Složićemo se sa tim da „vreme leti“, da ga je malo i da nepovratno prolazi, čega s godinama postajemo sve svesniji. To nas motiviše da se setimo prolaznosti i neizbežne smrti i da se trudimo da u ono malo (a uvek je malo, bili mi toga svesni ili ne) vremena koje nam je ostalo što više toga – ako ne postignemo u smislu ovozemaljskih dela – ono da što više toga popravimo kod sebe i zadobijemo sve ono što još možemo kako bismo se pripremili za susret sa pogledom Onog koji nas je stvorio.
Ipak, to ne znači da treba da budemo „zarobljeni“ vremenom, da živimo u „grču“ koji nam njegova prolaznost nameće. Vreme je tiranin ako mu se prepustimo, mada, s druge strane, kakav god naš filosofski stav o problemu vremena bio, ono je deo našeg sveta i ne možemo se praviti da ne postoji. Vreme je prosto činjenica i sastojak našeg ovozemaljskog života i njegov nestanak je moguć samo završetkom sveta ovakvog kakav je, odnosno njegovim preobražavanjem ka nečemu što nam je teško i da zamislimo, a ne treba ni da se trudimo oko toga. U svakom slučaju, to što dolazi možemo i treba da gledamo samo „unutrašnjim okom“, a ne da ga „zamišljamo“ i fantaziramo, za šta svi koji su čitali makar nešto od asketske literature znaju koliko može biti opasno, a o onima sa opitnim iskustvom da ne govorimo.
A kako se onda izboriti sa vremenom? Verovatno onako kako i sa svetom u celini, sa svim njegovim aspektima.
Jedno je – „iskupljivati vreme“, ne bacati ga uzalud, već svaki trenutak usmeravati ka ostvarenju nekog dobra. Drugo je sticanje mira i usredsređenost na ono što dolazi – i Onog koji dolazi, umesto u raznim zamajavanjima kojima nas okupira svet. Svet i vreme nas, dakle, zarobljavaju i okupiraju, a mi bi valjda trebalo da budemo slobodni, kao Onaj po čijem smo obrazu stvoreni.
I jedno i drugo od navedenog ne podrazumevaju odbacivanje sveta kao Božije tvorevine ni naše ljudske odgovornosti za njega, ali svakako podrazumevaju svođenje sebe na pravu meru i usmerenost ka „krasotama rajskim“, Carstvu Nebeskom i Budućem, a ne predanost čarima ili tegobama ovoga sveta, jer to su samo dva lica njegove prolaznosti, truležnosti i laži.
A u stvari „ovog sveta“ i zarobljenost njime spada i „grč vremena“, frenetična predanost ostvarenju bilo kojih stvarnih ili zamišljenih ciljeva, u kojoj zaboravljamo na sebe i na ono ka čemu bi trebalo da idemo, tačnije na Onog kome u susret treba da idemo.
Pobeđuju vreme samo oni zagledani u lice Onoga koji dolazi i u odnosu na koga sagledavaju i uređuju sve svoje ovozemaljske poslove. Jedino tako vreme za nas neće biti grč, tegoba i bol, nego deo puta ka onom čemu se nadamo, makar u jednom trenutku tog puta bilo odbačeno, zajedno sa svim naslagama „sveta ovoga“, kao stara košuljica koja nam je poslužila, ali koja nam u nastavku puta više nije potrebna.
