(Herbert Džordž) Vels je čvrsto verovao da je naučni progres nekompatibilan s postojećim društvenim i političkim strukturama. Zato je najbolje čemu ljudski rod može da se nada Svetska država kojom upravlja meritokratska elita. U Predviđanjima[1] je ta vladajuća klika nazvana Nova država, po Platonovoj Državi; kasnije ju je nazvao Samuraj, pa Otvorena zavera. Ali iako je osnovna ideja ostala netaknuta, Vels je stalno menjao mišljenje o tome ko treba da budu pripadnici te elite, kako bi trebalo da reorganizuju društvo i treba li im verovati da neće zloupotrebiti svoju moć. Džozef Konrad je brzo uočio Velsovu kobnu slabost: „Glavna mana koju nalazim kod tebe je to što ne uzimaš dovoljno u obzir ljudsku imbecilnost, koja je lukava i podmakla.“ Nije da Vels nije priznavao iracionalnost; pre je u pitanju bilo to da je verovao u moć velikih ljudi da je pokore, a na kraju i unište.
Velsova vizija bila je impresivna – njegovo predviđanje tri multinacionalna srastanja do 2000. godine prethodilo je Orvelovoj Okeaniji, Evroaziji i Istaziji – ali ubeđenost da je najveća prepreka napretku prenaseljenost navela ga je da veoma zastrani u poslednjem poglavlju, koje užasno liči na saradnju Maltusa, Ostoga i Artiljerca (lik iz Rata svetova – MZ). Njegovo rešenje problema inferiornih, koje je on nazvao ljudima ambisa, praktično je genocidno: „Pa, svet je svet, a ne dobrotvorna ustanova, pretpostavljam da će oni morati da nestanu.“ Zamisao da Nova država „ima ideal koji ubijanje čini opravdanim“ izazvala je oštre kritike čitalaca, uključujući i G. K. Česterstona i Artura Konana Dojla, tako da je Vels kasnije posvećivao mnogo više vremena poboljšanju svojih zamisli za budućnost. Ipak, za Velsa je čovečanstvo uvek bilo zbrka koju treba raščistiti.
Uprkos uznemirujućem zaključku, Predviđanja su postigla izuzetan uspeh kada su objavljena 1901. godine. Odjednom je Britanija jednako visoko cenila intelekt H. DŽ. Velsa koliko i on sam. Kada je romanopisac i kritičar Arnold Benet, jedan od njegovih najbližih prijatelja, pisao da je on „ili jedan od najizuzetnijih živih ljudi“, ili izuzetno samopouzdan čovek, Vels je odgovorio: „Nema tu nikakve iluzije. Ja jesam veliki.“ Ta knjiga ga je od popularnog romanopisca pretvorila u poštovanog javnog intelektualca i postala njegova ulaznica među velike i slavne. Priključio se i fabijancima i koeficijentistima, neformalnom skupu političara i filozofa. Beatris Veb, vodeća članica obe grupe, smatrala je novopridošlicu i zamornim, ali i osvežavajućim u odlučnosti da odbaci ortodoksno razmišljanje i postane „istraživač novog sveta“.
Neki od Velsovih vršnjaka takođe su postali ozlojeđeni zbog njegovih utopija. Džozef Konrad se otprilike u to vreme udaljio od njega, govoreći: „Razlika je između nas, Velse, suštinska. Tebe nije briga za ljudski rod, ali misliš da će se on popraviti. Ja volim ljudski rod, ali znam da neće!“
Dorijan Linski, „Ministarstvo istine: biografija Orvelove 1984“, Vulkan izdavaštvo, 2022, Str 87-89.
