Perfidnom propagandom abortusa, koji se ne smatra ubistvom već tzv. „planiranjem porodice“ u kojoj je jedno dete postalo norma, broj stanovništva na zapadu, ali i kod nas, drastično se smanjuje.
S druge strane, deca koja se rađaju odrastaju pod uticajem iskrivljenog sistema vrednosti i duha zabave, koji stvaraju jasno određen tip života, ponašanja i duhovnog doživljavanja sveta.
Ovakav uticaj na dečje duše može ugasiti njihovu maštu i emocije, čime se otvara put ka ozbiljnim mentalnim poremećajima, pa čak i duševnim bolestima.
Ekonomija je u savremenom svetu zahvatila i sebi potčinila praktično sve sfere ljudskog života. Čovek je postao u potpunosti zavisnik od hirova ekonomije, čiji osnovni pokretač predstavlja korist. Dugo vremena smo slušali reči „industrijalizacija zemlje“, odnosno potčinjavanje svih sfera našeg života zakonima ekonomije, od koje kao rezultat, čovek dobija sve moguće materijalne blagodati. No, dajući mu mnogo toga, industrijalizacija traži od čoveka takođe mnogo: njegovo vreme i neprestano ulaganje napora da bi se išlo u korak sa njim. Nekada je u našoj zemlji sredstva za razvoj ove ili one grane, iako iz džepova građana, ipak raspoređivala država. Sada se ta slika veoma izmenila i u neisplative grane ne žele da ulažu sredstva. Razvija se samo ona industrija koja donosi dobitak. Jedna od tih jeste i industrija zabave.
Logično, da bi u ovakvoj „industriji“ bilo prihoda, potrebna je sa jedne strane masovnost, a sa druge strane preobražaj svih sfera ljudskog života u zabavu i njena dostupnost svakom čoveku. I svi smo svedoci kako se naša deca već od malog uzrasta privikavaju, ne na rad, kao što je to bilo za sve vreme postojanja čovečanstva, nego ka „diskotekama“, zabavnim školskim programima i tome slično. Rad je prestao da bude svetinja, osnov i sadržaj čovečijeg života, a sredstvo zarađivanja novca postala je zabava, i to radi daljeg i što većeg ulaganja upravo u nju.
Zabava ima svojstvo da sve čini površnim, da lišava istinskog unutrašnjeg smisla onu sferu ljudskog života koje se dotakne. Ona sve pretvara u laku šalu, a svete, intimne strane ljudskog života u predmet ismevanja. Stoga su u svim vremenima ljudske istorije postojale sfere ljudskog života koje su se strogo čuvale od napada zabavnog pristupa, gde su zadržavali i kažnjavali sve one koji su prostačili, to jest, koji su unižavali, i doticali se prljavim rukama i dušom ka onome što se smatralo dragocenim za narod. Prirodno, oni ljudi koji su hteli da zarade kapital na zabavama, uvek su hteli da unište čuvare svetinja. Radi toga se nisu žalila sredstva, pa i danas se ne žale. Objekat napada na svakom mestu i svuda su postali Crkva koja je nosilac i čuvar duhovnih svetinja naroda, starije pokolenje koje je nosilac tradicije i životnog sklada, i država kao moćna struktura koja ustanovljuje i čuva određeni poredak u životu građana.
Postojanje svetinja u jednom narodu jeste objedinjavajući faktor narodnog života, a njihovo nepostojanje pretvara ljude u stado visoko razvijenih životinja sa odgovarajućim zakonom borbe za postojanje. Narod koji je lišen svetinje, kao što pokazuje istorija, iščezava. Svetinje imaju ogroman vaspitni značaj, a može se reći da je bez njih uopšte i nemoguće vaspitanje. Što više svetinja narod ima, time je on više čovečniji, i životno sposobniji. Takav narod je dugo vremena bio naš narod, pri čemu se i Rusija nazivala svetom, Bogu ustremljenom, jer je apsolutna svetost svojstvo Božije.
