Olga Čehova, zvezda Trećeg rajha i sovjetska špijunka

Njena životna priča je fascinantna. Teško je, osim njenog, naći životopis u kome su se kao u nekom geografsko-istorijskom ringišpilu ukrstile sudbine ljudi u rasponu od Lava Tolstoja do Elvisa Prislija, od Hitlera do Hičkoka, od Anta Pavelića do Klinta Istvuda, od Antona Pavloviča Čehova do Jozefa Gebelsa, od Milana Dedinca do Lavrentija Berije, od Raspućina do Merilin Monro, od Kneza Pavla do Džonija Depa. Zvala se Olga Konstantinova Kniper Čehova.

Dvadeset sedmi mart 1941. je dan kad je Hitler odustao od svoje dugo i pažljivo vođene politike prema Jugoslaviji kao prijateljskoj državi i vratio se, kako se to kaže, na fabrička podešavanja, odnosno na narativ o „zlim Srbima“. Odluku o komadanju Jugoslavije valjalo je propagandno opravdati, a u tu svrhu nisu upotrebljeni samo mediji nego i sedma umetnost.

Tome je poslužio i film Ljudi u oluji (Menschen im Sturm), snimljen leta 1941. u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ali priča o glavnoj glumici ovog filma vodi nas, međutim, na pravi geografsko-istorijski ringišpil povezujući Tbilisi i Beograd, Njujork i Moskvu, Lava Tolstoja i Elvisa Prislija, Hitlera i Hičkoka, Anta Pavelića i Klinta Istvuda, Antona Pavloviča Čehova i Gebelsa, Milana Dedinca i Lavrentija Beriju, Raspućina i Muhameda Alija, Kneza Pavla i Džonija Depa.

Nedugo po formiranju Nezavisne države Hrvatske, jula 1941. godine u Zagreb je stigla ekipa nemačke državne filmske kompanije Tobis, kako bi sa ustaškim vlastima dogovorili snimanje igranog filma na lokacijama u Zagrebu i okolini. Radilo se o ostvarenju Ljudi u oluji, klasičnom nacističkom propagandnom filmu, koji je po sižeu bio sličan naslovu Povratak kući (Heimkehr) Gustava Ucickog, koji je iste, 1941. godine, nagrađen na festivalu u Veneciji.

Oba filma imaju, naime, sličan zaplet i likove. U filmu Povratak kući prikazano je zlostavljanje nemačke manjine u Poljskoj, što je trebalo da opravda nemački napad i okupaciju ove zemlje. U Ljudima u oluji prikazano je zlostavljanje nemačke nacionalne manjine u Sloveniji od strane Srba, što je trebalo da opravda nemački napad i okupaciju Jugoslavije.

Po dolasku u Zagreb, ekipu filma Ljudi u oluji, predvođenu Olgom Čehovom, velikom filmskom zvezdom Trećeg rajha, prima poglavnik Ante Pavelić i traži od reditelja Frica Petera Buha da i on bude jedan od likova u filmu.

Producenti to odbijaju, ali je kompromis ipak nađen. U film je kao omaž hrvatskom poglavniku ubačen lik dobrog hrvatskog apotekara Paulića, koji u filmu izgovara rečenicu kojom će se film reklamirati u Hrvatskoj: „Dužnost svakog Hrvata jest da pomaže svom bratu Nemcu“. Snimanje prate novinarske ekipe koje beleže posetu Mila Budaka setu.

Radnja filma počinje u Beogradu, 27. marta 1941. U prvom kadru je grb Kraljevine Jugoslavije. Sledi prizor u kome jugoslovenski, odnosno srpski vojnici pred zatvorenim vratima Vlade prisluškuju čitanje proglasa od 27. marta, za čim se čuju uzvici na srpskom „Živeo kralj!“. Svi srpski vojnici u filmu su brkati, a oficiri imaju iskačeno ordenje na grudima. Vojska preuzima vlast u zemlji.

Sledeća scena se odigrava u beogradskom hotelu „Palas“, gde vidimo glavnu junakinju Veru, Nemicu, i njenog muža Aleksandra Osvatića, slovenačkog zemljoposednika. U telefonskom razgovoru Osvatiću nove vlasti nude da uđe u vladu.

