Više od jednog veka, nacionalno sećanje Australije na Prvi svetski rat gotovo u potpunosti je oblikovano mitom o ANZAC-ima. Galipolje, Zapadni front i ideal ratnog drugarstva postali su okosnica načina na koji Australijanci doživljavaju svoju ratnu prošlost. Ipak, iza te poznate priče krije se jedno gotovo nepoznato poglavlje — ono koje se odvijalo daleko od australijskih obala, na razorenim bojištima i izbegličkim putevima ratne Srbije.
Srbija u ratu i pomoć sa drugog kraja sveta
Dok je Srbija podnosila jednu od najtragičnijih kampanja Prvog svetskog rata — obeleženu invazijama, epidemijama, glađu i masovnim stradanjem civila — dobrovoljci sa drugog kraja sveta dolazili su da pomognu.
Oko 1.500 Australijanaca i Novozelanđana služilo je u srpskoj kampanji, a među njima je bio izuzetno veliki broj žena, okupljenih u okviru Škotskih ženskih bolnica za stranu službu.
Humanost ispred slave
Za razliku od vojnika koji su bili deo zvaničnih armija, ove žene nisu tražile slavu, činove niti priznanja. Vođene pre svega humanošću i saosećanjem, radile su kao lekarke, medicinske sestre, bolničarke, vozači hitne pomoći i mehaničari, u uslovima koji su često bili na ivici izdržljivosti.
Radile su u šatorskim bolnicama, bez stalne infrastrukture, često pod vatrom i u središtu epidemija tifusa i gladi.
Pisma, dnevnici i lična svedočanstva
Mnoge od njih ostavile su iza sebe pisma, dnevnike i beleške koje danas predstavljaju dragocene istorijske izvore. Posebno se izdvaja Oliv King, Australijanka koja je kao vozač sanitetskog vozila služila u srpskoj vojsci.
Njena prepiska svedoči o dubokom saosećanju sa srpskim narodom i o snažnom osećaju moralne dužnosti.
Stela Majls Frenklin na srpskom frontu
Jedna od najpoznatijih dobrovoljki bila je Stela Majls Frenklin, već afirmisana australijska spisateljica i autorka romana Moja blistava karijera. Godine 1915, boraveći u Velikoj Britaniji, priključila se Škotskim ženskim bolnicama i otišla na srpski front.
Kao bolničarka u šatorskoj bolnici, iz neposredne blizine je svedočila surovosti rata. Uprkos užasnim uslovima, nastavila je da piše, beležeći i tragediju i apsurd ratne svakodnevice.
Pionirke medicine: dr Meri Daras
Zajedno sa Stelom Majls Frenklin radila je i dr Meri Daras, jedna od prvih kvalifikovanih lekarki u Australiji. U Srbiji je obavljala složene hirurške zahvate, uključujući amputacije, često bez adekvatne opreme i osnovnih sredstava.
Provela je 18 meseci na prvoj liniji fronta, a po povratku u Australiju ostvarila je izuzetnu medicinsku karijeru — više od 1.000 porođaja bez gubitka majke ili deteta, u vreme pre antibiotika i savremenih transfuzija.
Zarobljeništvo i krajnja žrtva
Neke od ovih žena platile su još veću cenu. Medicinska sestra Etel Gilingem završila je kao ratni zarobljenik. Opasnosti su bile toliko velike da joj je, prema svedočenjima, nadređeni lekar dao hipodermijsku iglu — namenjenu za samoubistvo u slučaju da zarobljeništvo postane neizdrživo. Ovaj detalj jasno oslikava rizike koje su ove žene svesno prihvatile.
Pomoć civilima u vremenu gladi i bolesti
Njihova uloga nije bila ograničena samo na ranjene vojnike. Srpski civili — žene, deca i starci — bili su među glavnim korisnicima njihove pomoći. Dok su čitava sela ostajala prazna, a stanovništvo bilo u bekstvu, australijske i novozelandske dobrovoljke pružale su medicinsku pomoć, hranu i utehu u vremenima očaja.
Srbija pamti, Australija ćuti
Srbija nije zaboravila ove žene. Mnoge su odlikovane srpskim vojnim medaljama, a zemlja ih je kasnije počastila i izdavanjem prigodnih poštanskih marki. U srpskoj kolektivnoj svesti, njihova žrtva predstavlja snažan simbol međunarodne solidarnosti.
U Australiji, međutim, njihovo učešće i dalje je uglavnom ignorisano. Njihova odlikovanja ne nalaze se u zvaničnim registrima, a njihova služba izostaje iz službene istorije. Pojedini vojni istoričari čak su dovodili u pitanje njihovo prisustvo — ne zbog nedostatka dokaza, već zbog institucionalnog zaborava.
Ispravljanje istorijske nepravde
Dokumentarista Bojan Pekić, Australijanac srpskog porekla, nastoji da ispravi ovu istorijsku nepravdu. Njegov rad donosi u prvi plan priče zaboravljenih i nepriznatih, sa ciljem da se njihova žrtva konačno zabeleži, obeleži i uvrsti u nacionalnu istoriju Australije.
Priznanje koje kasni više od jednog veka
Žene koje su služile na srpskom frontu nisu tražile medalje, spomenike niti javnu pažnju. Ipak, njihova hrabrost, požrtvovanost i čovečnost zahtevaju priznanje.
U trenutku kada se prošlost iznova preispituje, sećanje na ove žene nije samo ispravka istorijske greške — već moralna obaveza koja kasni više od jednog veka.
