Kakav je zaista bio ruski car Ivan Četvrti Vasiljevič Grozni (1530-1584)? Onakav kakav mu je i nadimak, ili genijalni imperator koji je utemeljio veliku Rusiju? Da li je pobožni darodavac svetogorskih manastira mogao da se zabavlja u lovu tako što umesto zveri ubija podanike? Je li zaista otrovao sopstvenog sina?
A na drugoj strani: imaju li Srbi posebnog razloga da se njim ponose, s obzirom na njegovo srpsko poreklo? Jer, po ocu on je loza Nemanjića i Dejanovića, a po majci je izdanak takođe znamenite porodice Jakšić.
Odgovori na ova pitanja mogu da se dobiju iz knjige „Istina o Ivanu Groznom“, koju je objavio beogradski izdavač „Nikola Pašić“. Napisana je iz pera dvojice autora, jednog ruskog – Vječeslava Manjagina, i jednog našeg – Dejana Tanića.
Vječeslav Manjagin (1960) s puno argumenata dokazuje da su mnoge priče i knjige o Ivanu Groznom, koje ga prikazuju kao tiranina bez presedana, pune kleveta i izmišljotina!
Mit o tiraninu
„Tvorci mita o ‘tiraninu’ na ruskom prestolu bile su takve zlonamerne ličnosti, kao izdajnik Kurbski, koji je podstakao napad 70.000 Poljaka i 60.000 Tatara na Rusiju; protestantski pastor Oderborn i katolik Gvanini, koji su napisali svoje pamflete daleko od mesta događaja – u Poljskoj i Nemačkoj; papski nuncije A. Posevin, organizator poljske agresije na Rusiju; imperatorski špijun Štaden, koji je savetovao cara Rudolfa da što lakše ovlada ruskim gradovima i manastirima… Svako od njih bio je savremenik opisanih događaja i imao sopstveni razlog da mrzi cara i da ga okleveta“, piše Manjagin.
Groznom je, recimo, pripisano da je naredio likvidaciju desetak hiljada novgorodskih pobunjenika, iako su istoričari kasnije dokazali da su oni bili „žrtve“ epidemije kuge.
Naspram ovakvih istorijskih rasprava, Manjagin ističe da je Ivan Grozni nasledio 2,8 miliona kvadratnih kilometara državne teritorije Rusije, a svom nasledniku ostavio 5,4. Za vreme njegove vladavine broj stanovnika Rusije uvećao se blizu polovine.
Naš mladi istoričar Dejan Tanić bavio se geneološkim poreklom cara Ivana Groznog i utvrdio da je on imao srpske pretke po trostrukoj liniji. Po muškoj liniji, „baba po ocu Ivana Groznog, Sofija Paleolog, bila je čukununuka despota Dejana i Teodore Nemanjić, sestra cara Dušana“, a „posredno preko Nemanjića, Ivan Grozni se geneološki može povezati i sa Lazarevićima-Brankovićima, jer je kneginja Milica (u monaštvu Evgenija), supruga kneza Lazara, bila kćer kneza Vratka, praunuka velikog kneza (i dukljanskog kralja do 1208) Vukana, rođenog brata kralja Stefana Nemanjića (Prvovenčanog)“.
Naklonost prema Srbima
Ako je ovo srpsko poreklo Ivana Groznog bilo manje poznato, jer je došlo preko vizantijskih korena, ono po majčinoj liniji mnogima je znano već odavno: njegova baba po majci bila je Srpkinja Ana Jakšić, „kćer vojvode Stefana Jakšića, koji se nalazio u službi mađarskog kralja Matije Korvina, a unuka vojvode Jakše, rodonačelnika ove znamenite srpske porodice“.
Ana Glinski (Jakšić) imala je i veoma značajnu ulogu u vaspitanju malog Ivana Vasiljeviča. Pošto je on rano ostao bez oba roditelja, Jelene i Vasilija, brigu o njemu preuzela je baba po majci i ona ga je, sasvim je izvesno, upoznala sa srpskom tradicijom.
Kontakt sa hilandarskim monasima
Car Ivan je u mnogim prilikama potvrdio svoju naklonost prema Srbima. Posebno su zanimljivi njegovi odnosi sa hilandarskim bratstvom,. Prvi njegov susret sa svetogorskim monasima dogodio se 1550. godine.
„Tada su u Moskvu stigli iguman hilandarski Pajsije i još trojica monaha. Oni su molili cara Ivana da ih uzme u zaštitu od Turaka i zaustavi otimanje manastirske imovine.“
Car Ivan Grozni je odmah posle ove posete, zbog Hilandara i ruskog manastira sv. Pantelejmona, uputio pismo Sulejmanu Veličanstvenom, u kojem je od turskog sultana tražio da uzme u zaštitu ova dva manastira. To je bio prvi diplomatski kontakt dve sile na ovom nivou.
Šest godina kasnije hilandarsko bratstvo zatražilo je novu pomoć od cara Ivana Groznog. Njihovi izaslanici, koji su došli u Moskvu, „bili su bogato darivani crkvenim odeždama, ikonama, knjigama i novcem. Car je poklonio Hilandaru 300 rubalja, a carev brat knez Jurij Vasiljevič 50 rubalja“.
I narednih godina, sve do pred Ivanovu smrt, Hilandar će redovno dobijati pomoć od cara Ivana Groznog.
„Iako, po merilima modernog doba, car Ivan Grozni nije dugo živeo – svega 54 godine – od svih careva on je najduže vladao – 37 godina (1547-1584). Njegova ambicija bila je da od Rusije stvori najmoćniju državu u Evropi, i u tome je uspeo…“, piše Dejan Tanić.
PRAVEDNI SUDIJA
NISU svi stranci ružno pisali o Ivanu Groznom. Venecijanski poslanik Lipopmano opisuje ga 1575. godine kao pravednog sudiju, a jedan drugi Mlečanin, Foskarini, kako piše K. Vališevski, u delu „Ivan Grozni“ (1992), „govori sa pohvalom o pravosuđu, stvorenom od ovog velikog gospodara koji je uveo jednostavne i mudre zakone, o njegovoj ljubaznosti, humanosti, širini njegovog znanja, o sjaju dvora, snazi armije i daje mu jedno od vodećih mesta među vladarima tog vremena“.
Nadimak po dedi
ZANIMLJIVO je da Ivan Vasiljevič Četvrti nije jedini u ruskoj istoriji koji nosi nadimak Grozni. Tako su zvali i njegovog dedu velikog kneza Ivana Trećeg, pa je možda Ivan Grozni svoj nadimak stekao pre nasleđem, nego što ga je zaslužio svojom surovošću. I poznati tverski knez Dimitrije Mihailovič (14. vek) imao je nadimak Grozne Oči, koji su mu dali njegovi neprijatelji. A u ruskom narodu kaže se: „Ne može se car bez groze (straha) biti“.
Junak pesma
DA je Ivan bio takav kakvim su ga neki opisali teško da bi u narodu bio popularan – a jeste. „Ni o jednom drugom caru narod nije stvorio toliko pesama i priča. Sve do 1917. godine na grob Ivanov u Kremlju dolazili su obični ruski ljudi, simbolično moleći za pomoć i pravednu presudu“, piše Vječeslav Manjagin, pozivajući se na zapise mitropolita Jovana Ladožskog.
