Повратак Доналда Трампа у Белу кућу сагледава се као права политичка револуција. Нова администрација брзо демонтира стари поредак, чисти владајућу елиту, преобликује домаћу и спољну политику и цементира промене које ће бити тешко поништити – чак и ако његови противници поново дођу на власт у будућности.
За Трампа, као и за све револуционаре, приоритет је да сломи постојећи систем и учврсти радикалне трансформације. Многи принципи који су водили америчку политику деценијама – понекад и преко једног века – сада се намерно одбацују.
Глобална стратегија Вашингтона, дуго заснована на војној, дипломатској и финансијској доминацији, сада се преправља тако да служи Трамповим домаћим политичким потребама.
Крај америчке либералне империје
Последњих 100 година САД су функционисале као глобална империја. За разлику од традиционалних империја заснованих на територијалном ширењу, америчка империја проширила је свој утицај кроз финансијску доминацију, војне савезе и идеолошки утицај. Међутим, овај модел постаје све неодрживији.
Од касних 1990-их, трошкови одржавања глобалне хегемоније премашују користи, изазивајући незадовољство и унутар земље и у иностранству.
Трамп и његови савезници настоје да окончају ову „либералну империју“ и врате Америку на самодовољнији, меркантилистички модел – сличан оном с краја 19. и почетка 20. века под председником Вилијамом Мекинлијем.
Трамп је отворено хвалио овај период, сматрајући га златним добом америчког просперитета, пре него што је земља преузела терет глобалног лидерства.
САД смањују непрофитабилне трошкове у иностранству
У оквиру ове визије, Америка ће смањити непрофитабилне трошкове у иностранству и поново се фокусирати на своје природне предности: огромне ресурсе, напредну индустријску базу и највредније потрошачко тржиште на свету.
Уместо да „полицира свет“, Вашингтон ће своју економску моћ користити агресивније како би осигурао трговинске предности. Ипак, прелазак на овај модел носи значајне ризике, посебно у високо глобализованој економији.
Промена глобалне стратегије
Трампове политике су вођене домаћим интересима, али ће имати велике последице у иностранству. Његова администрација систематски демонтира кључне институције старог поретка, укључујући оне које су представљале проблем за Москву.
На пример, Америчка агенција за међународни развој (USAID) – један од главних механизама америчког утицаја у постсовјетском простору – готово је укинута. Парадоксално, Трамп је имао више мотивације да уништи USAID него чак и руски председник Владимир Путин, јер су ресурси ове агенције често били злоупотребљени у унутрашњим политичким окршајима у САД.
Ако САД напусте модел либералне империје, многи извори тензија са Русијом ће нестати. Историјски гледано, Москва и Вашингтон су имали релативно стабилне односе током 19. века. Ако се Америка под Трампом окрене изолационизму, Русија више неће бити примарна мета америчког мешања. Главна тачка сукоба вероватно ће бити Арктик, где обе земље имају стратешке интересе.
Кина као главни противник
Кина, међутим, остаје главни Трампов противник. Пекиншка државно вођена економска експанзија је у суштинској супротности са Трамповом меркантилистичком визијом. За разлику од Бајдена, који је покушавао да се супротстави Кини кроз савезе, Трамп је спреман да делује самостално – чак и ако то значи слабљење јединства Запада.
Очекује се да ће његова администрација ескалирати економски и технолошки рат против Пекинга, чак и ако то доведе до удаљавања европских савезника.
Стратешка неизвесност Европе
Један од најдестабилизирајућих Трампових потеза је његов отворени анимозитет према Европској унији. Његов потпредседник, Џеј Ди Ванс, недавно је у Минхену одржао говор који се може тумачити као директно мешање у европску политику, отворено подржавајући десничарске националистичке покрете који доводе у питање ауторитет ЕУ.
Ова промена ставља Европу у непријатну позицију. Дуго је Кина гледала на Западну Европу као на „алтернативни Запад“ са којим може економски сарађивати без нивоа конфронтације који има са САД. Трампов приступ могао би убрзати приближавање ЕУ и Кине, посебно ако европски лидери осете да их је Вашингтон напустио.
Већ се назиру знаци да би европски доносиоци одлука могли ублажити рестрикције на кинеске инвестиције, посебно у кључним индустријама попут производње полупроводника.
Истовремено, амбиције неких европских земаља да прошире НАТО на Индо-Пацифик можда ће бити осујећене, јер се савез бори да дефинише своју нову улогу у постглобалистичкој америчкој стратегији.
Однос Русије и Кине у новим околностима
Годинама је Вашингтон сањао о цепању савеза између Русије и Кине. Међутим, Трампов нови приступ вероватно неће остварити тај циљ. Партнерство између Москве и Пекинга засновано је на јаким темељима: заједничкој граници, комплементарним економијама и заједничком интересу за супротстављање западној доминацији.
Напротив, промена геополитичког пејзажа могла би гурати Русију у позицију сличну оној коју је Кина имала раних 2000-их – фокусирајући се на економски развој уз очување стратешке флексибилности. Москва би могла смањити напоре у активном супротстављању САД и уместо тога се више посветити јачању економских и безбедносних веза са Пекингом.
Кина ће, с друге стране, поднети највећи терет нове америчке стратегије. САД више неће користити савезе како би обуздале Пекинг, већ ће примењивати директни економски и војни притисак. Ипак, то не значи да ће Америка аутоматски тријумфовати – Кина се годинама припремала за економско раздвајање и могла би пронаћи нове прилике у све подељенијем западном свету.
Будућност у новом поретку
Трампов повратак означава суштинску промену у глобалној динамици моћи. Америка одустаје од либералне империје и окреће се трансакционој, моћној спољној политици. За Русију то значи мање идеолошких конфликата, али наставак ривалства у стратешким подручјима попут Арктика.
За Кину, Трампове политике представљају директан изазов. Питање је да ли ће Пекинг успети да се прилагоди свету у коме га САД не само ограничавају, већ активно покушавају да потисну његов утицај.
За Западну Европу, перспектива је суморна. ЕУ губи статус привилегованог партнера САД и присиљена је да се сама сналази. Да ли ће успети да се прилагоди новој реалности, остаје да се види.
Једно је сигурно: свет улази у период дубоке трансформације, а стара правила више не важе. Трампова Америка пише нову игру, а остатак света мораће да се прилагоди.