Osvatić je isprva neodlučan, njegova opredeljenja nisu politička, pre su civilizacijska. On u razgovoru sa srpskim oficirima – „Balkancima“ – negoduje zbog puča i iskazuje svoju evropsku orijentaciju: „Ja želim auto-trke kod Lamanša, operu u Milanu, sajam u Lajpcigu, koridu u Madridu i simfoniju u Salcburgu.“

Rat sa Nemačkom je izvestan, kaže svojoj supruzi Veri. On ne želi da učestvuje u pučističkoj vladi i oni se vraćaju u Sloveniju. U Sloveniji se suočavaju sa srpskim divljaštvom i progonom nemačke manjine. Srpski vojnici – imena su Sava, Dušan, Rakić, Subotić i slično – dobijaju spiskove „nepouzdanih Nemaca“, na šta jedan od oficira kaže na srpskom: „E, sad može da počne.“

Počinju pretresi, pljačka, paljevina, maltretiranja i hapšenja slovenačkih Nemaca. Folksdojčeri se pred progonom organizuju i spremaju na beg iz Jugoslavije. Srpski kapetan Rakić je zaljubljen u Veru, što ona koristi kako bi pomogla beg sunarodnika pred nasilnicima.

Među beguncima su i njena ćerka sa svojim izabranikom, lokalnim učiteljem. Da Srbi ne bi prozreli Verinu dvostruku igru, žrtvuje se lokalni apotekar, Hrvat Paulić. Na kraju filma, u sukobu begunaca sa srpskom vojskom na granici sa Austrijom Vera je smrtno ranjena i u kočiji koja je vodi u Treći rajh na samrti izgovara: „Sada idemo u otadžbinu.“

Berlinska premijera filma Ljudi u oluji održana je 14. decembra 1941. godine, a u Hrvatskoj je na redovnom bioskopskom repertoaru od marta 1942. godine.

Olga Kniper

Glavna glumica filma Ljudi u oluji je Olga Čehova, jedna od najvećih filmskih zvezda Trećeg rajha. Rođena je kao Olga Kniper 1897. u Gjumriju u Jermeniji, u nemačkoj porodici poreklom iz Sarske oblasti. Otac Konstantin bio je inženjer i projektant kavkaske železnice, a majka Jelena-Luiza prijateljica Tolstoja, Rahmanjinova i Carina. S Čajkovskim, koji joj je bio prva ljubav, održava redovnu prepisku.

U domu Kniperovih ravnopravno su se govorili nemački i ruski jezik, tako da je Olga od ranog detinjstva bilingvalna. Odrasla je u Tbilisiju sa sestrom Adom i bratom Levom. U Tbilisiju ih posećuju očeva sestra i njena imenjakinja, glumica Olga Leonardovna Kniper-Čehova, i njen muž, lekar i pisac Anton Pavlovič Čehov.

Kada je napunila šest godina, Olgu roditelji šalju kod tetke-imenjakinje. Anton Pavlovič je preminuo sledeće, 1904. godine, a njegova supruga Olga i posle Čehovljeve smrti ostaje posvećena pozorištu.

U tetkinom domu devojčica Olga Konstantinovna Kniper upoznaje kompozitore Glazunova i Rahmanjinova, balerinu Anu Pavlovu i italijansku glumicu Eleonoru Duze čija pojava će je opčiniti i trajno okrenuti ka glumi. U Jasnoj poljani posećuje Tolstoja. Zahvaljujući baki, staroj dvorskoj dami, Olga će posetiti i palatu ruskog cara Nikolaja, igrati se s njegovom decom, a jednom prilikom srešće i Raspućina.

Po završetku školovanja u Carskom selu, Olga upisuje Umetničku akademiju u Moskvi.

Mihail Čehov

Godine 1914. Olga Konstantinovna ludo se zaljubljuje u Čehovljevog nećaka Mihaila, darovitog glumca i studenta Stanislavskog. Krišom od svih udaje se za njega i uzima njegovo prezime.

Mihailov otac bio je Aleksandar Čehov, Antonov stariji brat, takođe pisac, nipošto lišen dara, ali čija dela ipak nisu dosegla visine onih Antonovih. Mlađi brat je tvrdio da je Aleksandar pametniji i talentovaniji od njega, ali da ga je u umetničkom stvaranju ometao teški alkoholizam. Aleksandar je umro 1913, od raka grla, bolesti karakteristične za alkoholičare, nadživevši slavnijeg mlađeg brata za skoro deset godina. Mihail je bio dete iz očevog drugog braka, a majka mu je bila Jevrejka.

Mihail je imao dvadeset jednu, a Olga šesnaest godina kada su se uzeli. Dve godine kasnije, mladi par je dobio ćerku kojoj su dali kršteno ime Olga. To će biti treća Olga Čehova u porodici; da bi izbegli zbrku zvaće je nadimkom Ada.