Posebno mesto u sistemu ljudskih dragocenosti pripada sferi supružanskih odnosa. Ta sfera, koja uzvodi čoveka ka Bogu, sa velikom pažnjom je bila poštovana u svim vremenima i u svim narodima, a pogotovo u Rusiji. Crkva i ruski narod su gledali na brak kao na najveću tajnu „da dva tela budu jedno, velika je ovo tajna“, kao na tajnu ljubavi, dubokog duhovnog jedinstva koje se spoljašnje projavljuje kroz supružansko sjedinjenje. Izvan braka to jedinstvo se pretvaralo u blato, neuzdržavanje pohote, u ono što se nazivalo mrskom rečju – blud. Bračna prevara se posmatrala ne drugačije, nego kao izdaja koja se ni po čemu ne razlikuje od izdaje otadžbine, ili ubistva, jer se ovde izdavala i ubijala ljubav. Sve nisko i prljavo što se doticalo braka bilo je prezirano i neprestano izgonjeno iz bita i života narodnog. Ali vremena su se menjala, i industrijalizacija je uzimala maha. Još puno pre revolucije u Rusiji su se pojavile čitave grupe ljudi koji su bili otrgnuti od vekovnih narodnih svetinja. „Sveto mesto prazno ne biva“ i postepeno je prljavština kao žabokrečina napunila duše ljudi. Psovanje, raskoš, pijanstvo i njemu odgovarajući razvrat su izmenili pogled i pristup ka mnogim stranama ljudskog života.
Posebno veliki pad u moralnoj svesti ljudi dogodio se za vreme velikog, državnog, duhovnog i suštinskog sloma starog poretka života, odnosno, za vreme Oktobarske revolucije. Tada su u Rusiji sve svetinje bile potopljene u blato i ismejane, a među njima i brak. Brak je banalizovan, postao je nešto malograđansko, iz njega je nestao duhovni sadržaj, izgubio je čak i naziv i umesto brak češće je počeo da se naziva suživotom.
Razvrat, psovke, i bezobrazne anegdote su momenti koji prate savremeni brak. O žrtvenoj ljubavi, prinošenju čitavog sebe na žrtvu radi voljenog čoveka se ne govori ni reči. Od egoističnog poziva „poživećemo radi sebe“ počinje život dvoje mladih ljudi, a iza tih reči se čuju druge reči: „uzećemo od braka, sve što je moguće“. Bračni odnosi su počeli već da se označavaju rečju „seks“, koja je krajnje besmislena, i koja zvuči kao hitac pištolja kojim mladenci ubijaju svoju ljubav.
Seks ne zahteva jedinstvo, odbacuje tajnu, on samo zahteva zabavu i zadovoljenje, i odavde je i nastao pojam „seksualni partner“ . Dalje, prirodno, niču izdaje. I eto već ono što je bilo svojina braka, postaje jedno od sredstava zabave. Pojavljuje se industrija bluda, sa svom svojom izazovnom drskošću, sa svetlom reklamom, sa svim mogućim modama.
Po tvrdnjama svetih otaca demon bluda je najodvratniji. Da li se on zato tako šminka da se čovek ne bi uplašio njegove ružnoće? Borba sa njim je jedna od najtežih, jer on ima potporu u čovečijoj prirodi, i kada porobljava čoveka onda prožima u njemu sve i svest, i maštu, i volju. Logično, čim se čovek ranije navikava na taj greh, time mu je kasnije teže, a često je prosto nemoguće da se od njega izbavi. Odavde niču odgovarajuće industrije bluda, kontraceptivnih sredstva i abortusa. Deca u naše vreme nisu više tajna života i ljubavi, nisu dar Božiji, nego zabava. Jedno, dvoje dece, ali ne više, pa ko da se žrtvuje kada treba od života da se uzima sve što je moguće. Pri tome savest umiruju rečima kao što su: zašto sijati bedu?
Deca koja su rođena i koja žive u svetu koji je zaražen duhom zabave, logično od ranog uzrasta sami upadaju u to duhovno blato, pogotovo, što o onome što je sveto nemaju od koga da čuju. Šarenolika, očaravajuća, koja se sa smeškom nameće reklama puni njihove nezaštićene duše, stvarajući jasno određeni tip života, ponašanja i duhovnog doživljavanja sveta. I. A. Iljin je u svojoj studiji „Osnovni zadaci vaspitanja“ dao tačnu karakteristiku te duševne zaraze. „Tamo, gde za čistu i celomudrenu dušu ne postoji ništa „prljavo“, – tamo se u duši takvog nesrećnog deteta unakažava se život mašte i život osećanja, pri čemu se to može pretvoriti i u pravo duševno ludilo. Duševni doživljaji takvog deteta postaju prostački ili poluslepi, on kao da ne vidi čistotu u životu, a u svemu vidi dvosmisleno i prljavo; sa te tačke gledišta on počinje da doživljava svu ljudsku ljubav, i pri tome ne samo njenu osećajnu stranu, nego i duhovnu. Ono što je čisto se ismeva; intimno i nežno se prlja uličnom prljavštinom; zdrav polni instinkt počinje da naginje ka izopačenosti; sve sveto u ljubavi, u braku i u porodici postaje izvrnuto, oskvrnjeno i izgubljeno. Tamo gde su primereni tišina, šapat ili molitva ulazi atmosfera dvosmislenih osmeha i niskog namigivanja. Duševno celomudrije gine, zacaruje se bestidnost i bezobzirnost; sva sveta suzdržavanja i svete zabrane duše se kolebaju; dete postaje duševno pokvareno. Čovek proživljava čitavo duhovno opustošenje: u njegovoj „ljubavi“ umire sve sveto i poetsko na čemu živi i na čemu se izgrađuje čitava ljudska kultura, i počinje rastavljanje porodice“.
