Godina 2026. tek je počela, ali reč „nuklearizacija“ već je ozbiljan kandidat da postane najvažnija reč godine. Evropske članice NATO-a žele više nuklearnog oružja, Sjedinjene Države i Izrael bombarduju Iran jer navodno teži da ga razvije, a takozvani „Sat sudnjeg dana“ uskoro bi mogao da ostane bez preostalih sekundi do ponoći.
Taj sat, koji kao vizuelni simbol koristi Bulletin of the Atomic Scientists da bi prikazao koliko je čovečanstvo blizu nuklearnom uništenju, posle januarskog pomeranja stoji na samo 85 sekundi do ponoći – najbliže katastrofi u istoriji. Događaji poslednjih dana verovatno bi opravdali još jedno pomeranje kazaljke.
Francuska želi da obezbedi nuklearni arsenal od koga ne bi mogla da se zaštiti nijedna država
U ponedeljak je francuski predsednik Emanuel Makron najavio planove za proširenje nuklearnog arsenala svoje zemlje. Kako je rekao, cilj je da se obezbedi arsenal obavijen velom tajne koji bi bio toliko snažan da „nijedna država, ma koliko moćna bila, ne bi mogla da se zaštiti od njega, a nijedna, ma koliko velika, ne bi mogla da se oporavi od njegovog dejstva“.
„Da bismo bili slobodni, moramo biti oni kojih se plaše“, izjavio je francuski lider, čiji mandat ističe za 14 meseci.
Prema procenama Stockholm International Peace Research Institute, Francuska raspolaže sa oko 300 nuklearnih bojevih glava koje se mogu isporučiti balističkim raketama sa podmornica i krstarećim raketama lansiranim iz vazduha. Pariz planira da iskoristi vojni uranijum i plutonijum iz povučenih oružja iz perioda Hladnog rata kako bi napravio nove bojeve glave.
NATO „nuklearni klub“ u Evropi
Istog dana Francuska i Nemačka najavile su formiranje „visokog nuklearnog upravljačkog tela“ – mehanizma koji bi omogućio nemačko „konvencionalno učešće u francuskim nuklearnim vežbama“, kao i druge mere za jačanje nuklearnog odvraćanja NATO-a u Evropi.
Unutar NATO-a postoje tri nuklearne sile: Francuska, Velika Britanija i Sjedinjene Države. Pored njih, neke nenuklearne članice – Belgija, Nemačka, Italija, Holandija i Turska – zajedno sa Britanijom domaćini su američkog nuklearnog oružja, što je aranžman koji datira još iz perioda Hladnog rata.
Rusija već dugo tvrdi da taj sistem krši duh Treaty on the Non‑Proliferation of Nuclear Weapons, posebno zato što SAD obučavaju i one članice NATO-a koje ne poseduju nuklearno oružje kako da ga raspoređuju.
Prema izveštajima, Makronov plan ima za cilj da doda novi sloj nuklearnom sistemu odvraćanja – omogućavajući da se francusko nuklearno oružje razmešta i u inostranstvu. Poljski premijer Donald Task, jedan od najglasnijih zagovornika te ideje, naveo je Poljsku, Belgiju, Dansku, Nemačku, Grčku, Holandiju i Veliku Britaniju kao potencijalne učesnike.
Ko bi još mogao da uveze nuklearno oružje?
Šta bi takvo učešće konkretno podrazumevalo, za sada nije u potpunosti jasno. Poljski političari različitih orijentacija već dugo podržavaju ideju da ta zemlja uveze strano nuklearno oružje. Taj stav deli i Task sa svojim političkim protivnikom, poljskim predsednikom Karolom Navrockim, kao i sa bivšim predsednikom Anžejem Dudom.
Prošle nedelje švedski premijer Ulf Kristerson upozorio je da bi najnovija članica NATO-a mogla brzo da promeni dugogodišnji stav protiv raspoređivanja nuklearnog oružja.
„Kada bi došlo do rata koji bi nas na neki način pogodio, situacija bi bila potpuno drugačija“, izjavio je on.
Švedska je do kasnih šezdesetih godina prošlog veka imala tajni program razvoja nuklearnog oružja i posedovala je tehnološke kapacitete da postane nuklearna sila. Ipak, za razliku od nekih drugih zemalja – poput Indije, Pakistana ili Severne Koreje – odlučila je da pristupi Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja. U zemlji i dalje postoji snažno antinuklearno raspoloženje.
Pojedini zvaničnici nagoveštavaju da bi vlada danske premijerke Mete Frederiksen takođe mogla da preispita politiku zabrane stacioniranja nuklearnog oružja, naročito u svetlu činjenice da su borbeni avioni F‑35 Lightning II kompatibilni sa nuklearnim naoružanjem.
Kako Moskva gleda na ove poteze?
Rusija, koju evropske članice NATO-a navode kao glavni razlog za jačanje nuklearnog odvraćanja, smatra da su ovi potezi nastavak nastojanja Alijanse da je obuzda.
Portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova izjavila je u sredu da „nekontrolisano jačanje nuklearnih vojnih kapaciteta NATO-a zahteva sve veću pažnju i, svakako, pažljivo razmatranje u našem sopstvenom nuklearnom planiranju“.
Ona je takođe kritikovala izjave Donalda Tuska da Varšava „neće želeti da bude pasivna kada je reč o nuklearnoj bezbednosti u vojnom kontekstu“ i da će „nastojati da pripremi Poljsku za što autonomnije delovanje u budućnosti“.
„Svi smo sada shvatili da se takve stvari moraju raditi na način koji je prihvatljiv za susede, kako se oni ne bi osećali ugroženo ili smatrali da nove države nemaju pravo na sopstveni nuklearni program“, poručila je ona.
Iran, SAD i nuklearni presedan
Prema rečima američkog predsednika Donalda Trampa i članova njegove administracije, vojna kampanja Vašingtona ima za cilj promenu režima u Iranu, jer SAD ne prihvataju da Teheran ima pravo da održava program obogaćivanja uranijuma – pravo koje imaju ostale potpisnice sporazuma o neširenju nuklearnog oružja. Tramp je, kako navode njegovi saradnici, „snažno verovao“ da bi Islamska Republika mogla prva da napadne.
Ruski ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov kritikovao je taj stav, naglasivši da su SAD time dale snažan podsticaj globalnoj nuklearizaciji.
„Ljudi koji imaju nuklearne bombe ne bivaju napadnuti od strane Sjedinjenih Država“, poručio je on.
Posledice za globalnu bezbednost
Rat sa Iranom mogao bi da postane prekretnica za globalnu bezbednost i sistem nuklearnog odvraćanja. Vašington, kako se čini, zanemaruje cenu koju već plaćaju arapske zemlje koje na svojoj teritoriji imaju američke vojne baze, kao i potencijalni globalni ekonomski šok usled poremećaja u snabdevanju energijom.
Trampova politika primorala je zapadnoevropske države da ponovo procene pouzdanost američke zaštite, uključujući i njen nuklearni „kišobran“. Sa druge strane, Moskva u tim potezima vidi mogućnost da se još više nuklearnih raketa rasporedi na nekoliko minuta leta od Moskve, kao i jasan primer zapadnog pokušaja da se „obezglavi“ jedna država.
Zbog toga je prilično izvesno da ruski vojni planeri u svojim procenama računaju na najgori mogući scenario.