Brak Mihaila i Olge ne ide glatko. Mihail ima problema sa alkoholom i autodestrukcijom i 1917, u godini Oktobarske revolucije, oni se razvode. One noći kad je izbila revolucija, Moskovski hudožestveni teatar (MHT) pod vođstvom Konstantina Stanislavskog igrao je Čehovljevog Višnjika; Ranjevsku je igrala starija Olga Čehova.

Revolucija

Revolucija će Kniperove rasuti na sve strane. U haosu građanskog rata Olgin otac Konstantin bio je u štabu admirala Kolčaka, brat Lev se s činom potporučnika borio u belogardejskim jedinicama na jugu Rusije. Olga u Moskvi počinje glumačku karijeru igrajući u tri kratka filma snimljena 1917. i 1918 – Anja Krajeva, Kaljostro i Poslednji doživljaji Arsena Lupena – da bi se zatim pridružila jednoj kaberetskoj družini. U vreme opšte gladi veliku pomoć će joj pružiti operski pevač Fjodor Šaljapin, obezbeđujući mleko za njenu ćerku.

Olga Čehova 1920. ostavlja ćerku Adu roditeljima, i sa izvesnim mađarskim kapetanom Jarošijem, s kojim je bila u vezi, kreće put Berlina. Dozvolu za odlazak iz zemlje potpisala je Lenjinova žena Nadežda Krupskaja.

Starija Olga Čehova s pozorišnom trupom Vasilija Kačalova, dotad vodećim glumcem Moskovskog hudožestvenog akademičeskog teatra (MHAT), nastupa po jugu Rusije, a zatim i ona napušta zemlju i odlazi na turneju po Evropi.

Krajem 1920. MHAT odlazi u Jugoslaviju. U Zagrebu su odlično primljeni. „Hrvati nas vole“ piše Olga Stanislavskom početkom 1921.

Na beogradskim predstavama u publici su Aleksandar Janković, student prava, i Božidar Kovačević, student filozofije, zajedno s Matom Miloševićem, Milanom Dedincem i Jurijem Rakitinom. Potpuno opčinjeni onim što su videli od glumaca na pozornici, koji su igrali kako niko pre njih nije, oni odlučuju da po uzoru na MHAT osnuju sopstveno pozorište koje će raditi po principima glume zasnovanim na novom i avangardnom teatarskom izrazu koji je doneo Stanislavski. Septembra 1922. godine, u bašti Hotela Moskva oni su pokrenuli proces osnivanja sopstvenog pozorišta.

Tako je nastalo Akademsko pozorište Univerziteta u Beogradu „Branko Krsmanović“, posle Narodnog pozorišta najstarije pozorište u Beogradu, peto u Srbiji i najstarije studentsko pozorište u Evropi koje i danas radi. Ovo pozorište, nastalo posle beogradskog gostovanja MHAT-a, rodno je mesto beogradske škole glume, koja će izbaciti generacije i generacije velikih glumačkih imena.

Belogardejac Lev Kniper je 1920. evakuisan sa Krima zajedno sa ostacima Vrangelovih trupa, i preko Istanbula i Beograda u Zagrebu se pridružuje tetki. Nakon njega u Zagreb stiže i Mihail Čehov. Njih troje iz Jugoslavije zatim odlaze u Berlin kod mlađe Olge Čehove, a onda se vraćaju u Moskvu.

Olgin brat Lev u Sovjetskom Savezu uskoro počinje karijeru kompozitora. Proučava narodnu muziku Tadžikistana i Centralne Azije, komponuje opere, simfonije, violinske koncerte, kompozicije za balet i patriotske pesme, među kojima i poznatu pesmu Polюško-pole. I postaje agent NKVD-a.

Zvezda

Olga Čehova filmsku karijeru u Nemačkoj započinje 1921. ulogom u Murnaovom filmu Zamak Fogeled. Već 1922. u Dalmaciji snima film Pagoda, i to – neobično – u sopstvenoj produkciji. Nakon očeve smrti, 1924. u Berlinu joj se pridružuju ćerka i majka.

