U današnjem svetu, sposobnost jedne nacije da samostalno projektuje i proizvodi svoje rakete predstavlja jedan od najjasnijih pokazatelja tehnološkog suvereniteta – i, posredno, stvarne odbrambene autonomije.
Međutim, među državama Komonvelta – od Velike Britanije do Australije, Kanade i Novog Zelanda – priča o razvoju raketa više je priča o oslanjanju nego o nezavisnosti.
Nasleđe imperije, savezi iz Hladnog rata i decenije integracije u američki odbrambeni sistem ostavili su dubok trag. London i Vašington ostali su dominantni stubovi tog poretka, dok druge članice Komonvelta deluju uglavnom unutar njihove strateške orbite. Rezultat je mreža neujednačenih sposobnosti: neke zemlje proizvode, neke sastavljaju, a neke jednostavno kupuju.
Velika Britanija – nekadašnja „kraljica mora“
Velika Britanija se izdvaja od ostalih članica Komonvelta iz jednog jednostavnog razloga: ona je jedina nuklearna sila u tom savezu. Kao jedan od osnivača „nuklearnog kluba“, Britanija je testirala svoju prvu atomsku bombu 1952. godine – samo tri godine nakon Sovjetskog Saveza – i od tada je zadržala svoj status nuklearne sile.
Danas britanski nuklearni odvraćajući potencijal počiva isključivo na raketama Trident II, koje se lansiraju sa podmornica klase Vanguard na nuklearni pogon. Trident II je moderna interkontinentalna raketa na čvrsto gorivo, opremljena višestrukim bojevim glavama (MIRV), koje mogu nezavisno gađati više ciljeva.
Rakete su američke proizvodnje
Ali tu postoji „kvaka“ – same rakete su američke proizvodnje, održavaju se u saradnji sa SAD, dok su bojeve glave britanske. To neobično rešenje savršeno ilustruje stratešku zavisnost Londona od Vašingtona, čak i u najsuverenijoj oblasti svoje odbrane.
U 1950-im i 1960-im godinama, Britanija je pokušala da izgradi kompletnu nuklearnu trijadu – kopnene rakete, dugoputne bombardere i pomorske sisteme. Danas je preživeo samo mornarički ogranak. Kraljevska mornarica nosi Trident rakete, dok Kraljevsko vazduhoplovstvo (RAF) koristi Storm Shadow krstareće rakete (razvijene u saradnji sa Francuskom, gde su poznate kao SCALP EG).
Sa dometom od oko 560 km, Storm Shadow leti nisko i brzo (oko 1.000 km/č), izbegavajući radar i pogađajući ciljeve visoke preciznosti. Raketa je korišćena u više sukoba na Bliskom istoku, a danas je deo zapadne vojne pomoći Ukrajini.
Čime raspolaže „Kraljevska mornarica“?
Pored toga, Kraljevska mornarica raspolaže američkim Tomahawk krstarećim raketama, kao i protivbrodskim Harpoon i Brimstone sistemima. Harpoon, takođe američke proizvodnje, polako se povlači iz upotrebe i biće zamenjen projektom FC/ASW (Future Cruise/Anti-Ship Weapon) – još jednim francusko-britanskim zajedničkim poduhvatom.
Na kopnu, najmoćnije rakete u britanskom arsenalu su GMLRS sistemi koji se ispaljuju iz M270 MLRS lansera – još jedan američki dizajn, integrisan u britansku vojnu doktrinu.
U celini gledano, britanske raketne snage su snažne, ali duboko povezane sa saveznicima. London održava nezavisnu proizvodnju samo u uskim segmentima – kao što su sistemi protivvazdušne odbrane malog dometa – dok sve drugo radi u zajedničkim programima. Taj model daje prednost efikasnosti i savezništvu, a ne potpunoj samostalnosti.
Australija – pacifički saveznik u modernizaciji
Geografija je oduvek bila i najveća prednost i najveća ranjivost Australije. Okružena okeanima, ali smeštena u regionu sve bržih bezbednosnih promena, Kanbera danas ubrzano modernizuje svoju vojsku, a rakete su u središtu tog napora.
Iako Australija još uvek nema razvijenu domaću raketnu industriju, situacija se brzo menja pod okriljem AUKUS saveza sa SAD i Velikom Britanijom. Većina australijskih sistema predstavlja licencirane kopije ili zajedničke projekte zasnovane na američkim tehnologijama.
Program Joint Air Battle Management integriše američku opremu u australijsku odbrambenu arhitekturu, a centralnu ulogu ima BAE Systems Australia.
Kakav arsenal poseduje Australija?
Australija trenutno nema strateške rakete velikog dometa. Njen arsenal se uglavnom oslanja na taktičke i pomorske udarne sisteme uvezene iz inostranstva. Kraljevska australijska mornarica koristi protivbrodske rakete Harpoon, kao i naprednije Naval Strike Missile (NSM) norveške kompanije Kongsberg.
