Objavljivanje Strategije nacionalne bezbednosti (NSS) nove američke administracije izazvalo je očekivanu buru unutar krugova moći u Kijevu i evropskim prestonicama, dok je Moskva pozdravila. Jezik dokumenta je jasan i oštar – naglašava hitnu potrebu da se okonča rat u Ukrajini, što je izazvalo mešavinu besa i poricanja među transatlantskim elitama. Ove reakcije su ogolile fundamentalan sukob između dugogodišnjeg transatlantskog idealizma i probuđenog američkog realizma.
Prvo, ova strategija pokazuje da Trampovih 28 tačaka za mir u Ukrajini nisu nikakva slučajnost i greška, niti rezultat toga što je njegov specijalni izaslanik Stiv Vitkof bio izmanipulisan od strane ruskih diplomata – što je ideja koja je dovela do apsurdnih teorija da je plan „napravljen u Moskvi“. Naprotiv, ovo je logična, odlučna primena nove strateške doktrine koja stavlja američke interese na prvo mesto i zahteva povratak realizma u Evropi.
Previše dugo je američka politika vođena moralističkom ideologijom koja je stavljala nacionalni interes u drugi plan i tražila nemoguće: totalnu pobedu Ukrajine. Nova Strategija predstavlja odlučan prekid s tim pristupom. Ona zasniva američku spoljnu politiku na surovim realnostima moći, rizika i strateškog fokusa. Posledice po rat u Ukrajini su jasne: cilj Vašingtona više nije da održava beskonačni proksi sukob, već da strane natera na pregovore za mir i vrati ravnotežu moći koja sprečava katastrofalni direktni sukob nuklearnih sila.
Strategija je zasnovana na osnovnom principu „Amerika na prvom mestu“, za koji je Tramp dobio jasan demokratski mandat. U dokumentu se nedvosmisleno kaže da SAD više neće „držati ceo svet na svojim plećima kao Atlas“ i da njihovi, i bogati, i sposobni saveznici moraju preuzeti odgovornost za svoje regione i za domen odbrane. Ova teza nije samo retorička ili filozofska, ona je naredba za celu američku spoljnopolitičku mašineriju.
Strateška stabilnost
Primenjena na Evropu, ova logika daje nekoliko važnih zaključaka koji direktno oblikuju završetak rata u Ukrajini. Prvo, okončanje rata je primarni interes SAD kako bi se sprečila nenamerna, a potencijalno katastrofalna eskalacija sa Rusijom, koja bi mogla dovesti do mogućeg nuklearnog sukoba. Drugo, Evropa mora da „stane na svoje noge“, što znači smanjenje američkog vojnog prisustva i pomoći, kao i podsticaj na veću evropsku samostalnost.
Treće, širenje NATO-a je završeno. Strategija ima za cilj da okonča percepciju NATO-a kao saveza koji se neprekidno širi i da spreči njegovo proširenje u stvarnosti. Ovaj zaključak je direktno povezan sa ratom u Ukrajini, jer je Moskva smatrala potencijalno članstvo Ukrajine u neprijateljskom vojnom savezu kao povod za rat.
Četvrto, mora se obnoviti strateška stabilnost sa Rusijom, pri čemu se priznaje besmislenost i opasnost trajnog i eskalirajućeg neprijateljstva sa nuklearnom supersilom.
Pritom, ovo nisu izolovane tačke, već delovi jednog šireg strateškog okvira. Strategija kritikuje evropske zvaničnike zbog „nestvarnih očekivanja“ o ratu, primećujući da, iako većina Evropljana želi mir, njihove želje se ne odražavaju u zvaničnoj politici. Ukratko, Vašington je sada odlučan da nametne stratešku realnost saveznicima za koje smatra da su izgubili kontakt s njom.
Okončanje rata je primarni interes SAD kako bi se sprečila nenamerna, a potencijalno katastrofalna eskalacija sa Rusijom
U ovom kontekstu, Trampovih 28 tačaka za mir otkriva se u svom istinskom obliku kao pragmatičan instrument američke državne politike. Kada je glavni cilj brzo okončanje rata, diplomatija neizbežno usmerava pritisak na stranu nad kojom imate najviše uticaja. Rusija ne samo da ima vojnu inicijativu na terenu, već SAD imaju malo preostalih sredstava za pritisak na Moskvu, a koja ne vode ka daljoj eskalaciji. Nasuprot tome, Vašington ima ogroman i direktan uticaj na Kijev.