Tokom dvadesetih Olga u Nemačkoj nastupa u pozorištu, snima niz uspešnih filmova i kreće se u visokim berlinskim krugovima. Godine 1929. režira svoj prvi i jedini film Luda od njegove ljubavi (Der Narr seiner Liebe): glavnu ulogu u njemu igra njen prvi muž Mihail Čehov, koji se s novom suprugom nedavno doselio u Berlin. Olga im je našla stan i angažman. U Nemačkoj Mihail Čehov uspostavlja svoju glumačku školu kojoj je metoda Stanislavskog temelj, ali s njegovom nadgradnjom.

Godine 1930. Olga dobija nemačko državljanstvo. S dolaskom zvučnog filma tokom tridesetih godina postaje velika filmska zvezda. Godine 1931. igra u Hičkokovom filmu Meri, putuje u Ameriku, upoznaje Čaplina, Klarka Gejbla, Garija Kupera, ali odustaje od holivudske karijere.

Film Lejtenski koral o životu Fridriha Velikog, za naciste uzornog nemačkog vođe, premijerno je prikazan 1933, nekoliko dana po Hitlerovom dolasku na vlast i postigao je ogroman uspeh u Nemačkoj: Olga Čehov je u njemu igrala glavnu žensku rolu.

Iste godine Gebels je poziva na prijem u Ministarstvo propagande, gde upoznaje nacistički vrh.

Kako je kasnije pričala, Gebels joj se čini duhovit i šarmantan, Himler izgleda kao geometar u penziji koga pogled na ženski dekolte izbezumljuje, dok je Hitler stidljiv i s damama „austrijski ljubazan“. Na prvi pogled ničeg demonskog u njemu nema i ne može da ga poveže sa onim fanatičnim govornikom sposobnim da uspali mase.

Hitler je očaran njenom pojavom. Uz Zaru Laender, ona je njegova omiljena glumica. U razgovoru sa Olgom, Hitler se raspituje o ruskoj umetnosti, pita je za njenu tetku, priča o svojim umetničkim ambicijama.

Godine 1936. Olga od nacista dobija status državne umetnice. Iste godine udaje se za belgijskog milionera Marsela Robinsa, s kojim će u braku ostati dve godine.

Osmodnevna poseta jugoslovenskog kneza Pavla Nemačkoj, od 1. do 8. juna 1939, bila je praćena nizom događaja upriličenih njemu u čast – prijem kod Hitlera, vojna parada, koncerti, zabava kod Ribentropa u Potsdamu i kod Gebelsa u njegovoj kući, kao i zabava koju je organizovao Gering u Palati Šarlotenburg, gde su sve zvanice bile obučene u kostime iz vremena Fridriha Velikog.

Princeza Olga, supruga regenta Pavla, lično je tražila da Olga Čehova, njena najdraža glumica, bude prisutna na zabavi kako bi je upoznala.

Poslednji film koji je Čehova snimila uoči rata bio je Bel Ami, po istoimenom Mopasanovom romanu, a u režiji Vilija Forsta. Ovaj film, međutim, koji je krenuo u bioskopsku distribuciju krajem februara 1939, dakle pola godine uoči početka rata, ne može da se posmatra izvan konteksta nacističke propagande.

Izmene u radnji u odnosu na književni predložak služe dodatnom naglašavanju motiva koji u knjizi jesu prisutni, ali ne tako izrazito, odnosno prikazivanju celokupnog francuskog društva, a naročito političke i društvene elite, u svetlu nepopravljive iskvarenosti i korupcije. Protiv takve zemlje, pomisliće gledalac, ima smisla ratovati.

Rat

Sa izbijanjem rata, Olga Čehova učestvuje u aktivnostima Ministarstva propagande: posećuje bazu Luftvafea u Normandiji, odakle kreću napadi na Britaniju, nastupa u Parizu u Pozorištu na Šanzelizeu, slika se s vojnicima u Briselu i Lilu, podiže moral nemačkim trupama.

U Lilu počinje vezu s glumcem i kapetanom Luftvafea, petnaest godina mlađim Karlom Radacom, s kojim je igrala u filmu Oslobođene ruke i koji će biti oboren nad Engleskom krajem godine.

Godine 1940. snima Glenarvonsku lisicu, propagandni antibritanski film s radnjom smeštenom u Irskoj, a zatim, jula 1941. u Hrvatskoj počinje da snima Ljude u oluji.

U vreme premijere Ljudi u oluji, Nemci su pred Moskvom. Dok je na naslovnim stranama nacističkih žurnala slika nasmejane Olge Čehove okružena vojnicima Vermahta, njen brat Lev u Moskvi dobija specijalni zadatak. Lev je poznati kompozitor, i odavno saradnik NKVD-a. Sada od Lavrentija Berije dobija zadatak da se uključi u obaveštajnu mrežu u gradu za slučaj da nemačke trupe uđu u Moskvu, i da organizuje atentat na Hitlera ako se pojavi u gradu, nakon eventualnog pada Moskve.

