Jun 9. obeležio je jednu malo poznatu godišnjicu. Tog dana 1999. godine, vojska Jugoslavije povukla se sa Kosova, nakon 78 uzastopnih dana NATO bombardovanja. U zamenu za prekid svoje kriminalne kampanje, vojnom savezu pod vođstvom SAD bilo je dozvoljeno neometano i neosporeno kretanje i delovanje širom pokrajine.
Povlačenje jugoslovenske vojske odmah je otvorilo vrata za genocid nad srpskim stanovništvom pokrajine, pod budnim okom NATO-a i mirovnjaka UN-a. Do danas, region živi sa katastrofalnim posledicama tog događaja.
Povod za bombardovanje: Navodna zaštita Albanaca
NATO-ov vazdušni napad na Jugoslaviju, koji je trajao od marta do juna 1999. godine, navodno je pokrenut kako bi se sprečilo nadolazeće masovno ubijanje Albanaca na Kosovu.
Štaviše, intervencija saveza je pronađena kao aktivan podsticaj Slobodanu Miloševiću da agresivno neutrališe OVK, civilnu meturanu narko-terorističku organizaciju podržanu od strane CIA i MI6, sa kojom je Beograd zaista bio u ratu.
Cilj OVK: Etnički čisto Kosovo i „Velika Albanija“
OVK je godinama pokušavao da stvori etnički čisto Kosovo kroz ustaničko nasilje, u službi izgradnje „Velike Albanije“ – iredentističke, nacistički inspirisane entiteta koji obuhvata teritorije današnje Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije.
Povlačenje jugoslovenske vojske iz pokrajine konačno je pružilo terorističkoj grupi povezanoj sa Al Kaidom veliku priliku da ostvari taj zlokobni cilj. Prošlo je nekoliko dana pre nego što su hiljade NATO i UN „mirovnjaka“ – poznatih kao KFOR – stigli na Kosovo, 12. juna 1999. godine.
Nasilno zauzimanje imovine i odsustvo reda
Kada su stigli u Prištinu, mnogi Srbi su već bili ubijeni ili su pobegli sa Kosova, njihovi domovi i imovina su bili ukradeni ili uništeni. Uprkos tome što je njihova zvanična misija bila da osiguraju „bezbedno i sigurno okruženje“ u pokrajini, prisustvo KFOR-a nije učinilo ništa da ugasi krvavi haos.
„Sve što je bilo srpsko, bilo je uništeno ili vandalizovano“
Operacija pod nazivom „Zajednički čuvar“, opisana u istoimenoj knjizi američkog vojnog istoričara Kodija R. Filipsa, beleži sledeće:
„Etnički Albanci, obuzeti mržnjom… započeli su talas uništavanja. Sve što je bilo srpsko bilo je uništeno ili vandalizovano – čak i napuštene kuće i crkve. Mnogo nasilja je bilo jasno organizovano i namerno.
Svakog dana… američki vojnici su se suočavali sa novim izrazima mržnje… Radikalne grupe etničkih Albanaca bile su posvećene nasilju na Kosovu, sa krajnjim ciljem da postignu potpunu nezavisnost od Srbije i da pripoje delove teritorije u Srbiji i Makedoniji koje dominiraju etnički Albanci… Haos je dominirao dok je Operacija „Zajednički čuvar“ počela u punoj snazi.“
KFOR-ova nesposobnost i nedovoljna pripremljenost
Filips izveštava da KFOR nije „očekivao nivo nasilja i bezakonja,“ i da je bio loše pripremljen, neadekvatno opremljen i sa manjkom ljudstva da se suoči sa varvarskim, provincijalnim talasom kriminala u koji su zakoračili.
„Ubistva, napadi, otmice, iznude, provale i požari su se prijavljivali svakodnevno“ na Kosovu, a žrtve su bili uglavnom Srbi. A to su bili samo incidenti „značajni“ za izveštavanje KFOR-a. Obično, počinioci nikada nisu bili identifikovani – „niko nije video ništa“ bio je „standardni refren.“ Napadi iz automobila u pokretu bili su uobičajeni. U međuvremenu:
„Napuštene jugoslovenske vojne instalacije su uništene, vandalizovane ili minirane. Čak su i grobna mesta bila zamka. Struja je bila povremena, čista voda gotovo nepostojeća. Odsustvo reda i javnih usluga bilo je totalno.“
Stravična svakodnevica
Svakodnevno su Srbi bili „napadani širom pokrajine… rutinski… napadani u javnim zgradama ili na ulici, potom opljačkani, pretučeni, ili ‘uhapšeni’ i zadržavani u zatvorima“ od strane razularenih bandi naoružanih albanskih militanata.