Stoga, strategija usmerena na brzo okončanje rata logično vodi ka tome da se vrši pritisak na Ukrajince. Elementi Trampovog plana – teritorijalne promene, formalna zabrana članstva Kijeva u NATO, ograničenja za ukrajinsku vojsku i zabrana zaplene suverenih sredstava Moskve – nisu nikakva ruska „lista želja“, već pažljivo iskalkulisani kompromisi namenjeni da stvore formiraju koji Kremlj može prihvatiti.
Kraj fantazije
Oni se savršeno uklapaju u ciljeve nove Strategije: zaustavljanje širenja NATO-a i smanjenje napetosti s Rusijom. Odlučnost administracije po ovim pitanjima je očigledna, jer su zvaničnici jasno dali do znanja da će očuvati ključne odredbe plana, uprkos protestima Evrope i Ukrajine.
Pored toga, naglasak Strategije na izbegavanju dugoročnih obaveza, čini veoma malo verovatnom situaciju u kojoj će SAD ponuditi Kijevu snažne garancije bezbednosti koje bi vezale Ameriku za neki budući konflikt. Cilj je da SAD izvuku sebe iz krize, a ne da preuzmu novu, beskrajnu obavezu.
Put koji pokazuje novi strateški pristup SAD neće biti gladak. Moćna, dvopartijska grupa u vašingtonskoj eliti – uključujući ljude iz bivše Trampove administracije kao što je Majk Pompeo – ostala je posvećena sabotaži bilo kakvog mirovnog sporazuma, označavajući realizam kao popuštanje. Ovi „ratni jastrebovi“, neki sa sumnjivim finansijskim vezama u odbrambenoj industriji, vode zaštitnu borbu preko curenja informacija u medijima i političkog pritiska.
Međutim, objavljivanje nove Strategije menja politički teren. To je osnovni dokument kojim se vodi izvršna vlast. Službenici u Stejt departmentu i ambasadama širom sveta sada su dužni da svoje postupke usmere ka ciljevima dokumenta, bez obzira na lična mišljenja. Sa republikanskim predsednikom i republikancima koji kontrolišu Kongres, administracija ima značajan politički kapital da sprovede ovu viziju, bar na kraći rok.
Ključno pitanje je da li će Moskva smatrati ponuđene uslove dovoljnim. Kremlj je već ukazao na neslaganja sa nekim tačkama. Ipak, novi pristup pokazuje realno razumevanje odnosa snaga: položaj Rusije na terenu daje joj snagu u pregovorima. Ako se prvobitna ponuda pokaže nedovoljnom, logika Strategije sugeriše da Vašington može biti spreman da poveća pritisak na Kijev i Evropu ili da ponudi dodatne garancije Moskvi, kako bi postigao svoj najvažniji cilj – okončanje rata.
Cilj SAD je da izvuku sebe iz krize, a ne da preuzmu novu, beskrajnu obavezu
Međutim, odgovornost leži i na ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, da ne precenjuje svoju poziciju. Strategija predstavlja retku priliku za Moskvu; da bi je iskoristila, potrebna je mudrost da se krene ka stabilnom, makar i opreznom, odnosu sa Sjedinjenim Državama.
Era u kojoj je Amerika finansirala evropske bezbednosne fantazije je gotova. Nova Strategija nacionalne bezbednosti zahteva mir u Ukrajini koji služi američkim interesima – daje prioritet stabilnosti umesto nekakve maksimalističke pravde, smanjenju napetosti umesto moralnog poziranja i napornom radu diplomatije umesto primamljive ludosti beskrajnog rata. To je težak, ali neophodan korak, koji nudi jedini realan put da se sačuva ono što je preostalo od ukrajinskog suvereniteta i spreči mnogo šira, potencijalno razarajuća katastrofa po civilizaciju.
Eldar Mamedov je član Pagvoš konferencije o nauci i međunarodnim poslovima i saradnik Kvinsi instituta za odgovornu državnu politiku