Do kraja rata će Olga Čehova snimiti još najmanje osam filmova. U jednom od njih, Očima žene iz 1942, srediće da glavnu ulogu dobije njena ćerka Olga/Ada, koja se i sama okušala kao  glumica. Od pet filmova koliko je Ada snimila, to će biti njena jedina glavna rola, a u tri je igrala s majkom. Ada je 1940. rodila ćerku Veru, kršteno – Olga. Bila je to četvrta Olga u familiji.

Tokom rata Olga se kreće u visokim nacističkim krugovima, redovno posećuje Gebelsa i njegovu ženu Magdu. Bila je prisutna u berlinskom Sportpalasu 18. februara 1943, kada Gebels nakon poraza kod Staljingrada pred hiljadama okupljenih urlajući pita: „Hoćete li totalni rat?“, i u odzivu dobija frenetičan potvrdni odgovor.

Prisutna kamera tada je uhvatila i lice Olge Čehove u publici. Julijus Šaube, Hitlerov ađutant, priča joj detalje o Štaufenbergovom atentatu na Hitlera.

Krajem rata Olga je s ćerkom i unukom u Berlinu, Olgina tetka Olga i brat Lev su u Moskvi, a otac Olgine ćerke Mihail u Americi, gde je otišao 1939. godine.

Čehov u Americi

Dok je Olga Čehova filmska zvezda Trećeg rajha, njen brat Lev ugledan kompozitor u SSSR-u i agent NKVD-a, bivši muž Mihail, čije prezime nosi, živi u Americi. U Holivudu je 1944, pod imenom Majkl Čehov, snimio film Pesma za Rusiju, posvećen sovjetskoj borbi protiv nacista. Nakon rata, uz zalaganje Ejn Rand, ovaj film je u Americi zabranjen, a njen producent Luis B. Majer i glavni glumac Robert Tejlor stavljeni su na Makartijevu crnu listu.

Mihail/Majkl Čehov u Americi najpre gradi glumačku karijeru. Igrao je u desetak holivudskih filmova, a za ulogu u Hičkokovom filmu Začarana (1945) bio je nominovan za Oskara. U ovom filmu on igra doktora Aleksandra Brulova, učitelja i bivšeg mentora psihoanalitičarke Konstans Pitersen, koju glumi Ingrid Bergman. Film je poznat, između ostalog, po prizoru sna koji je dizajnirao Salvador Dali.

Međutim, Majkl Čehov u Americi nije postao toliko poznat po filmovima koliko po svom Studiju za glumu s nadograđenim sistemom Stanislavskog, koji je ostavio veliki trag u američkoj kinematografiji. Među njegovim studentima i učenicima bili su Merilin Monro, Džoan Kolfild, Džejms Din, Klint Istvud, Jul Briner, Entoni Kvin, Džek Palans, Ingrid Bergman, Gregori Pek….

Beatris Strejt će se, kad od Silvestera Stalonea i Muhameda Alija 1977. bude primala Oskara za ulogu u filmu Mreža Sidnija Polaka, posebno zahvaliti Mihailu „Majklu“ Čehovu, kao učitelju koji ju je naučio šta je to gluma.

Čehovljev glumački udžbenik O tehnici glume, napisan još 1942. godine, danas se uzima kao klasično štivo – Džek Nikolson, Entoni Hopkins i Džoni Dep, pored ostalih, njega će navoditi kao svoju osnovnu lektiru.

Smrt špijunima

Devetog maja 1945, u 13.10 časova, Moskovski radio je javio vest koja se dugo čekala: „Nemačka je kapitulirala.“ Članovi trupe Moskovskog hudožestvenog teatra razmišljali su kojom predstavom da obeleže kraj rata i početak nove epohe. Stanislavski je umro, Mejerholjd je ubijen, Zinaida Rajh je masakrirana, broj mrtvih i rasturenih samo iz njihove trupe u poslednje četiri decenije bio je zastrašujući. Odlučili su da njima u čast izvedu jednu staru predstavu – Čehovljev Višnjik. Olga Čehova je ponovo igrala Ranjevsku.

