Pohvala knezu Lazaru: Vez svetih ruku i biser srpske srednjovekovne književnosti

Pohvala knezu Lazaru je vez na platnu koja se danas čuva u Muzeju Srpske pravoslavne crkve u Beogradu. U pitanju je jedna od najznačajnijih pesničkih tvorevina srpske srednjevekovne književnosti.

Pohvalu je na ćiriličnom pismu i srpskom (štokavskom) jeziku izvezla monahinja Jefimija ili Jelena Mrnjavčević (rođena oko 1350 — preminula nakon 1405. godine), žena despota Uglješe Mrnjavčevića koji je nesretno poginuo u Maričkoj bici 1371. godine.

Monahinja Jefimija (Jelena Mrnjavčević) bila je ćerka jednog od najuglednijih ljudi u službi cara Dušana, kesara Vojihne. Posle pogibije muža i nadiranja Turaka ona napušta južnu Makedoniju i prelazi u moravsku Srbiju gde se zamonašuje u manastiru Ljubostinji. Živela je i na dvoru kneza Lazara i tu je bila očevidac kosovskog stradanja, Lazareve smrti, kao i vazalne Srbije koja je morala da šalje vojsku za bitku kod Angore 1402. godine.

Pohvala je rađena zlatnim nitima na crvenoj atlas svili. Reči Pohvale knezu Lazaru, kao svetom, i molitve upućene svetim Hristovim ratnicima, izvezene su u 26 redova. U poslednjem redu poeme, u sredini, pesnikinja je ostavila i svoj autograf.

Osim slova, jedini ukras na ovom vezu je rubna trolisna lozica, koja okružuje tekst sa sve četiri strane.

Ako je reč o estetskoj kategoriji dela, možemo se dotaći nesumnjive lepote izvođenja slova. Nije na odmet spomenuti i Jefimijino poznavanje ondašnje gramatike i pravopisa, jer delo obiluje pravopisnim i fonetskim znakovima koje je besprekorno upotrebila. Ovaj zlatovez je jedinstveno srpsko, poetsko-veziljsko delo balkanske postvizantine.

Uz pohvalu knezu Lazaru i molitve svetim Hristovim ratnicima, Jefimija, kao „druga majkaˮ, moli se za dobru vojničku sreću Lazarevih sinova, koji su kao Bajazitovi vazali učestvovali u bici kod Angore.

Iako na zlatovezu nije navedena godina, pominjanje Lazarevih sinova ovo delo datira u 1402. godinu.

Pohvala knezu Lazaru

Evo kako glasi Pohvala knezu Lazaru prilagođena na moderni srpski jezik:

U krasotama ovog sveta vaspitao si se od mladosti svoje,
O novi mučeniče kneže Lazare,
I krepka ruka Gospodnja među svom zemaljskom gospodom
Krepkog i slavnog pokaza te.
Gospodstvovao si zemljom otačastva ti
I u svim dobrotama uzveselio si uručene ti hrišćane
I mužastvenim srcem i željom pobožnosti izašao si na zmiju
I neprijatelja božanstvenih crkava,
Rasudivši da je neistrpljivo za srce tvoje
Da gleda hrišćane otačastva ti
Ovladane Izmailćanima,
Ne bi li kako ovo postigao:
Da ostaviš propadljivu visotu zemaljskog gospodstva
I da obagriš krvlju svojom
I sjediniš sa vojnicima nebeskog cara.
I tako dve želje postigao jesi:
I mučenja venac primio jesi od Boga.
Sada ne predaj zaboravu voljena ti čeda
Koja si sirota ostavio prelaskom tvojim,
Jer otkako si ti u nebeskom veselju večnom,
Mnoge skrbi i bolezni obuzeše voljena ti čeda
I u mnogim skrbima život provode,
Pošto su ovladani Izmailćanima.
I svima nam je potrebna pomoć tvoja,
Te se molimo zajedničkom Vladiki
Za voljena ti čeda,
I za sve koji im s ljubavlju i verom služe.
Tugom su mnogom združena voljena ti čeda,
Jer oni što jedoše hleb podigoše na njih bunu veliku
I tvoja dobra u zaborav staviše,
O mučeniče.
No ako si i prešao iz života ovoga,
Skrbi i bolezni čeda svojih znaš
I kao mučenik slobodu imaš pred Gospodom,
Prekloni kolena pred Vladikom koji te je venčao,
Moli da mnogoletni u dobru život
Voljena ti čeda provode bogougodno,
Moli da pravoslavna vera hrišćanska
Neoskudno stoji u otačastvu ti,
Moli pobeditelja Boga
Da pobedu podari voljenim ti čedima,
Knezu Stefanu i Vuku,
Za nevidljive i vidljive neprijatelje,
Jer ako pomoć primimo s Bogom,
Tebi ćemo pohvalu i blagodarenje dati.
Saberi zbor svojih sabesednika, svetih mučenika,
I sa svima se pomoli proslavitelju Bogu,
Izvesti Georgija,
Pokreni Dimitrija,
Ubedi Teodore,
Uzmi Merkurija i Prokopija
I četrdeset sevastijskih mučenika ne ostavi,
U čijem mučeništvu vojuju čeda tvoja voljena,
Knez Stefan i Vuk,
Moli se da im se poda od Boga pomoć,
Dođi, dakle, u pomoć našu, ma gde da si.
Na moja mala prinošenja pogledaj
I u mnoga ih uračunaj,
Jer tebi ne prinesoh pohvalu kako priliči,
Već koliko je moguće malome mi razumu,
Pa zato i male nagrade čekam.
No nisi tako ti, o mili moj gospodine i sveti mučeniče,
Bio malodaran u propadljivom i malovečnom,
Koliko više u neprolaznom i velikom,
Što primio jesi od Boga,
Jer telesno stranu mene u tuđini
Ishranjivao jesi izobilno,
Te sada te molim oboje:
Da me ishraniš
I da utišaš buru ljutu duše i tela mojega.
Jefimija usrdno prinosi ovo tebi sveti.