Inspirisane lepotom srednjovekovne književne minijature, vezilje iz Beo-etno vizije prenele su ovaj ukras tehnikom veza u novu dimenziju modernog negovanja tradicije, stvorivši gotovo stotinu originalnih radova u tehnici veza i zlatoveza.
Najfinije spone između prošlosti i sadašnjosti
Ideja je, kako navodi, da se pokaže likovni potencijal ćirilice kao pisma:
„Nijedna članica Beo-etno vizije nije profesionalna vezilja. Jedna je arhitekta, druga kompjuterski programer, treća ekonomista. Verovatno najdarovitija vezilja Olivera Jasika, koja je nedavno preminula, bila je penzionisana pravnica i ceo život je provela radeći u MUP-u. To su žene koje je okupila ta zlatna nit koja povezuje pretke i potomke i nas u sredini“.
Možda žene okupljene u Beo-etno viziji sve ređe vezu, kako primećuje Ognjevićeva, „strasne bole otmene (im) duše“, kako poetski vidi pesnik Milan Rakić neprevaziđenu monahinju Jefimiju kao vezilju, ali nema sumnje da na istom tragu od zlatnih niti i tanane svile, vezu najfinije spone između prošlosti i sadašnjosti sa fokusom na ćirilicu i kaligrafsko oblikovanje slova.
„Ukrstili smo tešku kategoriju zlatnog srpskog srednjeg veka, koji se između ostalog očituje i u rukopisnim, ilustrovanim i iluminiranim knjigama i vrlo specifičan, izrazito ženski umetnički zanat. U srednjem veku vez je bio jedini umetnički proces i zanat u kome ženu identifikujemo kao stvaraoca, bilo da govorimo o svima dobro poznatoj despotici, monahinji i pesnikinji Jefimiji i njenoj Pohvali knezu Lazaru ili Katarini Kantakuzini Branković, ćerki despota Đurađa Brankovića, čija su dva rada sačuvana“.
Minijatura na belom platnu
Vezom u srednjem veku bavile su se žene iz visoke klase, koje su imale vremena i novca za taj skup zanat:
„Vez je bio rezervisan za plemstvo, za one koji imaju vremena i novca. Kada govorimo o vezu u srednjem veku, to je zlatovez na skupocenoj svili ili atlasu, raskošnom vezu koji je primarno namenjen aristokratskoj odeći, vladarskim odeždama i odeždama visokog crkvenog klira pri čemu nije bila značajna samo estetika, već je taj rad morao biti protkan spiritualnom komponentom“.
Ono što je moderno u radu vezilja iz Beo-etno vizije jeste da one inicijale izdvajaju kao samostalnu sliku na belom platnu, bez teksta ili sa delovima teksta koji je sekundaran.
„U srednjovekovnim rukopisima inicijali, koliko god da su lepi i kompleksni, sekundarni su u odnosu na tekst. Tekst je najvažniji. Da je tako svedoči činjenica da je pisar bio četiri puta više plaćen nego slikar koji je ukrašavao rukopis. Za jednu knjigu kakva je Miroslavljevo jevanđelje humski knez Miroslav, po čijoj je narudžbini pravljena, mogao je da sagradi još jednu palatu u Bijelom polju, ali je on izabrao da se bavi sopstvenom dušom i investira u kapitalnu knjigu, umesto da sagradi još jednu kuću. Vezilje poučene estetikom tog ukrasa, izdvojile su ga i pretvorile u samostalnu sliku pa imamo seriju radova na kojima je samo inicijal na savršenoj belini platna – samostalno stoji, kao savršena minijatura saobražena u tehnici veza“, kaže Tamara Ognjević.
Božanska iskra u kulturnom nasleđu
Sagovornica ističe da je kulturno nasleđe moćan terapeut:
„Kulturno nasleđe je izvor žive vode, moćna sila koja izbriše svako kolebanje, nesigurnost, beznađe. Knjiga kroz civilizacije na svim kontinentima ima božanski status – napisati reč, preneti mudrost i znanje. Ta božanska iskra unutar nasleđa pokazuje koliko ono vredi. Vrednost se očituje kroz vreme, kao kada kamen bacite u vodu i krenu koncentrični krugovi. Koliko daleko dometne taj efekat, vi vidite da je nasleđe zaista živo“.
„Zlatne niti ćirilice“ proputovale su u poslednjih nekoliko godina Evropu i region, a prvi put su pred beogradskom publikom do 31. maja u Muzeju Vuka i Dositeja.