Svi su bili uzbuđeni, potreseni, predstava je igrana u atmosferi upravo završenog rata koji je odneo trideset miliona sovjetskih života i isto toliko ljudi raselio. Kada se zavesa spustila, salom se prolomio aplauz uz stajaće ovacije. Glumci su izašli da se poklone, među njima i sedamdesetšestogodišnja Olga, zaslužna narodna umetnica SSSR-a.

Kada je izašla da se pokloni i bacila pogled na publiku, u prvom redu ugledala je poznato lice – nasmešenu ženu u glamuroznoj haljini koja ju je fiksirala pogledom i diskretno podigla ruku u znak pozdrava. Zanemela je, povukla se iza zavese i od šoka se onesvestila. U moskovskoj publici te noći videla je veliku glumačku zvezdu Trećeg rajha, svoju nećaku Olgu Čehov.

Dve nedelje ranije, 28. aprila 1945, dok su ulične borbe u Berlinu još trajale, agenti sovjetske kontraobaveštajne službe SMERŠ (Smertь špionam – „smrt špijunima“) odlaze u stan Olge Čehove, i po naređenju Viktora Semjonoviča Abakumova, šefa SMERŠ-a, odvoze je najpre u štab Maršala Žukova, a odatle u Poznanj, gde ju je čekao avion za Moskvu. U Moskvi je vode na tajnu lokaciju gde 72 sata provodi sa Abakumovim. Sve što se tada i kasnije dešavalo predmet je nagađanja.

Ono što se zna jeste da je Olga Čehova mesec i po dana boravila u Moskvi, a da su je zatim, po Berijinom naređenju, vratili u Berlin, zbrinuli nju i njenu porodicu, dali joj veliku kuću i zaštitu NKVD-a.

Oktobra meseca iste godine, otprilike u vreme premijere Hičkokovog filma Začarani sa Majklom Čehovom u jednoj od glavnih uloga, britanski The People objavio je članak naslovljen „Špijunka koja je zavela Hitlera“, sa senzacionalističkim interpretacijama o obaveštajnim aktivnostima Olge Čehove. I druge novine prenose članak Pipla i dopunjavaju glasine, ali ubrzo je sve utihnulo.

Izgleda izvesno da je Olga Čehova svih tih ratnih godina bila sovjetski agent, pretpostavlja se da je održavala direktnu vezu s Lavrentijem Berijom, moguće i sa Staljinom lično, ali tačna priroda njenih obaveštajnih aktivnosti nikada nije razjašnjena.

Entoni Bivor je svoju knjigu o njenom fascinatnim životu zato i nazvao Misterija Olge Čehov.

Posle rata

Posle rata, Olga Čehova je od 1950. do 1974. snimila još dvadesetak filmova, uglavnom komedija, ali i špijunski triler Kapetan Vronski (1954), s temom poljskog špijuna u vajmarskoj Nemačkoj, zatim ratni film iz Drugog svetskog rata U-47 (1958) o nemačkom kapetanu podmornice Ginteru Prinu, pripadniku nemačkog pokreta otpora nacistima, kao i film Iza manastirskih zidina (1952), u kome joj je partner bio Filip Dorn, koji je desetak godina ranije igrao Dražu Mihailovića u američkom filmu Chetniks! Fighting guerrillas iz 1943. godine.

Olga Čehova je do 1949. živela je u Istočnom Berlinu, a zatim u Minhenu, gde je 1955. pokrenula uspešnu kozmetičku kompaniju pod nazivom „Olga Čehova kozmetika“.

Krajem pedesetih Adina ćerka, Olgina i Mihailova unuka Vera Čehova u Zapadnoj Nemačkoj počinje zapaženu filmsku karijeru. Jedan od prvih filmova u kojem igra je Doktor iz Staljingrada (1958), o sudbini nemačkih ratnih zarobljenika u Sovjetskom Savezu, mađarskog reditelja Geze fon Radvanjija, scenariste filma Akoša Ratvanjija Sarajevo iz 1940. godine o Sarajevskom atentatu.

Na naslovne strane svetskih magazina Vera je dospela 1959, i to kao devojka Elvisa Prislija, koji se u nju zaljubio za vreme služenja vojnog roka u Nemačkoj. Majka Ada bila je protiv ove veze – Elvis joj nije bio simpatičan.

Godine 1973. Olga Čehova je objavila memoare pod naslovom Moje vreme drugačije otkucava. Istoričari kažu da im ne treba sasvim verovati. Obolela je od leukemije, a na samrti, 9. marta 1980, baš kao i Anton Pavlovič, zatražila je čašu šampanjca, ispila je, rekla „Život je divan“ i izdahnula.