Logično niče pitanje kako zaštiti, sačuvati decu od te zaraze, kako izgraditi imunitet u dečijim dušama, da bolest ne bi bila teška i da ne bi dovela do smrtnog ishoda? Crkva daje odgovor: potrebno je da se obraćamo ka izvoru svetosti, ka Bogu! Jer u tom položaju u kom se nalazimo sada potrebna je spoljašnja snaga koja izvlači iz „blata“, iz kojeg je samo baron Minhauzen mogao sebe izvući sam. To obraćenje ne bi smelo da bude samo jednokratno, na primer otići u Crkvu, zapaliti sveću i tako dalje. Potrebna je suštinska promena usmerenja i životnih ciljeva, njegova izgradnja u saglasnosti sa Jevanđelskim zapovestima, što prirodno zahteva napregnut duhovni posao. Da bi videli svetost, videli Boga, potrebno je očistiti srce, jer će samo „čisti srcem Boga videti“ (Jevanđelist Luka).
Samo Bog osvećuje i čisti to što smo mi uprljali, odnosno naše duše. Od nas se zahteva pokajanje i stremljenje ka Njemu. Dok se blato nije raširilo i usta dok su još slobodna, potrebno je vikati, i zvati Ga u pomoć, jer je u suprotnom slučaju – smrt. Koliko je to realno pokazuje statistika, svake godine stanovništvo naše zemlje se umanjuje skoro za milion, to jest, za jednu godinu iščezava stanovništvo Novgorodske i dela Pskovske oblasti, a ionako tih oblasti nemamo tako mnogo. No, postoje snage koje i žele da mi iščeznemo sa lica zemlje, zato i predlažu drugi put. Put, ali ne obnavljanja ličnosti, porodice, i naroda, već polnog vaspitanja.
Ova ideja se čini kao jednostavna, što ranije dete iz kompetentnih izvora sazna o polnom životu, tim će ono lakše izdržati sudar sa tom dubinom skarednosti i otvorenog razvrata koji danas caruju u svetu. Seksualno vaspitanje je svojevrsni amortizer koji umekšava udarac. Sastavljen je već i program koje je izdalo Ministarstvo obrazovanja: „Seksualno vaspitanje učenika. Osnove seksologije“ predstavlja početak realizacije projekta „Seksualno vaspitanje ruskih đaka“. Inicijatori unošenja tog projekta jesu RAPS- Ruska asocijacija planiranja porodice, koja je filijala slične Međunarodne federacije, i feministička organizacija „Žene Rusije“. Programom su predviđena 374 časa od prvog do jedanaestog razreda. O čemu je moguće govoriti toliko vremena (više od 15 dana) u datoj oblasti? Čini se ima o čemu! Samo izučavanje fiziologije polnog čina, zauzima 26 časova (odnosno dana), sve vidove razvrata, sredstva za kontracepciju, odgovarajuće igre, video filmove i sve ono od čega se mi ponekad stidljivo okrećemo, upijaće naša deca. Nije slučajno da program pretenduje upravo na vaspitanje, a ne na prosvećenje.
A ko je vaspitač? Jedan od njih je „Međunarodna federacija planiranja porodice“ – koja je prvenstveno bila rasistička organizacija koja je osnovana 1921. godine u Americi sa ciljem ograničenja rađenja u regionima sa izrazito velikim brojem stanovništva, sve do čak potpunog uništenja manje vrednih nacija, u koje ona ubraja i Slovene. Koristeći se zaštitom vlasti u Rusiji već postoje 52 filijale i 200 centara kontrole rađenja te organizacije. I to ne gledajući na činjenicu da je ona mnogo godina otvoreno sarađivala sa Hitlerom, rasprostranjujući njegove ideje o čistoj rasi itd. I tako, cilj je umanjiti broj stanovništva, a moguće je i da se ono uništi. Radi toga je potrebno vaspitavati ljude koji su nesposobni da stvore porodicu, gde se abortus neće smatrati ubistvom već sredstvom planiranja porodice da bi jedno dete postala norma i ne više jer će se tada broj stanovništva duplo smanjiti za samo 23 godine. Samo 50 godina i ogromno prostranstvo naše zemlje može biti naseljeno od strane bilo koga bez ikakvih ratova i potresa.
