Nikola Čupić (1836 – 1870) bio je srpski zadužbinar, kapetan i pronalazač.
Nikola Čupić (1834-1870), unuk čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, Stojana Čupića (Zmaja od Noćaja), školovao se u Artiljerijskoj školi u Beogradu i dobio čin kapetana. Izuzetno je cenio kneza Mihaila Obrenovića, te maštao o konačnom oslobađanju od Turaka. Bio je vrlo inteligentan, vredan i imućan, ali krhog zdravlja te je oboleo od tuberkuloze koja ga je mučila sve do 36. godine kada je po preporuci lekara otišao u Alžir na lečenje gde je nekoliko dana pred smrt, jednom prijatelju u Srbiji, napisao pismo:
„Čas je tu. Mreti se mora. Leka mi nema. Da se kući vratim, ah srpsko sunce, srpska zemljo… Hitam da napravim raspoloženje mojim imanjem dok još ovo malo duše u meni traje. Kad ne bih sreće da, kao što moji stari, budem od koristi svojoj otadžbini na bojnom polju, sa sabljom u ruci, za šta se uvek spremah… Ostaviću sve svoje imanje na prosvetne celji te da na ovom polju bar svojoj zemlji pomognem. I prosveta je oštra kao bojni mač. I ona može da pognjavi Turke i osveti Kosovo. Vama amanet da se ovo izvrši. Ah slatka i draga Srbijo!“
Kao najmlađi srpski zadužbinar, celokupni svoj imetak u visini od 6.000 dukata, zaveštao je za „izdavanje naučnih i moralnih dela“. „Čupićeva zadužbina“ je 1875. počela sa radom i kontinuirano decenijama, a sve uz nadzor umnih rodoljuba koji su svojim zalaganjem i domaćinskim rukovođenjem uvećavali taj kapital, pomagala izdavanje naučnih i kulturnih dela iz srpske istorije i geografije.
Zadužbina
Ostavio je svoje imanje srpskom narodu sa izričitom željom da se ono koristi isključivo za izdavanje knjiga i nagrađivanje pisaca. Književni fond „Čupićeva zadužbina“, činile su kuća u Šapcu i 16.000 dinara u zlatu.
Po prijemu vesti o Nikolinom testamentu, 1871. godine osnovana je komisija koja će realizovati njegovo zaveštanje. Ova komisija kasnije prerasta u Odbor zadužbine Nikole Čupića. U njega su ušli velikani srpske kulture i prosvete. Na prvom zvaničnom sastanku Odbora prihvaćeno je konačno stanje zaostavštine i doneta Uredba Odbora Zadužbine. Prvi odbor održan je 22. decembra 1874. godine i time je Zadužbina Nikole Čupića ili Čupićeva zadužbina, počela sa radom.
„Da se moja kuća u Šapcu i dukati upotrebe za izdavanje knjiga poučne i moralne sadržine.“
Rad zadužbine
Tokom godina trajanja ostavinskog spora, imovina Zadužbine se uvećava, pa je zabeleženo da je 1875. godine, kada i počinje svoj dugogodišnji značajni rad, Fond zadužbine imao kapital od 6.000 dukata cesarskih. Prvih godina rada Zadužbina Nikole Čupića izdavala je pretežno patriotske i edukativne sadržaje, kao i segmente iz oblasti popularne nauke. Potom se pažnja usmerava na književnost i naučne radove. Za vreme rada Zadužbine objavljene su 33 knjige posebnih izdanja i 50 „Godišnjica“.
Velikani u odboru
Odbor je okupljao tada najvažnija imena srpske kulture i nauke, kao što su Kosta Protić, Josif Pančić, Čedomilj Mijatović, a jedna od stavki je bila da članovi odbora moraju da budu „književnici sa stanom u Beogradu“. Rad u Odboru Zadužbine je bio dobrovoljan i bez naknade.
Dva događaja su posebno značajna za rad Zadužbine. Prvi je vezan za odluku Odbora Zadužbine koji je 1880. godine odlučio da se svakog 31. januara, na dan smrti Nikole Čupića održava javna sednica i parastos osnivaču. Druga odluka je nastala 1877. godine, kada je odlučeno da Zadužbina počne sa izdavanjem „Godišnjice Nikole Čupića“, jednog od najznačajnijih književnih almanaha u Srbiji, a kasnije u Jugoslaviji.
Tužan kraj
Sa početkom Drugog svetskog rata, rad Zadužbine se obustavlja. Ali, nažalost, sloboda ne donosi i novi život Zadužbini. Posle Drugog svetskog rata, Rešenjem Saveta za prosvetu, nauku i kulturu Vlade NR Srbije, Zadužbina Nikole Čupića stavljena je pod upravu Zadužbinskog odseka u Registar zadužbina NR Srbije. Ovim je Zadužbina prestala da postoji, a izdavanje „Godišnjice Nikole Čupića“ obustavljeno.
