komandanti i njihove jedinice činili masovne zločine nad civilnim stanovništvom, i to sa Titovim znanjem? To što im za pomenute zločine, zbog razloga ideološke prirode, nije suđeno, ne čini ih ništa manje zločincima, naprotiv – upravo zbog istorijske pravde kao takvi treba da budu jasno označeni.
Dodajmo tome da posle sovjetskog izgona nacifašista sa ovih prostora nije bilo zabeleženih zločina počinjenih od strane pripadnikâ Ravnogorskog pokreta otpora, dok je Brozova OZNA nakon završenih ratnih dejstava protiv nacista na teritoriji Srbije pobila na desetine hiljada ideološki nepodobnih građana po principu prekog suda (državna komisija, pod vođstvom istoričara Srđana Cvetkovića, je popisala oko 60 hiljada imena stradalih civila). Zar to nije – zbog obima, sistematičnosti i ideološkog motiva – jedan od najtežih zločina protiv čovečnosti na Balkanu za koji niko nikad nije odgovarao? Pitamo se: da li je upravo na to mislio vladika Metodije kada je naveo genocid koji je Titov režim sproveo nad Srbima?
Primetimo još nešto veoma zanimljivo. U domenu negativnih termina i krajnje nedoslednosti u njihovom korišćenju od strane krugova koji su žestoko reagovali na besedu vladike Metodija, postoji nešto što se van svake sumnje može primeniti na Broza, a ni u kom slučaju na Mihailovića, ali se kao takvo nikada ne ističe.
Naime, ukoliko je sve vreme vladavine Josipa Broza Tita u socijalističkoj Jugoslaviji postojao: a) strogo jednopartijski sistem, b) apsolutni medijski monopol, v) hapšenje građana zbog verbalnog delikta i g) doživotna vladavina jednog čoveka čiji autoritet nije bilo dozvoljeno dovesti u pitanje; otkuda to da pripadnici levo-liberalnih intelektualnih krugova Tita nikad ne imenuju epitetom „diktator“? Ako, kojim slučajem, smatraju da gornji parametri ne ukazuju na diktaturu, neka nam onda objasne šta bi diktatura bila. Pri svemu tome, najzanimljivije je to da Slobodana Miloševića solidan deo njih karakteriše diktatorom, iako su za vreme njegove vladavine postojali: a) višepartijski sistem, b) opozicioni mediji, v) sloboda govora i g) smena na predsedničkim izborima (što sve zajedno govori da se njegov režim vladavine ni u kom slučaju ne može nazvati diktatorskim, iako jeste bio autoritaran). Čudna neka logika, zar ne?
Ukoliko istrajemo na metodološkoj doslednosti u korišćenju terminologije, onda ćemo istrajati i na drugim poljima, gde je dovoljno samo uključiti mozak i biti istrajan u pitanjima i potonjim zahtevima. Primera radi, pošto se u Srbiji uporno ističe da takozvana Kuća cveća mora da se sačuva iz istorijskih razloga jer je ona, tobože, „deo srpske istorije“, onda hajde da u ime očuvanja naše istorije oko pomenutog toponima zahtevamo podizanje kamenih ploča na kojima će biti uklesana imena i prezimena svih do sada popisanih civila koji su u Beogradu stradali od strane Brozovog režima i njegove tajne službe neposredno posle izgona nacifašista iz Srbije. Jer i to je deo naše istorije – i to one koju moramo po svaku cenu sačuvati od zaborava (ako ništa, makar da se ugledamo na Sloveniju u tom pogledu). Pritom, pošto se stalno ističe i turistički značaj pomenutog toponima, biće to jedinstvena prilika da ceo svet sazna za ogromno stradanja srpskog naroda ne samo od nacizma, već i od komunizma.
A kada smo već kod totalitarnih ideologija kakve su nacizam i komunizam… Da li će nam neko konačno objasniti zašto se na ovim prostorima i dalje isključivo pominje borba protiv fašizma, a ne i borba protiv nacizma (iliti nacional-socijalizma, kako god želite)? Zar najveći krvnici srpskog naroda u Drugom svetskom ratu nisu bili upravo nemački nacisti i hrvatske ustaše, kao i ostali njihovi balkanski sateliti? Da li u stalnom naglašavanju antifašizma i izbegavanju apostrofiranja antinacizma postoji neki poseban motiv? Pri svemu tome, primetimo i to da oni „antifašisti“ (koji, istovremeno, nisu i antikomunisti) generalu Mihailoviću redovno spočitavaju izdaju države i kolaboraciju sa Nemcima, a sve ove godine lagodno provode uglavnom u beogradskom „krugu dvojke“ dok je Kosovo i Metohija okupirani deo srpske teritorije. Kakav je onda njihov stav prema okupaciji Kosova i Metohije? Ako smatraju da Kosovo i Metohija nije deo Srbije, onda su upravo oni izdajnici i kolaboracionisti, a ne general Dragoljub Mihailović, koji nikad nije pristao na čin okupacije ni jednog jedinog pedlja Kraljevine. A ako Kosovo i Metohiju smatraju integralnim delom Srbije, ali se zalažu da treba sačekati povoljnije geopolitičke okolnosti da taj deo teritorije povratimo pod svoj suverenitet uz pomoć saveznika, onda sleduju upravo rasuđivanju i taktici generala Mihailovića, te prema njemu treba da imaju makar elementarno poštovanje.
Pred srpskim istoričarima X, Y i Z generacije i dalje ostaje zadatak da temeljno, nepristrasno, sine ira et studio, pruže celovitu sliku o događajima i ličnostima Drugog svetskog rata na Balkanu.
Neki od njih su, u meri svojih snaga i kompetencija, solidan deo tog posla uradili – naučnici kakvi su Bojan Dimitrijević, Kosta Nikolić, Čedomir Antić, Srđan Cvetković, Miloš Timotijević i Nemanja Dević su, svaki na svoj način, dali nemerljiv doprinos na ovom polju [mišljenja sam da spisku zaslužnih definitivno treba dodati i Miloslava Samardžića, iako nije istoričar po vokaciji, budući da je dao značajan doprinos pronalasku i objavljivanju velikog broja važnih istorijskih dokumenata]. No ogroman posao tek predstoji – nije zgoreg podsetiti da relevantne istorijske arhive još uvek nisu u potpunosti otvorene, a ostaje i pitanje istraživanja koliko je arhivske građe Jugoslovenske vojske u otadžbini uništeno neposredno posle rata od strane komunista.
Bez utvrđivanja celovite istine na ovom polju (uz podršku svih mislećih ljudi našeg društva) stalno ćemo se vraćati na teme i dileme koje su davno trebale biti razrešene. U kojoj meri će pomenuti zadatak biti izvršen i koja od pomenutih generacija istoričara će u tome dati najveći doprinos, to već zna samo Gospod Bog. No ono što je sigurno jeste da se taj zadatak izvršiti mora. Na to nas, po ko zna koji put, podsećaju i srpski mitropoliti.
Uoči Vidovdana, leta Gospodnjeg 2025.
Prezviter dr Oliver Subotić