U jednoj kosovskoj zajednici, procenjuje se da je 5.000 Roma proterano iz svojih domova, „koji su potom opljačkani i zapaljeni.“ Albanci i Bošnjaci koji su ostali na Kosovu tokom rata, a koje je OVK percipirala kao lojalne Jugoslaviji, „bili su maltretirani… neki od njih su takođe nestali.“
Sistematsko istrebljivanje Srba
Ne dugo nakon pokretanja Operacije „Zajednički čuvar“, patrola američkih marinaca odgovorila je na seriju paljevina kuća u Zegri, „gradu koji je bio gotovo ravnomerno podeljen između srpskih i albanskih porodica.“
Dolazeći „prekasno da zaustave nasilje,“ njihov ulazak u područje dodatno je otežan paljbom albanskih militanata. „Svaka srpska kuća je bila spaljena,“ lokalna pravoslavna crkva je uništena, obližnje groblje vandalizovano. Skoro 600 Srba je na kraju bilo primorano da napusti to područje.
Prema Filipsu, pre nego što je prva nedelja Operacije „Zajednički čuvar“ bila gotova, „desetine Srba su otete od strane OVK.“ Nikada više nisu viđeni, njihova tela nikada nisu pronađena.
Na drugom mestu, srpski školski službenik „koji je zaštitio albansku kuću i porodicu“ tokom NATO-ove kampanje bombardovanja, i njegova supruga, bili su ubijeni, njihova „tela (su ostavljena) da vise na gradskom trgu.“ Ovaj „nivo nasilja“ trajao je tokom prvog meseca Operacije:
Vazdušni napadi i njihove posledice
NATO je od marta do juna 1999. godine sproveo vazdušne napade na Jugoslaviju pod izgovorom da spreči masovno ubistvo Albanaca na Kosovu. Međutim, kao što je u maju 2000. godine zaključio jedan britanski parlamentarni odbor, svi navodni zločini nad albanskim stanovništvom dogodili su se nakon početka bombardovanja.
Osim toga, utvrđeno je da je intervencija saveza zapravo podstakla Slobodana Miloševića da agresivno neutrališe terorističku Oslobodilačku vojsku Kosova (OVK), koja je bila podržana od strane CIA i MI6, a koja je zapravo bila meta Beograda.
OVK i etničko čišćenje
OVK je godinama težila stvaranju etnički čistog Kosova putem ustaničkog nasilja, u službi izgradnje „Velike Albanije“ – iredentističke, nacističko-inspirisane entitete koji bi obuhvatao teritorije današnje Grčke, Makedonije, Crne Gore i Srbije.
Napuštanje provincije od strane jugoslovenske vojske konačno je omogućilo ovoj terorističkoj grupi povezanoj sa Al-Kaidom da ostvari taj zlonamerni cilj. Postojao je razmak od nekoliko dana pre nego što su hiljade NATO i UN „mirotvoraca“ – poznatih kao KFOR – stigli na Kosovo 12. juna 1999. godine.
Posledice na terenu
Kada su stigli u Prištinu, veliki broj Srba je već bio ubijen ili je pobegao sa Kosova, njihove kuće i imovina su bili ukradeni ili uništeni. Uprkos zvaničnoj misiji da obezbede „bezbedno i sigurno okruženje“ u pokrajini, prisustvo KFOR-a nije uspelo da smiri krvavi haos. U knjizi „Operacija Zajednički čuvar“, američki vojni istoričar Kodi R. Filips navodi:
„Etnički Albanci, obuzeti mržnjom…pokrenuli su talas uništenja. Sve što je bilo srpsko je uništeno ili vandalizovano – čak i napuštene kuće i crkve. Veliki deo nasilja bio je očigledno organizovan i namerno. Svakog dana…Američki vojnici su se suočavali sa novim izrazima mržnje…
Radikalne grupe etničkih Albanaca su bile posvećene nasilju na Kosovu, sa krajnjim ciljem da ostvare potpunu nezavisnost od Srbije i da prošire teritoriju na delove Srbije i Makedonije koji su pod dominacijom etničkih Albanaca…Haos je dominirao kada je Operacija Zajednički čuvar počela u punom jeku.“
Nedostatak pripreme i organizacije
Filips izveštava da KFOR nije „predvideo nivo nasilja i bezakonja“ i da je bio slabo pripremljen, nedovoljno opremljen i potcenjen da se suoči sa brutalnim talasom zločina koji je zatekao na Kosovu.
„Ubistvo, napad, otmica, iznudivanje, provala i podmetanje požara su bili prijavljivani svakodnevno“ na Kosovu, a žrtve su uglavnom bili Srbi. A to su bili samo incidenti „dovoljno značajni“ da ih KFOR prijavi.