U januaru 1997. godine na konferenciji RAPS-a „Planiranje porodice, juče, danas i sutra“, koja je sprovedena zahvaljujući sredstvima firme „Šering“ koja proizvodi kontracepciju, objavljen je početak kontraceptivne revolucije u Rusiji. Većina ovih događaja se finansira iz državnog budžeta. Vlada je usvojila paket programa koji uključuju i „Planiranje porodice“. Novac je izdvojen, industrija je zaradila, a izdvojeno je poprilično samo 1997. godine skoro 41 milijarda rubalja.
Čemu nas vodi takvo vaspitanje? Indikativan je primer Sjedinjenih Američkih Država gde je ono uvedeno 1970. godine. Količina abortusa tinejdžera tamo je povećana od 1971. do 1975. godine na 45 %, a do 1996. popela se na 100%. U vezi sa upotrebom kontraceptivnih sredstava primećuje se rast raka mlečne žlezde, ogromni rast impotencije i frigidnosti, ogromni porast broja silovanja, homoseksualizma u školama, slučajeva incesta i katastrofalnog sniženja rađanja.
Deca koja su u ranom uzrastu iskvarena nisu sposobna na pravi način da vole i da imaju porodicu. Takvi su rezultati vaspitanja koji su usmereni na prevazilaženje prirodne barijere stidljivosti koju je nekada ustanovio Bog, ono što predstavlja tajnu i svetinju braka postaje predmet užitaka, a neprirodno i prljavo postaje norma života čoveka i zajednice. Ka tome stremi i industrija bluda – da legalizuje sferu seksa, a zatim da čoveka drži u potpunoj potčinjenosti, stvarajući iluziju da drugog sveta osim ovog nema i ne može biti.
Želeo bih sve gore pomenuto da ilustrujem svojim zapažanjima. Kada je počelo nošenje kratkih suknji, neke devojke koje su osetile neprirodnost takve odeće, pri susretu sa mnom su pokušavale da popravljaju ono što je sa teškoćom moguće nazvati suknjom, ali su na kraju ipak privikavale, prirodna barijera stidljivosti u njihovoj svesti se spuštala, i savest je prestajala da ih muči. I drugi primer, već promenjene svesti. Jedna devojčica koja je išla u Crkvu maštala je da postane žena sveštenika. Jedino što ju je zbunjivalo, i što je ona upitala moju popadiju bilo je: „A zašto sve popadije moraju imati puno dece“? To je već posledica sveopšte bolesti. Brak bez dece je već norma, a mnogo dece je kazna nesrećnih.
I tako, program je pokrenut, pokretači postoje, postoje žrtve, odnosno naša deca. U probnim školama Podmoskovlja on je već uveden. Moguće je da će program skoro biti uveden i kod nas. Ka prihvatanju tog programa dugo nas je pripremao naš „verni drug“ televizor, obrazlažući tu temu sa svih strana. Neki tvrde da mi nemamo specijaliste i da će za kratko vreme biti teško da ih pripremimo. To je tako, ali postoje pokrenuta sredstva, a gde je novac tu će se naći i Jude koji su spremni da prodaju bilo šta, pri tome i duše dece. Zakoni pijace rade neprestano, postoji novac, treba ga pretvarati u posao. Određenog momenta mi možemo postati taoci naše škole. U nju će prosto poslati „specijalistu“ i čika će nam je predstaviti: „Upoznajte se, bivša prostitutka, a sada specijalista za seksualno vaspitanje. Ona će naučiti vašu decu i pomoći vam da nađete partnera ili će rešiti vaše porodične seksualne probleme“. Do tog momenta bi se trebali ranije pripremiti, da se ne bi pokazali jaki, ali suviše kasno.
Sveštenik Vasilije Sereda, Nastojatelj crkve Tihvinske ikone Božije Majke, grad Holm
Za Fondaciju Prijatelj Božiji, sa ruskog: Dejan Đuričić