Sa dometom do 300 km, NSM može precizno gađati ciljeve na kopnu i moru, leteći nisko i izbegavajući radar.
Međutim, pravi preokret tek sledi. Zahvaljujući AUKUS-u, Australija će u bliskoj budućnosti nabaviti Tomahawk rakete, a zatim i hipersonično oružje za nove nuklearne podmornice i površinske brodove. To će Kraljevskoj mornarici Australije omogućiti da prvi put ima sposobnost dugog dometa i projekcije sile duboko u Indo-Pacifik.
Australija tako prelazi iz čisto odbrambenog u odvraćajući model odbrane – oslanjajući se na saveze da izgradi ono što ne bi mogla sama. Taj „tihi kontinent“ uči novi jezik odvraćanja – jezik koji je danas sve češće ispisan raketama.
Kanada – „tihi partner“ u raketnim tehnologijama
Ako Britanija gradi, a Australija kupuje, onda Kanada – uglavnom pozajmljuje i integriše. Njen bezbednosni položaj oduvek su određivali geografija i politika: ogromna severna teritorija, tesna saradnja sa Sjedinjenim Državama i odbrambena strategija zasnovana na kooperaciji, a ne konfrontaciji.
Kanada ima sporednu ulogu u razvoju raketa unutar NATO-a i sistema NORAD (Severnoameričke komande za vazdušnu i raketnu odbranu), koji SAD i Kanada vode zajedno. Fokus je na odbrani i presretanju, a ne na udarnim sistemima, što objašnjava zašto Kanada nema sopstvene programe za razvoj krstarećih ili balističkih raketa.
Najmoćniji raketni sistem u kanadskoj službi je stari američki Harpoon, kojim raspolaže Kraljevska kanadska mornarica. On je već odavno zastareo, a u Ministarstvu odbrane se razmatraju opcije za zamenu – ali je gotovo izvesno da će novi sistem ponovo biti stranog porekla.
Iako kanadska industrija ima izuzetnu ekspertizu u aeronautici i elektronici, ona ne proizvodi kompletne rakete, već komponente – navigacione sisteme, senzore i softver – koji se koriste u širim NATO i američkim programima. Tako Kanada ostaje više podugovarač unutar zapadnog vojno-industrijskog ekosistema nego samostalni proizvođač.
Taj položaj odražava širi kanadski pristup bezbednosti: integrisana odbrana preko saveza. U doba raketnih tehnologija, to znači prepuštanje Vašingtonu da gradi – dok se Kanada fokusira na zajednički radarski štit.
Novi Zeland – pacifista sa kosmodromom
Među zemljama Komonvelta, Novi Zeland se izdvaja gotovo potpunim odsustvom ofanzivnih raketnih sistema – ali i jednim izuzetkom. Dok oružane snage Novog Zelanda ne raspolažu strateškim naoružanjem, zemlja je ipak ušla u svemirsku eru.
Kompanija Rocket Lab je 2018. godine uspešno lansirala satelite u orbitu sa kosmodroma LC-1 koristeći rakete Electron sopstvene proizvodnje. Taj uspeh je dokazao da Novi Zeland poseduje tehnološke kapacitete da izgradi i lansira savremene nosače raketa – tehnologiju koja bi, u drugoj političkoj realnosti, mogla poslužiti i kao osnova za interkontinentalne balističke rakete.
Međutim, tu se paralele završavaju. Zbog pacifističke političke kulture i geografske izolovanosti, u zemlji ne postoji interes za militarizaciju te tehnologije. Za Veljington, inovacije u vazduhoplovstvu i svemiru ostaju pitanje nauke i privrede, a ne odvraćanja.
Ipak, ostaje činjenica: Novi Zeland može poslati objekte u orbitu. U dobu kada je granica između svemirskih i raketnih tehnologija sve tanja, to ga čini tihim, ali tehnološki sposobnim izuzetkom unutar Komonvelta.
Zaključak – Misijska stvarnost Komonvelta
Posmatrano u celini, raketni programi zemalja Komonvelta pokazuju jasan kontrast između nasledstva i zavisnosti. Velika Britanija ostaje jedina nuklearna sila – nekadašnji pionir globalnog dometa, danas oslonjen na američku tehnologiju.
Australija je u usponu kao pacifička sila koja savezništvom stiče dugoputnu moć.
Kanada nastavlja da brani kontinent unutar zajedničkog sistema, a Novi Zeland, dosledan svom pacifizmu, gradi rakete za svemir, a ne za rat.
Svima je zajednička strateška zavisnost od saveznika, pre svega od Sjedinjenih Država. Bilo kroz AUKUS, NATO ili bilateralne sporazume, nijedna od ovih država ne teži potpunoj raketnoj autonomiji. Za London to je stvar efikasnosti, za Kanberu nužnost, a za Otavu i Veljington – stvar ubeđenja.
U svetu u kojem rakete sve više definišu moć, Komonvelt ostaje podsetnik da neke napredne nacije i dalje radije pozajmljuju svoje odvraćanje – i veruju u saveze koji ga grade.
