Povratak Donalda Trampa u Belu kuću sagledava se kao prava politička revolucija. Nova administracija brzo demontira stari poredak, čisti vladajuću elitu, preoblikuje domaću i spoljnu politiku i cementira promene koje će biti teško poništiti – čak i ako njegovi protivnici ponovo dođu na vlast u budućnosti.
Za Trampa, kao i za sve revolucionare, prioritet je da slomi postojeći sistem i učvrsti radikalne transformacije. Mnogi principi koji su vodili američku politiku decenijama – ponekad i preko jednog veka – sada se namerno odbacuju.
Globalna strategija Vašingtona, dugo zasnovana na vojnoj, diplomatskoj i finansijskoj dominaciji, sada se prepravlja tako da služi Trampovim domaćim političkim potrebama.
Kraj američke liberalne imperije
Poslednjih 100 godina SAD su funkcionisale kao globalna imperija. Za razliku od tradicionalnih imperija zasnovanih na teritorijalnom širenju, američka imperija proširila je svoj uticaj kroz finansijsku dominaciju, vojne saveze i ideološki uticaj. Međutim, ovaj model postaje sve neodrživiji.
Od kasnih 1990-ih, troškovi održavanja globalne hegemonije premašuju koristi, izazivajući nezadovoljstvo i unutar zemlje i u inostranstvu.
Tramp i njegovi saveznici nastoje da okončaju ovu „liberalnu imperiju“ i vrate Ameriku na samodovoljniji, merkantilistički model – sličan onom s kraja 19. i početka 20. veka pod predsednikom Vilijamom Mekinlijem.
Tramp je otvoreno hvalio ovaj period, smatrajući ga zlatnim dobom američkog prosperiteta, pre nego što je zemlja preuzela teret globalnog liderstva.
SAD smanjuju neprofitabilne troškove u inostranstvu
U okviru ove vizije, Amerika će smanjiti neprofitabilne troškove u inostranstvu i ponovo se fokusirati na svoje prirodne prednosti: ogromne resurse, naprednu industrijsku bazu i najvrednije potrošačko tržište na svetu.
Umesto da „policira svet“, Vašington će svoju ekonomsku moć koristiti agresivnije kako bi osigurao trgovinske prednosti. Ipak, prelazak na ovaj model nosi značajne rizike, posebno u visoko globalizovanoj ekonomiji.
Promena globalne strategije
Trampove politike su vođene domaćim interesima, ali će imati velike posledice u inostranstvu. Njegova administracija sistematski demontira ključne institucije starog poretka, uključujući one koje su predstavljale problem za Moskvu.
Na primer, Američka agencija za međunarodni razvoj (USAID) – jedan od glavnih mehanizama američkog uticaja u postsovjetskom prostoru – gotovo je ukinuta. Paradoksalno, Tramp je imao više motivacije da uništi USAID nego čak i ruski predsednik Vladimir Putin, jer su resursi ove agencije često bili zloupotrebljeni u unutrašnjim političkim okršajima u SAD.
Ako SAD napuste model liberalne imperije, mnogi izvori tenzija sa Rusijom će nestati. Istorijski gledano, Moskva i Vašington su imali relativno stabilne odnose tokom 19. veka. Ako se Amerika pod Trampom okrene izolacionizmu, Rusija više neće biti primarna meta američkog mešanja. Glavna tačka sukoba verovatno će biti Arktik, gde obe zemlje imaju strateške interese.
Kina kao glavni protivnik
Kina, međutim, ostaje glavni Trampov protivnik. Pekinška državno vođena ekonomska ekspanzija je u suštinskoj suprotnosti sa Trampovom merkantilističkom vizijom. Za razliku od Bajdena, koji je pokušavao da se suprotstavi Kini kroz saveze, Tramp je spreman da deluje samostalno – čak i ako to znači slabljenje jedinstva Zapada.
Očekuje se da će njegova administracija eskalirati ekonomski i tehnološki rat protiv Pekinga, čak i ako to dovede do udaljavanja evropskih saveznika.
Strateška neizvesnost Evrope
Jedan od najdestabilizirajućih Trampovih poteza je njegov otvoreni animozitet prema Evropskoj uniji. Njegov potpredsednik, Džej Di Vans, nedavno je u Minhenu održao govor koji se može tumačiti kao direktno mešanje u evropsku politiku, otvoreno podržavajući desničarske nacionalističke pokrete koji dovode u pitanje autoritet EU.
Ova promena stavlja Evropu u neprijatnu poziciju. Dugo je Kina gledala na Zapadnu Evropu kao na „alternativni Zapad“ sa kojim može ekonomski sarađivati bez nivoa konfrontacije koji ima sa SAD. Trampov pristup mogao bi ubrzati približavanje EU i Kine, posebno ako evropski lideri osete da ih je Vašington napustio.
Već se naziru znaci da bi evropski donosioci odluka mogli ublažiti restrikcije na kineske investicije, posebno u ključnim industrijama poput proizvodnje poluprovodnika.
Istovremeno, ambicije nekih evropskih zemalja da prošire NATO na Indo-Pacifik možda će biti osujećene, jer se savez bori da definiše svoju novu ulogu u postglobalističkoj američkoj strategiji.
Odnos Rusije i Kine u novim okolnostima
Godinama je Vašington sanjao o cepanju saveza između Rusije i Kine. Međutim, Trampov novi pristup verovatno neće ostvariti taj cilj. Partnerstvo između Moskve i Pekinga zasnovano je na jakim temeljima: zajedničkoj granici, komplementarnim ekonomijama i zajedničkom interesu za suprotstavljanje zapadnoj dominaciji.
Naprotiv, promena geopolitičkog pejzaža mogla bi gurati Rusiju u poziciju sličnu onoj koju je Kina imala ranih 2000-ih – fokusirajući se na ekonomski razvoj uz očuvanje strateške fleksibilnosti. Moskva bi mogla smanjiti napore u aktivnom suprotstavljanju SAD i umesto toga se više posvetiti jačanju ekonomskih i bezbednosnih veza sa Pekingom.
Kina će, s druge strane, podneti najveći teret nove američke strategije. SAD više neće koristiti saveze kako bi obuzdale Peking, već će primenjivati direktni ekonomski i vojni pritisak. Ipak, to ne znači da će Amerika automatski trijumfovati – Kina se godinama pripremala za ekonomsko razdvajanje i mogla bi pronaći nove prilike u sve podeljenijem zapadnom svetu.
Budućnost u novom poretku
Trampov povratak označava suštinsku promenu u globalnoj dinamici moći. Amerika odustaje od liberalne imperije i okreće se transakcionoj, moćnoj spoljnoj politici. Za Rusiju to znači manje ideoloških konflikata, ali nastavak rivalstva u strateškim područjima poput Arktika.
Za Kinu, Trampove politike predstavljaju direktan izazov. Pitanje je da li će Peking uspeti da se prilagodi svetu u kome ga SAD ne samo ograničavaju, već aktivno pokušavaju da potisnu njegov uticaj.
Za Zapadnu Evropu, perspektiva je sumorna. EU gubi status privilegovanog partnera SAD i prisiljena je da se sama snalazi. Da li će uspeti da se prilagodi novoj realnosti, ostaje da se vidi.
Jedno je sigurno: svet ulazi u period duboke transformacije, a stara pravila više ne važe. Trampova Amerika piše novu igru, a ostatak sveta moraće da se prilagodi.