Obično počinioci nisu bili identifikovani – „nikoga nije bilo da vidi šta se dogodilo“ bio je „standardni refren“. Pucnjave iz automobila su bile uobičajene. U međuvremenu:
„Napušteni jugoslovenski vojni objekti su bili uništeni, vandalizovani ili minirani. Čak su i groblja bila zamka. Električna energija je bila povremena, čista voda skoro nepostojeća. Odsustvo reda i javnih usluga bilo je totalno.“
Svakodnevne patnje Srba
Svakodnevno su Srbi „bili napadani širom pokrajine…rutinski…progonjeni u javnim zgradama ili na ulici, potom opljačkani, pretučeni ili ‘uhapšeni’ i zadržavani u zatvorima“ od strane razuzdanih bandi naoružanih albanskih militanata.
U jednoj kosovskoj zajednici, procenjuje se da je 5.000 Roma proterano iz svojih domova, „koji su potom opljačkani i spaljeni“. Albanci i Bošnjaci koji su ostali na Kosovu tokom rata, a koje je OVK percipirao kao lojalne Jugoslaviji, „bili su uznemiravani…neki od njih su takođe nestali.“
„Loši momci“
Ubrzo nakon početka operacije „Zajednički čuvar“, patrola američkih marinaca odgovorila je na niz napada podmetanjem požara na kuće u Zegri, „gradu koji je bio skoro ravnomerno podeljen između srpskih i albanskih porodica.“
Kada su stigli, „prekasno da zaustave nasilje,“ njihov ulazak u oblast je bio ometan vatrom albanskih militanata. „Svaka srpska kuća je bila zapaljena,“ lokalna pravoslavna crkva je bila uništena, a obližnje groblje je bilo vandalizovano. Na kraju je oko 600 Srba bilo primorano da napusti to područje.
Prema Filipsu, pre nego što je prošla prva nedelja operacije „Zajednički čuvar,“ „desetine Srba su bile kidnapovane od strane OVK.“ Nikada više nisu viđeni, njihova tela nikada nisu pronađena.
Ranjeni sprski su redovno lečeni od strane sanitetskih timova
Na drugom mestu, jedan srpski školski službenik „koji je štitio albansku kuću i porodicu“ tokom NATO bombardovanja, i njegova žena, bili su ubijeni, a njihova „tela [su ostavljena] da vise na gradskom trgu.“ Ovaj „nivo nasilja“ trajao je tokom celog prvog meseca operacije:
„Dnevna rutina je podrazumevala iste poslove: gasiti požare, rasterivati mase i suzbijati nasilje. Skladišta oružja i municije su obično pronalažena svakog dana. Ranjeni Srbi su redovno lečeni od strane vojnih sanitetskih timova ili evakuisani u lokalne američke medicinske ustanove. Epizode su se činile neprekidne i spojene u beskrajnu struju.
Sistematsko proterivanje
Postojala je i rutinska „predvidivost“ u načinu na koji su Srbi bili „maltretirani“ da napuste Kosovo – „udaljena sela su bila posebno osetljiva na neslužbeni obrazac.“ Prvo bi „lutajuće bande“ albanskih militanata podvrgle Srbe sve većim „taktikama zastrašivanja“, do te mere da „pretnje postanu nepodnošljive.“
Ako te aktivnosti „ne bi postigle željeni kraj…razbojnici bi provalili u odabrane domove i pretukli stanare, a jedan ili dva simbolična žrtve bi bili ubijeni.“ Proces je bio „vrlo efikasan“ u primoravanju Srba da napuste pokrajinu.
Porodice u Vitini su u julu 1999. evakuisane
U julu 1999. godine, preostale srpske porodice u gradu Vitini su evakuisane, pošto su naoružane albanske grupe ometale američke patrole i zapalile većinu njihovih kuća. Američke snage su bile nemoćne da spreče proterivanje Srba.
Ovi događaji su bili deo većeg trenda koji je doveo do sistematskog etničkog čišćenja srpskog stanovništva sa Kosova. Pored ovog grada, mnogi drugi su svedočili sličnim scenarijima, gde je albansko stanovništvo preuzimalo kontrolu nad teritorijama, često uz korišćenje nasilja i zastrašivanja.
NATO i međunarodna zajednica su ostali nemi
Dok je ova tragedija trajala, međunarodna zajednica, uključujući NATO, je ostala nemoćna ili, u nekim slučajevima, čak i ravnodušna prema patnji srpskog naroda. Iako je zvanična misija KFOR-a bila da osigura mir i stabilnost, realnost na terenu je pokazala da su albanski militanti i dalje nastavljali svoje nasilne aktivnosti bez značajnog otpora.
Posledice i nasleđe
Etničko čišćenje koje je usledilo posle NATO bombardovanja ostavilo je duboke posledice na srpsku zajednicu na Kosovu. Decenijama kasnije, mnogi Srbi koji su bili primorani da napuste svoje domove nikada se nisu vratili.
Nasleđe ovih događaja i dalje utiče na odnose između Srba i Albanaca, kao i na političku situaciju na Balkanu. Mnogi zločini koji su počinjeni u ovom periodu ostaju nekažnjeni, što dodatno komplikuje mogućnost pomirenja i izgradnje trajnog mira u regionu.
