“Republika Srpska bira između opstanka i nestanka”avakve i slične dramatične parole mogu se ovih dana čuti i videti širom Republike Srpske, i to u taboru vlasti i opozicije. Kampanja je puna velikih reči, velikih obećanja i velikih optužbi, ali je sve to suštinski, samo dim koji prikriva činjenicu da se najvažnije već dogodilo, i to mimo izbora, mimo naroda i mimo institucija.
I to prihvatanjem, primenom i normalizacijom brojnih nelegitimnih odluka visokog predstavnika Kristijana Šmita. Nelegitimnih u punom smislu reči: čovek koji sebe naziva visokim predstavnikom nikada nije dobio mandat Saveta bezbednosti UN, što ga čini političkim instrumentom, a ne međunarodnim arbitorom.
Ono što je još dramatičnije jeste činjenica da je aktuelno rukovodstvo Republike Srpske, na čelu sa do juče neprikosnovenim Miloradom Dodikom — čovekom koji je posle naglog „pranja“ biografije i ukidanja sankcija Zapada (suma će ostati nekom drugom da je izgovori) ponovo zagrlio „međunarodne partnere“ — u praksi prenelo ogroman broj nadležnosti sa nivoa Banjaluke na nivo zajedničkih institucija u Sarajevu.
To je onaj tihi, dugi politički zemljotres koji je otvorio vrata unitarizaciji BiH i predaji entitetskih ingerencija. Kažu da istorija ne poznaje prazan prostor; ono što jedan ne brani drugi preuzme. Banjaluka je prestala da brani, a Sarajevo je počelo da uzima. U poslednjih dvadeset godina, pod pritiskom, ucenama, „dobrovoljno“ ili pod aktima visokih predstavnika, Republika Srpska ostala je bez najvažnijih poluga državnosti.
Ukidanje Vojske Republike Srpske i formirane Oružanih snage BiH svakako je najbolniji prenos nadležnosti u istoriji postdejtonske BiH.
Banjaluka je takođe izgubila kontrolu nad bezbednosno-obaveštajnim sektorom.
Uspostavljeni je Sud BiH i Tužilaštvo BiH sa proširenom nadležnošću. Entitetsko pravosuđe praktično stavljeno pod sarajevski kišobran.
Formiranjem Uprave za indirektno oporezivanje i PDV , akcize i carine više nisu u rukama RS prihodi zavise od „raspodele“.
Monetarna politika je potpuno na državnom nivou i pod međunarodnom kontrolom.
Republika Srpska izgubila je kontrolu nad granicama.
Od komunikacija, preko visokog obrazovanja do akreditacija — brojne nadležnosti su „tiho“ prenete na državni nivo.
Simbolički ali značajan ustupak, državni JMBG koji je zamenio entitetske registre.
Sve ovo nije nastalo preko noći, već kao rezultat sistemskog procesa u kome su, na jednoj strani, visoki predstavnici beskrajno širili svoj mandat, a na drugoj — domaći politički akteri pristajali na ono što je po Dejtonu bilo nedodirljivo.
U trenutku kada su vojska, obaveštajna služba, sudstvo, porezi i granice već prešli u ruke Sarajeva, jedini preostali prostor za nadmetanje je preko potrebno jedinstvo naroda u odbrani Republike Srpske nastale ne samo kao želje srpskog naroda da ima državotvornu autonomiju u BiH već kao odbrana od repriznog scenarija iz dva svetska rata.
Uznemiravanje naroda, širenje laži, raspurivanje mržnje i straha, dizanje temperature do tačke ključanja sve je to postalo deo političkog arsenala. Ali to ne menja suštinu: nadležnosti koje su određivale Dejtonsku Republiku Srpsku više nisu u njenim rukama.
Zato koliko god zvučalo patetično, parola koja kruži Banjalukom i Trebinjem nije daleko od istine:
„Republika Srpska bira između opstanka i nestanka.“
Samo što se taj izbor ne rešava samo na biralištima.
On je već pao na dokumente koje su u tišini potpisivali političari, nametali visoki predstavnici, a aplaudirale ambasade.
Na kraju ostaje pitanje koje niko ne sme da postavi naglas:
Da li postoji put nazad?
Pravni gotovo nikakav.
Politički — zavisi od hrabrosti.
Geopolitički — od trenutka koji Balkan uvek iznenada donese.
Jasno je samo jedno: ako Republika Srpska želi da opstane u onom obliku u kom je rođena u Dejtonu, moraće da se vrati iz kampanjskih parola u svet institucija, zakona i realne politike. A to je uvek bolnije i sporije od mitinga.
Do tada, izbori će biti samo paravan ili izgovor ali ne i odgovor.
Mišo Vujović
