Umesto da sa najboljim kolegama iz regiona ode na putovanje u Holandiju, Borko Petrović, radio je teške fizičke poslove. Sredio je kabinet engleskog jezika u paraćinskoj Gimnaziji i tako još jednom iznenadio đake koji imaju sreću da im predaje najbolji nastavnik na svetu. Mi smo sistem, promena počinje iznutra, poručuje.
„Tražio sam ponovo snagu. Žalosni događaji iz maja naterali su me da se resetujem, da se ponovo nađem, da krenem iz početka. Loše smo završili prošlu školsku godinu, bila je kao prekinut film, nismo videli kraj, ni šta se desilo. Ostavili nezavršen posao“, dodaje Petrović u razgovoru za Sputnjik.
Komentarišući rečenicu koja se najčešće mogla čuti posle tragedije u Ribnikaru i Mladenovcu, najbolji nastavnik na svetu kaže da je alergičan i na samu reč „sistem“ i kritike sistema, jer se, kaže, mnogi kriju iza te reči, zato što ne žele da daju više od sebe.
„Lakše je priznati da nešto nije u vašoj moći, odustati u startu, reći, ja to ne mogu, nisam plaćen. Ajde da pokušamo da budemo najbolji što možemo i da uradimo nešto. Ko je sistem? Ako se mi dogovorimo nešto u jednoj školi, u aktivu stranih jezika, pa mi smo sistem! U toj školi, u gradu i u državi. Ko nama može da naredi, jedan čovek, makar bio ministar, predsednik vlade, države, da ti naredi kako ćeš da radiš svoj posao, u svojoj učionici“, kaže.
Pušta da ga generacija vodi
Petrović dodaje da ima punu slobodu da radi sa đacima kako misli da je najbolje. Ispostavilo se da njegov sistem i jeste najbolji.
Ovaj profesor engleskog jezika i književnosti iz Paraćina radi u osnovnoj školi „Stevan Jakovljević“ i Paraćinskoj Gimnaziji. Javnost je za njega prvi put čula 2017. godine, kada ga je Udruženje „Živojin Mišić“ iz Beograda proglasilo za najedukatora Srbije.
Zatim je postao „Najbolji edukator Balkana“, da bi, kao najbolji od najboljih, među kolegama sa svih kontinenata u Nju Delhiju, dobio i titulu koja to potvrđuje, „Najbolji nastavnik sveta“.
Kaže da naše obrazovanje decenijama plovi nemirnim vodama, problemi su veliki svuda, ali su i veliki u porodicama koje svoju decu šalju u školu, tu on nastupa.
„Svakog dana morate da nađete novi izlaz iz tog lavirinta. Shvatite da morate da se prepustite i da pustite da vas vodi ta generacija, to odeljenje, ta hemija. Tamo gde vas vode, prilagođavate se njihovim potrebama. Sebi mogu da čestitam samo na brzom prilagođavanju, ovo ne valja, bacaš, ideš dalje, da vidimo šta funkcioniše.
Kad uđem na čas, umirem u tri čina, bacam se po podu, pevam, glumim, nešto mora da se desi da bi smo kliknuli, da bi taj čas ostao zapamćen, da bi bio nešto novo i drugačije“.
Najvažnije je da se ne ponavljate
Najbolji nastavnik na svetu dodaje da je važno uhvatiti đake u trenucima inspiracije, kreativnosti, briljantnosti, da vide koliko su veličanstveni, ne samo đaci, već ljudska bića. On ne priča o empatiji, pokazuje je na delu, a nagrade su, kaže, samo krajnji rezultat njegove adaptacije na potrebe dece.
„Negde je u odeljenju 30 učenika, treba puno energije, treba je kanalisati, znaš tačno ko su harambaše, uposliš ih. Negde treba grupni rad, negde individualno, dam njima da predaju, nekad uključim kolegu ili učimo skajpom. Neko više reaguje na audio – vizuelno, neko voli prezentacije, neko voli da mu dovedem gosta na čas.
Učlanim ih i u grupu sa đacima koji su daleko, na nekom kontinentu, pa ćaskamo na razne teme. Ponekad i odemo negde u posetu. Poenta je – da se ne ponavljam! To stalnom pričam kolegama, ne ponavljati se, to je ključ“.
Ni jednoj generaciji koju sam do sada imao nisam pristupio na isti način, niti sam imao isti kriterijum, niti sam im pravio iste testove i prezentacije. Mnoge kolege vole da čuvaju svoje beleške i sveske, udžbenike.
On se udžbenika lišio 2014. uopšte ih ne koristi. Kolege se čude, testove daje deci da nose kući. I deca se čude.
„Kažem, oni vam ne daju zato što daju iste testove već godinama, pa ne žele da druge generacije vide. Mrzi ih da prave nove testove i da se prilagođavaju. Meni to ništa ne znači, ja ću sledeće godine dati sasvim drugi test, jer će ta generacija biti skroz drugačija od vas“.
Petrović dodaje da je ovo lepo čuti, ali da je i mnogo teško, on svakog dana po nekoliko sati kod kuće sprema časove za sutra. Traži izvore, sprema kvizove, ostavlja im linkove, jer najčešće, kad se već upoznaju, znaju šta ih čeka sutra na času engleskog jezika. A ponekad su to i karaoke. Đaci vole da pevaju, a uz to i uče jezik. To nije sve, kasnije sami i komponuju.
U obnovu kabineta u Gimnaziji uložio je sredstva od nagrade koju je dobio za najboljeg edukatora Srbije, 300 evra, ali je sakupljao i donacije. Promenio je sve, bacio stari etison pun grinja, stavio laminat, postavio pločice oko prozora kako više ne bi ulazila kiša. Kabinet je posle 20 godina okrečen, ofarbani radijatori.
„Opremu sam donirao pre nekoliko godina, kupio sam projektor, laptop, zvučnike, štampač, sve što je trebalo da bi smo unapredili, digitalizovali nastavu u srednjoj školi. A prvo sam sredio kabinet u osnovnoj, pre osam godina, taj čuveni Samsung digitalni kabinet. Onda sam došao u ovu školu kojoj je trebala moja pomoć“.
Promene dolaze iznutra
Dodaje da veruje da promene dolaze iznutra, ali i da mnoge kolege ne bi radile više da su im plate i pet puta veće, jer je za njegov posao potrebna unutrašnja inspiracija, a tu novac ne igra. Njega posao pokreće, radio bi, dodaje, i za mnogo manje para.
„Radio bih, zato što sam takav čovek, zato što to za mene nije posao, nego misija“.
Na dodelu nagrade Najbolji nastavnik sveta putovao je u Indiju o svom trošku. Na Krstovdan, Dan opštine, dobio je zlatnu plaketu kao Zaslužni građanin Paraćina koju prati i novčana nagrada. Lokalna samouprava prepoznala je koliko je važan za budućnost ovog grada i Srbije. Pozvan je ponovo u Indiju na svetski skup edukatora, u novembru prima još jednu nagradu. Opština će mu pomoći da ode.
